Peti dan – 10. jul 2025
Katuni → visoravan Peštera → kamp kod Karajukića Bunara
Dan kada se više ne meri pređeni put, nego ono što se u nama prelomilo.
Dan kad se korak više ne čuje spolja, već iznutra.
Pešter nas više ne testira, sada nas uči.
Jutro pod Cucakovim krovom – Toplina doma i zahvalnost
Planirali smo da ustanemo rano, oko pola šest – šest, kada bi Ismeta i Asifa, njena jetrva, krenule da muzu ovce. Hteli smo da devojke to vide. Međutim, predomislili smo se, a i Ismeti je bilo žao da ih budimo tako rano. Kasnije je Dragan zažalio što ih ipak nije probudio.
Ne sećam se koliko je sati bilo kada smo ustali. Znam da sam se naspavala i da mi je ponekad bilo čak i pretoplo ispod jorgana.
Jutro je bilo hladno, a nebo oblačno-sivo, kao da se još premišlja da li da nas pusti da krenemo.
Nas dvoje smo ustali bez mnogo reči.
U toj tišini, shvatila sam koliko volim te momente pre kretanja.
Probudili smo devojke, jer i danas nas čeka dosta kilometara pešačenja. Ponudila nas je Ismeta domaćim čajem od majčine dušice, koji sam rado prihvatila umesto kafe.
Opet je ispekla hleb, koji me podsetio na hleb moje nane, i po mirisu, i po ukusu. Volim domaći hleb. Ispekla je i uštipaka punu vanglu. Naravno, da smo navalili na uštipke. Oni su me podsetili na Draganovu mamu koja je majstor u razvijanju kora i pravljenju uštipaka, a kako i ne bi bila dobra u tome kad je iz Bosne.
Bilo je na stolu opet đakonija, sudžuka, pršute, sira, jaja…
Spremila je ona nama i da ponesemo hrane, da nam se nađe. Nakon doručka devojke su izašle napolje. Sofija i Iskra su pronašle štence stare jedva mesec dana. Bilo ih je desetoro. Ma, njihovoj sreći nije bilo kraja. Teodora je čitala.
Ženski krug – Glasovi, tišina i mudrost
Posle doručka je stiglo društvo na kaficu. Fikreta je došla da nas vidi pre nego odemo i da popričamo još malo.
Kao da je njen dolazak promenio vazduh.
Kao da je neko otvorio prozor u tihoj i mirnoj sobi.
Njen glas je bio topao, jasan, siguran.
Ubrzo su sve žene pričale — o svemu što se ne mora, a mora da se kaže. Kad nekoliko žena počne da priča istovremeno, to nije buka, to je tok.
Mogla sam da osetim tu žensku energiju koja kruži sobom.
Sve smo bile nasmejane, otvorene za razgovor i razmenu. Glasovi su se preplitali, u ritmu koji samo žene poznaju.
Rečenice su se dodavale jedna drugoj.
Smeh se mešao sa uzdasima, setom i šalom, kao da su sve te emocije mogle da stanu u jedan dah.
Ženski krug nije samo priča — to su ruke koje se kreću, pogledi, gestovi podrške.
Sedela sam i slušala.
Nisu to bile velike priče, ali svaka je imala svoju težinu. U tim glasovima čula sam i sebe — sve svoje strahove, svoje pobede, svoj mir.
Pomislila sam kako su žene poput zemlje: ćute dok ih ne dotakneš, a onda sve oživi.
Fikreta mi je pričala kako se u islamu odnosi prema ženi i kako u nekim porodicama, na primer, deca još uvek po ulasku majke u neku prostoriju ustaju da joj odaju poštovanje. Puno je citirala Kur’an i baš sam uživala slušajući je. Svidelo mi se kada je rekla:
“ Dženet je pod majčinim nogama.“ Rečenica upućuje na vrednost i obaveznost poslušnosti i činjenja dobročinstva roditeljima. Ali šta ako roditelji ne čine dobro svojoj deci?
Dotakli smo se teme i studentskih protesta u Srbiji, kao i genocida u Gazi. Fikreta i svi članovi porodice saosećaju sa narodom u Gazi i tužni su što su nemoćni da urade bilo šta.
Tada je navela jedan citat, koji mi je ostao u sećanju: „Ubiješ li čoveka, ubio si čovečanstvo. Spasiš li čoveka, spasio si čovečanstvo!“
Ako bih upotrebila jednu reč da opišem svoja osećanja kada je palestinski narod u pitanju, to bi bila reč – Nepodnošljivo.
Teško je i sada nastaviti sa pisanjem, jer mi izgleda da olako prelazim na drugu temu, bez trunke empatije.
Otuda, čini mi se najviše, moja želja i potreba da pešačimo Pešterom. Da svedočimo i prenesemo drugima dobrotu naroda sa ovog prostora.
Dragan i Ifet, Fikretov brat, su izašli vani, dok smo mi žene ostale da razgovaramo. U toku razgovora sam prešla da sedim pored Fikrete na krevetu, kako bi svim ženama bila bliže.
Naravno, razgovarale smo mi i o veselijim temama, pa smo se opet počele smejati. U tom trenutku nas je Ismeta pitala da li bismo bili radi da ostanemo sa njima i danas, pa da sutra nastavimo put.
Moj odgovor bi bio da, jer bi odluka potekla iz srca, zato sam prepustila Draganu da odluči.
Kad su reči utihnule, ostao je samo mir.
Onaj poseban mir koji se rodi kad se žene ispričaju — ne da bi nešto rešile, nego da bi se setile da postoje.
Izašli smo vani pošto je Fikreta morala poći zbog obaveza. Pozdravile smo se, zagrlile i tišim glasom mi je rekla da nas poziva da dođemo kod njih preko zime, jer im je sada toplo u kući nakon što su uveli parno grejanje.
Sofi i Iskra su se zbližile sa štencima i kad-kad bi zapitkivale da li bi mogle da ponesu nekog od njih.
Dragan je ipak odlučio da nastavimo danas pešačenje. Vreme je bilo za pakovanje. Na rastanku smo se fotografisali sa Ismetom, Asifom i Ifetom. Bio je ovo susret koji je zaista nahranio moju dušu.
Porodica Cucak je još po nečemu veoma zanimljiva. Pored toga što svi žive zajedno u jednoj velikoj kući u Raždaginji, izuzetno je retko da se svi tako dobro slažu. Čak su mi i pričale kako su se u jednom momentu odvojili posebno, ali da su jetrve tugovale, jer nisu mogle jedna bez druge.
I kada neko od njih nema hrane u kući, oni se ne brinu, jer tu je neko od njihovih ko će im uvek pomoći. Koliki je značaj složne zajednice važan, opisuje upravo ovaj primer porodice Cucak.
Današnji cilj nam je bilo selo Karajukića bunari. Da bismo zaobišli dobar deo puta i asfalt, opet su nas posavetovali preko kojih brda da idemo.
Naravno da smo prihvatili.
Hod kao meditacija
Danas je toplije, mada je oblačnost i dalje prisutna. Smenjuju se periodi sunca i oblaka, ali onih velikih, sivih, teških oblaka koji nose kišu i nevreme. Krenuli smo oko 11h. Čekalo nas je jedno veliko brdo. Išli smo polako. Povremeno bi se okrenuli da još jednom pogledamo kuću naših prijatelja koja je bivala sve više udaljenija.
Kada smo dostigli vrh brda, nismo je više mogli videti. Neko vreme smo hodali po travi. U jednom delu smo nailazili na čaure od metaka, što uopšte nije čudno za ovo podneblje, jer ovde vojska Srbije vrlo često izvodi vojne vežbe. Primetili smo i iskopane jame u tlu, kao i po koju konzervu i plastičnu flašu, ali samo par primeraka.
Uočili smo i put tako da smo krenuli istim. Orijentir nam je bio predajnik koji smo brzo ugledali. Jedno vreme smo svi hodali zajedno, pričali, smejali se, zastajkivali… Pre nego smo i znali da ćemo proći kroz naselje, seli smo da se odmorimo i gricnemo slatkiše i slaniše koje je Iskra dobila od Ismete. Ona skoro uvek dobije neki poklončić, kao najmlađa, od ljudi na putu.
Nakon pauze, nisam baš voljno krenula u pešačenje, jer mi se nekako nije kretalo.
Vrlo brzo smo stigli u deo sela Buđeva gde je najviše kuća sa prezimenom Popadić i baš na putu nas je zaustavio čovek, za koga smo kasnije saznali da se zove Blagoje.
On nas je više puta zvao da odmorimo kod njega i nudio nam je pomoć ako nam je bilo šta potrebno.
Dragan je popričao sa njim, dok smo nas četiri požurile da potražimo neko mestašce gde bi mogle da idemo u toalet.
Posle desetak minuta nas je stigao pa smo krenuli dalje. U daljini smo ugledali zgradu pravoslavne crkve.
Put je vodio do jednog od magistralnih puteva za Sjenicu, koji smo prešli i nastavili dalje do zgrade osnovne škole kao i napuštenog objekta policijske stanice, koji je nalik planinskoj brvnari. Tu smo rešili da stanemo i napravimo dužu pauzu. Dragan i ja smo obišli zgradu osnovne škole, jer smo svakako u potrazi za mestom za dečije kampove. Devojke su sele da se odmore. Naravno, Teki je odmah uzela knjigu u ruke, dok su se Sofija i Iskra igrale na svoj način. Rekao bi neko da su umorne od tereta rančeva i pešačenja, međutim njima baš tada naleti dodatna energija.
Zadržali smo se nekih sat vremena, a pri tom smo i jeli: uštipke, sudžuk, pršutu, kuvana jaja što nam je Ismeta poslala.
Bilo nam je lepo i prijala nam je pauza. Taj deo puta od škole je nekako bio ravniji. Zapravo, teren nas je već pripremao na blizinu Pešterskog polja.
Peštersko polje – Tlo koje uči skromnosti
„Peštersko polje je jedno od najzanimljivijih i najvažnijih kraških polja na Balkanu – kako po svojoj geografskoj, klimatskoj, tako i po kulturnoj i istorijskoj specifičnosti. Nalazi se u jugozapadnoj Srbiji, u opštini Sjenica, a delom se prostire i na teritoriji opština Tutin i Novi Pazar. Prosečna nadmorska visina je oko 1.150 m. To je kraško polje formirano na krečnjačkoj podlozi, sa brojnim kraškim oblicima – ponorima, vrtačama, pećinama. Najveće je kraško polje u Srbiji i najviše na celom Balkanskom poluostrvu.
Voda iz polja ne otiče površinski, već ponire kroz kraške pukotine. Okruženo je planinama – Golija, Rogozna, Jadovnik, Ozren, Giljeva, Zlatar – što stvara svojevrstan mikroklimatski efekat. Klima je planinsko-kontinentalna. Zime su duge i veoma hladne. Peštersko polje je poznato po najnižim temperaturama u Srbiji (rekord: –39, 5°C, zabeležen u Karajukića Bunarima). To je ujedno i razlog zašto se ova visoravan naziva i „Balkanski Sibir“. Leta su kratka i sveža. Vetrovito je zbog otvorenosti i nadmorske visine.
Peštersko polje je zbog izraženog biodiverziteta, uključeno u mrežu područja zaštite ptica (IBA), biljaka (IPA) i leptira (PBA), kao i područja vlažnih staništa od međunarodnog značaja (Ramsar Convention).“
Nekada je čitavo peštersko polje bilo prekriveno borovom šumom, zbog čega je Pešter danas najveće nalazište treseta na Balkanu. Smatra se da 95% sve zemlje u saksijama u Srbiji dolazi sa Pešterskog polja.“
Mi smo posle sat vremena hoda, spuštajući se polako nizbrdo, stigli do asfalta i zašli na teritoriju sela Bioc. Odatle nam je bilo potrebno još dva sata pešačenja kako bismo stigli do Karajukića bunara.
Išli smo polako. Hodali smo dugo. Nisam više znala da li sam umorna ili mirna.
U nekom trenutku, između daha i tišine, shvatila sam — kad dovoljno dugo ideš, prestaneš da misliš o cilju. Samo ideš. Kao reka, kao vetar, kao dah.
Čak smo napravili i jednu pauzu od 20-ak minuta. Stali smo pored puta, na travnatom delu, ispred jednog većeg imanja sa veoma lepom, velikom, prizemnom kućom. Ipak nas je savladao teret rančeva pa nam je bilo potrebno da zastanemo, odmorimo i prikupimo snage za poslednju etapu danas.
Vetar se smirio, a mi smo nastavili da hodamo bez žurbe.
Sve se utišalo, i u meni, i oko mene.
Mislila sam na to koliko su dani dugi kad ih živiš do kraja, bez ostatka.
Na Pešteru, svaka sekunda traje onoliko koliko joj dopustiš da traje.
Karajukići Bunari – nova poznanstva, nove prilike
Bilo je šest sati kada smo ugledali tablu na putu sa natpisom Peštersko polje – Dobrodošli. Nakon table je usledila raskrsnica na kojoj smo skrenuli desno. Prvi zadatak nam je bio da pronađemo prodavnicu, a drugi mesto za podizanje šatora. Stižemo i do prodavnice, svi srećni jer je dosta dobro opremljena. Nakupovali smo povrća, voća, napitaka, hleba.
U prodavnici je radio veoma ljubazan čovek po imenu Feriz. Dragan je nakon kupovine pitao da li bi mogao da nam preporuči neko mesto u selu gde bismo mogli da podignemo šator. Odmah nam je predložio da odemo do kafane Dva jarana, čiji je vlasnik Blagoje Kuč.
Za Blagoja smo čuli i od Sretka sa Uvca koji nam je rekao da ga potražimo.
Zahvaljujemo se Ferizu i krećemo ka tom mestu. Usput nas zaustavlja jedan stariji čoveka koji sedi u dvorištu i počinje preko ograde da nas ispituje, ko smo, odakle smo, kojim dobrom tu. Kada je čuo priču odmah nas je pozvao kod njega da budemo njegovi gosti. Njegova kuća nije velika, ali naći će se mesta. Takođe, ako smo gladni, napraviće nam krompira, jer za toliko ima. Uglavnom, poslao nam je poruku da ne brinemo za hranu i da imamo gde da se sklonimo.
Iako smo navikli na ovakve gestove, naravno da se svaki put iznova pozitivno iznenadimo i obradujemo.
Zahvalili smo se nepoznatom i ljubaznom čoveku i nastavili dalje. Na 50-ak metara odatle se već videla drvena kućica sa velikim natpisom Dva jarana.
Dok smo prilazili kafani, nisam osetila olakšanje. Samo mir.
Gledala sam kako sunce tone iza visokog krova i delovalo mi je kao da se sve usporava.
Pomislila sam: možda nije poenta u tome da stigneš negde, nego da usporiš dovoljno da stigneš sebe.
Objekat je sagrađen od drveta, sa drvenom kapijom, a u dvorištu je manja travnata površina i sa leve i sa desne strane. Sa leve strane se nalazi sto sa dve klupe. Odmah smo tu pored klupe zapazili i mesto za šator. Dragan kao stari, iskusni izviđač vrlo brzo pronalazi i poljski wc, tako da nam ostaje samo da pronađemo vodu. Ulazimo u kafanu da potražimo Blagoja. Pojavljuje se Jasna, žena koja radi u kafani. Bila je vrlo ljubazna i prijatna i odmah je pozvala vlasnika. Kako se Blagoje nije javljao, rekla nam je da nije problem da postavimo šator i prespavamo tu, jer zna da se vlasnik neće protiviti. Pitali smo je i za vodu i naravno da se složila da sipamo za sve što nam je potrebno.
Devojke su se odmah aktivirale da podignu šator, dok sam ja spremala salatu i kuvala supu.
Kako smo dobro bili organizovani, vreme je proletelo, a još uvek je bio dan, tako da smo i pre zalaska sunca večerali. Sa devojkama smo se još u prodavnici dogovorili da se vrate posle večere i kupe sladoled. Sofija i Iskra su odskakutale poput antilopa. Vratile su se sa kutijom sladoleda čiji ukus do sada nismo probali tako da smo svi navalili.
Taman smo završili sa poslasticom i parkira se Lada Niva ispred objekta. Izlazi stariji muškarac za koga sam odmah pretpostavila da je vlasnik kafane, tj. Blagoje. Prišao nam je, predstavio se i nekako je sve krenulo spontano i neočekivano u njegovom i Draganovom razgovoru. Za par minuta su ušli unutra i tamo su ostali par sati. Mi smo raspremile sto i unele rančeve u prvu prostoriju kafane da bi ih sačuvali od rose. Blagoje nam je rekao da možemo da iskoristimo tuš, tako da smo bile baš radosne, jer nismo računali da ćemo se večeras istuširati.
Dok smo sređivale stvari na stolu napolju, prišlo nam je par ljudi, a među njima nam se jedan i obratio na nemačkom, pitajući nas: „Sprechen Sie Deutsch?“. Nasmejala sam se i odgovorila: „Ja, Ich spreche Serbisch.“ Svi smo se nasmejali i razgovor smo nastavili na srpskom.
Kasnije smo sele unutra i pričale, dok se jedna od nas tuširala. Prišao nam je Dragan, čovek koji mi se obratio na nemačkom u dvorištu. Pričao nam je o pčelama, pa sam shvatila da se bavi pčelarstvom, a kasnije mi je i suprug potvrdio isto. Jasna mu je prišla i zamolila ga da ode do prodavnice i kupi našim devojkama tri čokolade, pruživši mu novac.
Dragan se vratio sa tri različite čokolade. Svima trima je rekao da su srećne što imaju nas za roditelje. Odmah smo jednu pojele, podelivši je na četiri dela. Ostale dve su sačuvale za sutra.
Nas četiri smo se povukle u šator i sećam se da sam brzo zaspala. Blagoje nam je više puta ponovio kako ima i drveni bungalov u kome možemo spavati da nam ne bi bilo hladno vani, ali nama je bilo u redu da spavamo u šatoru. Dragan je ostao do kasno da priča sa Blagojem.
Na našim putovanjima smo stekli puno prijatelja i poznanika i svaki dan smo bogatiji za nove ljude. Od nekih smo naučili nešto, a možda smo i mi nekog uputili na nešto novo.
Hodanje kroz nepoznate predele prirode nije dokaz snage, već poverenja.
Hodamo jer verujemo da svaki korak ima smisla, i kad ne znamo gde vodi.
Na Pešteru sam naučila da mir nije nagrada za hrabre, već utočište za one koji se predaju. Da mir ne dolazi kad stigneš, već kad prestaneš da žuriš. Peti dan nije dan osvajanja, nego dan pripadanja — ljudima, zemlji, tišini i sebi.
