Četvrti dan – 9. jul 2025.
Selo Medare → visoravan Peštera → katuni
Kad uđemo dovoljno duboko u tišinu, shvatimo da ona ima glas.
Na Pešteru, to nije tišina praznine, to je tišina prisustva.
Svet tu diše sporije i ako želimo da nas primi, mi mu se prilagodimo.
Celu noć je padala kiša uz grmljavinu. Nama je bilo dobro, jer smo bili ušuškani u Fatmirovoj kući u izgradnji, tačnije u delu kuće koji je planiran za garažu. Osećala sam zahvalnost što smo imali priliku da se sklonimo od kiše i ako nam šator ne propušta vodu. S obzirom da nemamo iskustvo sa Pešterom, više nas je plašio vetar pa smo se zbog toga sklonili u kuću.
Povremeno sam se budila i nastavljala da spavam. Kiša je padala i vreme je bilo idealno za spavanje.
Sofija je ustala i izašla iz šatora i to baš u pravo vreme. Kada je izašla videla je kako se voda primakla našem šatoru, jer je kuća još uvek bez krova, pa je prizemlje kuće već bilo poplavljeno. Ustali smo svi brzo i pomerili šator tako da je samo jedan manji deo bio pokvašen. Svakako je vodo nepropustan, ali bi nam bilo teže da ga osušimo.
Vratili smo se u šator da odmaramo, jer smo po prognozi koju smo juče pratili, znali da će kiša prestati tek dva-tri sata posle podneva. Teodora je čitala, Sofi i Iskra su negovale stopala i iscrpljivale zalihe putne apoteke, čini mi se bezrazložno, ali je bilo zanimljivo posmatrati ih kako vode računa o sebi i svojim stopalima. Dragan i ja smo polako krenuli da se pakujemo i pospremamo.
Oprala sam sudove i doručkovali smo tostiran hleb sa slanim i slatkim namazima uz čaj. Naravno, njih četvoro su jeli i one medenjake od juče, koji su meni, ma koliko nisam izbirljiva kada je hrana u pitanju, zaista bili neukusni.
Tost nam je svima prijao i ovo je bio prvi put da smo tostirali hleb u tosteru na otvorenom plamenu.
Pakovanje nije išlo brzo ni ovaj put, ali kod nas više nema te nervoze ni požurivanja. Sve se dešava sa razlogom. Prihvatanje donosi mir.
Današnji cilj nam je bilo selo Buđevo. Selo Buđevo se nalazi na severnoj strani Pešterskog polja, u Gornjem Pešteru. Udaljeno je 25 km južno od Sjenice. Locirano je između četiri brda i svrstava se u seoska naselja razbijenog tipa. Deli se na gornje i donje selo. Dragan je dobio preporuku da odemo do dela gornjeg sela, koje je nekada najviše bilo naseljeno plemenima Popadić i Rakočević.
Prvobitna zamisao je bila da odemo do sela Raždaginja, do porodice Cucak, starih prijatelja, Fikreta i Ismete i njihove velike porodice. Porodicu Cucak smo upoznali pre desetak godina kada smo snimali film o preradi vune i čitavom procesu izrade odevnog predmeta za naš ISKON mode. Oni su nam bili domaćini i na njihovom imanju smo snimali kadrove, poput šišanja ovce, pranja vune, predenja i pripreme prediva za dalju obradu, tj. ručno tkanje na razboju. Sofija i Teodora su bile dosta male, tako da ih se i ne sećaju, a Iskra ih nije upoznala. Oni su preko leta u katunima ili stanovima, jer se bave stočarstvom. Gaje krave i ovce i to im je glavna delatnost. Naravno, prave izvanredan sudžuk i pršutu, kao i sir, za prodaju. Međutim, ovaj put su bili u velikim obavezama, što zbog žurbe da obezbede hranu za stoku preko zime, jer je ove godine jako velika suša, što zbog toga što Fikretov najmlađi sin polaže prijemni ispit za upis u srednju školu.
Bila sam tužna što ih neću ponovo videti. Dragan je bio njihov gost više puta jer je po tom kraju vozio biciklističke solo ture.
Prošlo je podne i kiša je prestala da pada. Vrlo brzo su stigli i ljudi koji su radili na izgradnji Fatmirove kuće, što nas je podsetilo da vreme ne čeka i da bi bilo dobro da što pre krenemo. Dragan je po dolasku tih ljudi prokomentarisao kako su svi dosta mladi i da je veoma iznenađen s obzirom kakva je situacija sa majstorima i kako mlađe generacije žele da budu samo menadžeri. Oni su radili na pripremi za postavljanje krova na kući.
Put ka Buđevu – Plan koji menja život
Temperatura vazduha je za razliku od juče bila niža za bar deset stepeni, ako ne i više.
Duvao je i vetar, tako da su nam jakne bile potrebne. Ipak smo i na oko 1000 mnv.
Po polasku smo se pozdravili sa Nedžibom i njenom porodicom i zamolili ih da nam ustupe toalet za devojke.
Napravili smo zajedničku fotografiju ispred ulaza u njihovu kuću i krenuli.
Volela bih da vidim opet Nedžibu i čujem njenu životnu priču. Nisam skoro osetila takvu snagu u jednoj ženi kao kod nje.
Krenuli smo oko dva sata posle podne, kako smo i planirali. Asfalt se već osušio od kiše. Na nebu su se nadvili veliki, sivkasti oblaci, koji su bili toliko nisko da na fotografijama deluje kao da rukom možemo da ih dodirnemo.
Sve vreme smo hodali asfaltom. Poneki auto bi prošao pa bismo se malo sklonili u stranu pored puta. Pored puta su uglavnom ograđene parcele i livade, sa ili bez stoke na ispaši.
Teodora i Sofija su često išle prve. Drago mi je zbog njih. Sve su bliže jedna drugoj, jer je Sofija već doživela neke promene ulaskom u pubertet i Teodora to primećuje, tako da je polako kao najstarija i najzrelija od sve tri poziva u svoj krug. Iskra i Dragan su zadnji, jer Iskra sve vreme priča i veoma često pita kada će pauza. Dragan uživa sa njom i upija svaki trenutak. Posmatram ih i osećam veliko zadovoljstvo i zahvalnost jer sam srećna što su deo mog života. Mnogo sam naučila od svakog člana porodice i zahvalna sam na tome što i dalje učim od njih.
Isto tako, uživam i u ovoj samoći i pešačenju, tišini i prirodi koja me okružuje. Iako ponekad osećam težinu ranca kao prepreku za brži hod, opet sam zahvalna i na ovom iskustvu jer znam da će mi pomoći da malo ojačam mišiće vratnog dela kičme.
Nailazimo na tablu sa natpisom Zaječiće. Takođe se susrećemo i sa promenom reljefa terena. Pred nama se iza krivine, izdižu brdašca i brda, kao i uzbrdice koje valja savladati sa ovim teretom na leđima. Nailazimo i na po koju kuću, kao i jedan pojas šuma, jer se svakako i visinska razlika menja.
Susret sa Fikretom – Ljudi kao svetionici
Prođosmo jednu omanju uzbrdicu. Sastadoh se sa Sofijom i Teodorom. Stale smo da pričamo i da sačekamo Iskru i Dragana. Preko puta nas je bila jedna veća zgrada za koju sam pretpostavila da je zgrada škole, što se kasnije i ispostavilo. Taman što sam fotografisala zgradu za uspomenu i podsećanje na put gde smo sve prošli, prolazi jedan crni auto pored nas tri, koji usporava i na trenutak prepoznajem da je u autu Fikret Cucak koji mi maše jer me je prepoznao. Parkira se i izlazi da bi nas pozdravio. Suviše je slučajnosti na ovom putovanju.
U tom stiže i Dragan sa Iskrom. Baš sam se obradovala što smo ga sreli.
I njemu je bilo drago. Odmah je pitao kako je Iskra i kako sve podnosi. Naravno, mi ne zameramo na tim pitanjima. Preusmerimo pitanje na Iskru da ona odgovori, iskreno. Draganu i meni je važno da njih tri dožive svet i ljude na njima svojstven način, ne našim očima. Odgajamo ih da budu građani sveta.
Fikret je krenuo da razvozi sir i mleko i žurio je. Uputio nas je do prodavnice koja je bila na petnaestak minuta hoda od škole. Pitao nas je da li nam je potrebno nešto, pošto smo saznali da u prodavnici nema hleba. Dragan ga je zamolio da nam kupi bar po neku pitu, ako već ide do grada, da bismo imali za večeru. On će nas u povratku naći gde god da smo, jer ovo je ipak njegov kraj, poznaje svaki pedalj istog.
Pozdravili smo se sa Fikretom i nastavili svako svojim putem. Sećam se da smo i Dragan i ja pričali o tome koliko nam je drago da smo ga videli.
Nas je čekala jedna dobra uzbrdica i po usponu i po dužini. Iz Zaječića smo nakon desetak minuta hoda ušli u Raždaginju. Sunce se pojavilo i ugrejalo tako da smo skinuli jakne. Na ulasku u Raždaginju se sa naše leve strane na jednom brdašcetu pojavila džamija, dok je na desnoj strani stajao znak sa 13.7% uspona. Džamija je manja po veličini, bele boje sa crnom kupolom i jednim minaretom ( Minareti su obično visoke kule sa kupolama na vrhu). Raždaginja je selo razbijenog tipa kao i prethodna kroz koja smo prošli.
Nakon 800 m nailazimo na prodavnicu sa desne strane puta. Na jednom delu koji je posut sitnijim kamenom i ograđen žicom, spuštamo rančeve da se odmorimo.
Nismo stigli ni svi da se oslobodimo rančeva, kad izlazi jedan čovek, pretpostavljam da je vlasnik prodavnice. Razgovara sa Fikretom telefonom. Nakon završetka razgovora nas zove da uđemo u prodavnicu i da izaberemo neki sok. Razumela sam da mu je Fikret rekao da uzmemo sok na njegov račun. Uzele smo i štrudlu, kao i sladoled, jer nema pravog osveženja bez sladoleda. Teki nije htela sladoled. Do sada nismo probale ovakav sladoled i takve ukuse. Bile smo prijatno iznenađene i kvalitetom i cenom, a Sofi i Ika su kupile po još jedan.
Odavno nisam videla takvu prodavnicu. Malu, sa starijim nameštajem i rafovima. Snabdevena samo nekvarljivom robom i oskudnom ponudom. Podsetilo me je na detinjstvo provedeno kod nane i deke na selu. Unutra je sedelo nekoliko muškaraca, nisam zapazila na čemu, sećam se da su bili nisko. Tu su oni, kao u stara vremena nekada, sedeli i pričali. To su njihove društvene mreže. Samo ovde nema emotikona, već direktan pogled u oči. U prodavnicama nema alkohola u prodaji, kao u nekim drugim delovima Sandžaka.
Bilo nam je lepo napolju, jer smo se odmarali i pričali nešto neobavezno. Naravno, Dragan je uvek tu da podseti da se ne zadržavamo previše jer imamo još dosta kilometara da prepešačimo.
Taman kad smo kretali, iz prodavnice je izašlo nekoliko muškaraca. Jedan među njima nam je ponudio pomoć i rekao da je tu za šta god da nam je potrebno. Dragan se zahvalio. Tada je i vlasnik prodavnice izašao i prozborio koju reč sa nama. On je takođe komentarisao našu najmlađu, Iskru, pitajući se kako ona to sve izdržava. Rekao nam je i za izvor vode „Dobra voda“ gde se nalazi.
Pozdravismo se i krenusmo svako svojim putem, jer je već četiri sata poslepodne, vreme kada se prodavnica zatvara.
Zamislite da se prodavnice u gradu zatvaraju u 16h?
Ovde se živi potpuno drugačijim životom u odnosu na grad, da ne spominjem Beograd.
Spremamo se za pokret i tada Draganu zvoni telefon. Fikret je. Zovu nas u njihove stanove (katune), tj. njegova supruga Ismeta nas zove da budemo njihovi gosti. Naravno, da pristajemo, a da ne spominjem koliko se Dragan i ja radujemo ponovnom susretu sa njima.
Na putu ka katunima – Povratak prirodi
Nastavljamo asfaltom. Uzbrdica je duga i velika i biće nam potrebno bar još sat vremena hoda da je pređemo. Na nekoliko minuta hoda od prodavnice, Dragan zastaje i pokazuje nam kuću gde Fikretova porodica živi, naročito preko zime.
Kako smo odmicali od poslednjih kuća u Raždaginji, svet se otvarao.
Pešter se tog momenta razlio oko nas kao more.
Nije bilo ničeg da zaustavi pogled — ni drveta, ni kuće, ni zvuka.
Samo talasi brda, trave i kamena.
I tu, u toj tišini, osetila sam koliko je čovek mali — i koliko je lepo kad to prihvati.
Nastavljamo put i primećujemo da se naoblačilo i da sluti na kišu. Stajemo da pripremimo kabanice i navučemo zaštitu na rančeve. Tempo nam je isti, s tim da se sada pridružujem Draganu i Iskri. Sofija i Teodora su ispred i uhvatile su dobar ritam, tako da ih ne možemo stići. Iskra ne forsira iako je ponekad i Dragan i ja zamolimo da pusti korak, kako bismo stigli pre mraka na odredište. Naše dve starije su već u nekom momentu daleko ispred nas i ne vidimo ih. Počinje i sitna kišica, ali mi nastavljamo dalje. Stigli smo do vrha brda i uzbrdice. Primetili smo da su one stale da naprave pauzu i sačekaju nas. Tu smo sa njima zastali na par minuta da odmorimo posle naporne uzbrdice. Vetar je duvao i bilo je hladno, pa smo se na predlog Dragana sklonili u betonski kanal koji je bio izgrađen pored puta. Ličilo je kao da smo u rovu, samo što rov nije bio tako dubok, ali svakako nam je pomoglo da se malo sakrijemo od vetra kako nas onako znojave ne bi produvao.
Pokrenuli smo se posle kraće pauze. Pored nas prolazi auto u kom su Fikretovi sinovi i sinovi njegovog brata, koji nas pozdravljaju i zastaju na trenutak. Mašemo jedni drugima uz osmehe na licu. Nastavljamo put. I dalje smo na asfaltu, ali nam ne smeta, jer nije ni toplo, a ni saobraćaj nije prometan tako da imamo mogućnosti da razgovaramo i uživamo u okolnoj prirodi.
Mesto Raždaginja je odavno iza nas i nismo naišli ni na jedno naselje do sada. Fikretov sin se ubrzo vraća autom i izlazi da nam objasni da bismo mogli da skratimo put do stanova preko brda, jer nam je asfaltom dosta dalje. Prihvatamo predlog iako nam navigacija ne radi baš najbolje zbog lošeg signala na telefonu.
Odmah tu sa puta krećemo da se spuštamo niz brdo.
Super je što imamo štapove jer nam mnogo pomažu. Ta strma strana padine nije baš prohodna jer ima i krupnog kamenja i niskog rastinja, najviše žbunova, mada smo prošli i pored dela gde je bačen otpad.
Šteta da se u ovakvom prirodnom okruženju baca nerazgradiv otpad. Sećam se da sam videla usisivač.
Po silasku nailazimo na izvor sa pijaćom vodom koji je ozidan i na kome piše Dobra voda.
Tu je i korito, napravljeno kako bi stoka mogla da se poji.
Od česme se menja teren, blago je brdovit i uglavnom je zastupljena sitnija trava i na njoj puno izmeta od stoke. Pratili smo taj trag, iz razloga jer se tim putem kreće stoka koja je na ispaši i to je put do štala i katuna. Bili smo srećni što smo odabrali da siđemo sa asfalta jer od tog dela za nas kreće priroda i divljina; jednostavno Pešter u svom iskonskom obliku.
Povremeno smo stajali na po par minuta da pravimo pauzu. Poskidali smo kabanice, jer se razvedrilo i sunce je u zalasku obasjavalo brda sa naše leve strane. Bilo je još uvek hladno, vetar je duvao tako da smo Iskra i ja nosile i kapuljače.
Vetar nije bio jak, ali je bio neumoran, kao da nas proverava.
Udarao nas je po licu, ulazio u rukave, zaplitao kosu.
Nismo mu se opirali.
U prirodi ništa nije protiv nas – jednostavno nas samo iskušava da vidi koliko smo spremni da joj verujemo.
Dragan je išao ispred nas nekoliko stotina metara, da bi nas fotografisao. Fotografije su nam pravo blago kada pišemo dnevnik sa putovanja. Setimo se šta se dešavalo u tim trenucima i zabeležimo. Naravno, da ne pišemo ono u šta nismo sigurni, jer sećanja su varljiva.
Dragan nas obaveštava da požurimo i sklonimo se sa puta, jer će tu uskoro proći goveda pa da se ne uplašimo. Susreo se sa jednim mladim pastirom, koga je, kako nam je kasnije rekao, pitao gde su stanovi porodice Cucak. Pokazao mu je u daljini jednu parcelu koja se izdvajala po zelenoj boji. Ta parcela i ta zelena boja su nam bili orijentir. I nisu delovali blizu. Trebalo je još bar sat vremena pešačenja da bismo stigli do Cucakovih. Pastir je jako mlad i po Draganovoj proceni ima oko 14-15 godina.
Od tog mesta se spuštamo nizbrdo i prelazimo preko velike livade na kojoj i jeste bilo trave, ali uglavnom sasušene, jer su vrućine velike. Potrajalo je to spuštanje sigurno nekih 15-ak minuta i dođosmo do kapije kako bi izašli na put. Kapiju je Dragan prepoznao po tome što je zemlja na tom mestu bila raskopana i puna vode, što je znak da tu prolaze traktori. Nađosmo se na putu, makadamu, koji je odličan, jer je zemljani, ravan i prohodan. To je i zbog traktora i zbog auta koja prolaze tim putem.
Sad nam je ostalo samo da stignemo do te parcele i da na prvoj raskrsnici na koju naiđemo skrenemo levo. Već smo bili i gladni i umorni. Svi smo jedva čekali da stignemo do naših domaćina.
Priznajem da sam i sama bila malo nestrpljiva, a mogu tek da zamislim devojke. Mada, da nisam bila gladna mogla bih još da pešačim.
Svetlo se menjalo sporo, kao da i samo hoda s nama. Vazduh je imao ukus kamena i trave, mešavinu suvoće i života. Sofija je tog dana ćutala.
Hodala je spuštene glave, bez reči, i prvi put nisam pokušavala da je ohrabrim.
Shvatila sam da je i tišina način da se ide napred — ne moramo uvek da govorimo, nekad samo dišemo i čekamo da prođe.
A prođe uvek, ako hodamo dovoljno dugo.
Nailazimo na jedan katun sa naše leve strane i u dvorištu vidimo u daljini ženu koja širi materijal, meni nalik na bele pamučne tetra pelene. Setih se u momentu kako sam prve dve ćerke odgajila u pamučnim pelenama.
Spomenuli smo devojkama da žena širi taj beli materijal jer u njemu pravi sir. Imala sam priliku kao dete da gledam taj proces kod majkine ujne. Obožavala sam taj sir.
Žena koja je širila gazu nam se obratila i pitala da nismo zalutali jer retko ko da tuda prolazi osim ljudi koji imaju stanove. Taj put vodi u planinu, a kako se približavao mrak, uplašila se da nismo zalutali. Dragan joj je objasnio da smo se uputili ka Cucakovima i ona nam je potvrdila da smo na dobrom putu.
Susret sa Cucakovima – Gostoprimstvo koje greje
Već je bio sumrak, tako da smo taman na vreme stigli. Iza brda se ukazalo imanje naših domaćina i ogromno stado ovaca.
Prva osoba na koju smo naišli je Fikreta, Fikretova snaja. Ona mi je ostala u sećanju kao razborita žena, koja uspeva pored života na selu da isprati tokove života i dešavanja van svog okruženja. I dalje je lepa kao što je pamtim.
Pozdravili smo se sa njom i njen dever nas je poveo do kuće gde su nas čekale Ismeta i njena jetrva.
Provukosmo se između bodljikave žice na ogradi i ugledasmo ih sve kako nas očekuju. Taj iskren osmeh i tu energiju retko gde sam osetila kao kod njih.
Generalno su ljudi u Sandžaku veoma gostoljubivi i ljubazni. Drago mi je i srećna sam što ovim našim pešačenjem možemo preneti delić te srdačnosti i ljudskosti.
Sofija, koja sada ima 11 i po godina, danas je prokomentarisala kako su ovde ljudi mnogo dobri i kao da nismo u Srbiji.
Sačekali smo da stado ovaca koje se kretalo ka štali prođe.
Uveli su nas u sobu gde se svi okupljaju posle napornog radnog dana. Odložili smo rančeve u jednom delu sobe i posedali na krevete. Hteli su prvo da nas uvedu u još manju sobu u kojoj su založili šporet na drva kako bismo se ugrejali, ali nama je i ova soba bila odlična da sednemo, odmorimo se i ugrejemo. Soba je krajnje skromna, sa četiri kreveta, na podu su stare prostirke, jedan manji stočić i oseća se miris loja, jer uglavnom jelo spremaju sa ovčijim lojem, odnosno mašću. Volim jagnjetinu tako da mi miris ne smeta. Oni su čitav dan vani sa stokom i naveče se u sobi okupe kako bi večerali i malo popričali.
Vrlo brzo dođoše svi: Fikret, njegov brat, Ismeta, jetrva, Fikreta, njen muž i dever i omladina, neki od njihovih sinova. Puna soba ljudi. Ismeta nam odmah postavi sto, jer smo bili gladni, a na stolu pirinač sa jagnjetinom, jaja sa telećom pršutom, sir, sudžuk, domaće lepinje i domaća pita sa sirom i spanaćem. Posebno ističem kako su kore ručno razvijane i pravljenje. Ismeta ih je pekla na ulju, ne na loju, samo zbog nas.
Oči su nam jele te đakonije. Nama je samo dosipala, kao da ostali danas nisu ni radili niti su gladni. Takvi su ljudi, prvo da ispoštuju gosta. Još su neki čekali da mi prvo jedemo, zbog čega mi je bilo malo i neprijatno. Retkost je videti kako svi jedu iz iste velike tepsije. Jednostavno, oni su jedna velika porodica i to složna i nema odvajanja ni u kom smislu.
Devojke su nakon jela tražile da odu na spavanje. Smestili su nas u drugoj kući na spratu i obezbedili jorganima i ćebadima, samo da nam bude toplo i ugodno. Dragan i ja smo poneli rančeve i pomogli devojkama da se smeste. Dragan se vratio brzo do sobe gde smo večerali, dok sam ja kasnije došla.
Musafir i poštovanje
Po ulasku u sobu sam bila jako iznenađena, malo i prepadnuta i zbunjena, jer su, čini mi se svi, kako sam otvorila vrata i zakoračila preko praga, ustali, poput zapete puške. Sela sam i sećam se dobro tog osećaja i zbunjenosti i neprijatnosti, jer mi nije bilo jasno šta se dešava. U razgovoru sa Fikretom, Ismetinom jetrvom, saznala sam da je to kod njih običaj; da pokažu poštovanje prema musafiru, odnosno gostu.
Meni, a sudeći i po Draganovom raspoloženju, je bilo zaista predivno u društvu tih divnih ljudi sa kojima smo razgovarali o svačemu. Ostali bismo mi duže da znamo da oni ne moraju ustajati ranom zorom zbog obaveza prema životinjama.
Lepo je nama koji tamo odemo na dan-dva, divimo se prirodi, predivnim ljudima koji tamo žive i rade. Dok sa druge strane, samo ti ljudi, koji su tu, znaju koliko je taj život i rad surov i veoma često nemilosrdan. Koliko muke i rada i truda ulažu da bi sačuvali stoku od vukova i lisica, koliko zavise od kiše i dobre trave kako bi stoka imala gde da pase…
Otišli smo na spavanje umorni i srećni. To su trenuci koji već sada mnogim ljudima u velikim gradovima nisu poznati. Ta razmena ne samo reči nego i energije, pogleda i susreta očima, doživljaj facijalne ekspresije sagovornika preko puta, taj zvuk zajedničkog smeha na neku šalu, to su momenti koji ostaju zauvek u sećanju i koji nas kao ljude obogaćuju.
Dan se nije mogao bolje završiti. Zahvalna sam na ovom danu i na susretu sa ovim divnim ljudima.
Ponekad mislim da planina ne traži od nas da budemo jaki, već da budemo tihi.
Jer snaga nije u otporu, nego u prihvatanju.
Priroda nas stalno vraća na jednu istinu, a to je da nam nije potrebno dokazivati se ni drugima, ni sebi.
Dovoljno je što hodamo, dišemo i gledamo svet koji postoji i bez nas, jer život se neprestano odvija i uvek pronađe put.
„Skromnost ne znači imati malo, nego znati kad imaš dovoljno.
Čovek ne treba da osvoji prirodu, već da nauči da joj pripada.“
