Šesti dan – 11. jul 2025
Karajukića bunari →Trojanovo brdo, selo Braćak → selo Leskova
U jednom trenutku, put prestane da se vidi pod nogama.
Ne zato što nestane, nego zato što više ne gledaš dole — gledaš u sebe.
To je onaj deo puta koji se ne meri kilometrima, nego u onome koliko si ti postao tiši, prisutniji, mekši.
Probudio me je Dragan, blagim i odlučnim glasom. Iz šatora sam videla da je nebo vedro i da se zraci sunca probijaju. U tom trenutku, ništa mi nije trebalo.
Samo to svetlo koje se rađa i mir koji ga prati. Prvu stvar koju sam saznala kada sam izašla iz šatora jeste da ćemo nakon završetka pešačenja otići na Goliju. Blagoje zajedno sa porodicom ima motel i pozvao nas je da budemo njegovi gosti. Obradovala sam se, jer sam prvi i poslednji put bila na Goliji sa izviđačima na dvonedeljnom taboru u mestu Rudno. To je bilo pre 30 godina.
Brzo sam se organizovala i oprala u kuhinji prljavo posuđe od sinoćne večere. Opet smo napravili salatu za doručak. Otišla sam sa Iskrom do prodavnice. Po povratku smo doručkovali i krenuli polako da se pakujemo.
Nešto malo pre podneva smo se pozdravili sa Jasnom i krenuli. Hteli smo da vidimo jezero, izvor „Alije Đerzeleza“ i Trojanovo brdo. Za danas cilj nam je bio mesto Leskova.
Hod kroz muve i misli
U Karajukića bunarima zgrada osnovne škole i džamija su pored puta kojim smo mi prošli. Sudeći po veličini, izgledala mi je kao veća seoska škola. Čim smo se našli na makadamu, krenule su da nas opsedaju muve. Bilo ih je nebrojeno. Da li zato što je bilo dosta toplije i što smo se kretali na delu gde je zastupljena travna vegetacija, ne znam. Sećam se da smo se borili sa njima sigurno sat vremena, ako ne i više.
Tog dana smo hodali tiho, bez previše razgovora.
Kao da smo svi čuli isti glas koji nas je pozivao na ćutanje.
Koraci su se nizali bez napora.
Nisam više osećala ni težinu ni udaljenost, već jednostavno samo osećaj bivanja. U toj tišini sam čula sebe jasnije nego ikad.
Sve ono što inače gušim rečima, sumnje, tuge, neizgovorene brige, sada su se javljale, ali me više nisu plašile. Samo su prolazile kroz mene, kao oblaci.
Jezero koje je nestalo i reka Boroštica
Stigli smo do mesta gde je mapa pokazivala da se na tom mestu nalazi jezero u blizini, međutim od jezera nije bilo ni traga. Prošli smo pored reke Boroštice. Tu smo zatekli dvoje kako pecaju. Zamolili smo muškarca da nas fotografiše i nastavili dalje.
Već odatle je počinjala i teritorija sela Boroštica. Oko nas ravnica, travnate površine, sa niskom, posušenom travom, a u daljini brda i okolne planine, koje okružuju polje. Nebom plove manji, belo-sivkasti oblaci, koji nas ponekad zaštite od sunca, zaklanjajući ga na kratko. Toplije je za razliku od jučerašnjeg dana.
Po nepreglednim pašnjacima slobodno se kreću stada ovaca i šarenih krava. Bajkovitu sliku u surovu realnost vraćaju kosti uginulih životinja na koje često možete naići, ali to je Pešter – srpski Sibir.
„Reka Boroštica je duga oko 15 kilometara i poznata je kao naša najduža ponornica. Nastaje u južnom delu Peštera, a zatim kod sela Boroštica, po kome je i dobila ime, ulazi u Peštersko polje u kome pravi fantastične meandre. Nakon toga ponire, pa opet izbija na površinu.“ Koliko sam uspela da saznam, kvartarno jezero koje se nalazilo na visoravni oteklo je kroz ponore, pa je dno krečnjačkog polja prekriveno jezerskim i rečnim nanosima.
Prečica kroz ograde
Nakon kraće pauze, Dragan je odlučio da preseče put i krenemo prečicom.
Razlog za to je bio što smo kasno krenuli i što do Leskove ima još dosta kilometara za pešačenje, a mi još ni do izvora nismo stigli.
Da smo nastavili putem, hodali bi duže, a verovatno i lakše. No, nekada je i dobro pogrešiti.
Nismo sagledali neke prepreke koje su nam se našle na putu kada smo se odlučili za prečicu. Naime, krenuli smo preko privatnih parcela, koje su bile ograđene bodljikavom, visokom žicom, tako da smo u tri-četiri navrata skidali rančeve, provlačili se ispod žica i prebacivali rančeve preko, jer sa njima na leđima nismo mogli proći. Bila je to avantura u kojoj sam se osećala kao da radimo nešto loše. Zapravo, na neki način i jesmo, a to je da smo se zaticali na privatnom posedu.
Niko nas nije video, a i da jeste, sigurna sam da nam ništa loše ni bi rekao.
Taman smo pomislili da smo bili u dobrom pravcu kretanja ka izvoru i Trojanovom brdu, kad shvatismo da smo zašli u močvarno područje. Ne znam kako nam je promaklo to veliko parče zemlje iznad kojeg se izdizala visoka, zelena trava. Logično je da je u tom delu bila zelenija jer je pod vodom. Nismo hteli nazad. To bi značilo da moramo sve da ponovimo; prebacivanje rančeva i provlačenje ispod žičane ograde. Nastavili smo da hodamo pored poslednje ograde koju smo preskočili, sve dok nismo naišli na mesto gde se ograda dodirivala sa močvarnim delom zemlje. Tu smo opet bili prinuđeni da emigriramo u tuđi posed, ali nam je ovaj put bilo lakše jer je ograda bila niža tako da smo je preskočili, ali smo se susreli i sa stadom krava. Nekako smo ih zaobišli, a da nismo imali bliski susret, mada su se i one sklonile od nas. Naročito vodimo računa da nema i nekog bika.
Već je bilo oko 15h. Bili smo gladni i umorni, a od izvora ni traga. Naišli smo na manji potok i tu smo stali na par minuta da uživamo u toj jednostavnosti i lepoti. Voda je čista, prozirna i brzo protiče. Na jednom mestu smo ga preskočili i opet imali bliski susret sa manjim brojem krava, koje su bile više bojažljive od prethodnih pa su se pomerile dalje od nas.
Odatle nas je još maksimalno 20-ak minuta hoda delilo od izvora. Nedostaju oznake iz više pravaca za izvor.
Izvor Alije Đerzeleza ili Svetog Đorđa
Na kraju smo uspeli i konačno stigli. Izvor se nalazi u podnožju Trojanovog brda. Iz daljine se, iz pravca iz kog smo mi dolazili, može uočiti jedan kamenitiji deo brda koje se nalazi odmah iznad izvora. Prostor oko izvora je ograđen drvenom ogradom. Deo gde se ulazi u taj prostor tzv. bogaz je veoma zanimljiv jer do sada smo samo par puta imali prilike da prelazimo preko njega. Tu su i dve drvene pečurke sa stolom i klupama. Jedna, bliže kapiji, je već bila zauzeta, a druga je čekala nas, umorne i gladne. Raspremila sam se i krenula da kuvam supu u većoj šerpi. Na izvoru su se igrala četiri deteta, dok su pod pečurkom sedela dva muškarca. Pozdravili smo ih pri dolasku i popričali. Oni su se spremali za roštilj, na šta je nama kretala voda na usta. Na izgled nezgodan momenat s obzirom da smo tanki sa zalihama hrane i da pored supe imamo paštetu, humus i hleb.
Sofija i Iskra su odmah prišle izvoru i vrlo brzo se upoznale sa decom kroz priču. Teodora je sedela i čitala, dok se Dragan odmarao od tereta njegovog preteškog ranca. Ja sam jedva čekala da jedemo jer sam jako bila gladna. Kako je Dragan povadio stvari iz ranca, najviše zbog hrane, malo ih je raširio po tom delu trave, pa smo u poslednjem momentu primetili kako jedna krava pored ograde uzima kesu sa keksom. Dragan je poskočio i oteo joj kesu iz usta. Mislim da nikada nisam videla toliku količinu pljuvačke. Spasili smo keks, ali ne i moje ruke, koje sam pohitala da operem.
Supa je bila gotova i odmah sam prvo sipala sebi. Dragan je prišao nešto kasnije, dok su Sofija i Iskra pitale decu kraj izvora da li žele sa nama da jedu. Teodori se kuvala posna, paradajz supa, tako da je ona kasnije jela. Iskra i Sofi nisu ni bile puno gladne, a kasnije im je jedan od one dvojice muškaraca dao po sendvič sa nekim od mesa sa roštilja. Raspričale su se sa tom decom, među kojima je bilo dve devojčice i dva dečaka. Čulo se puno smeha.
Njih dve lako sklapaju poznanstva. Otvorene su, nasmejane, prijatne, razumne, saosećajne. A sve tri su izuzetno lojalne kao prijatelji.
Nismo imali vremena da se odmaramo, tako da sam sa Draganom oprala sudove i spakovala kolektivnu opremu i krenuli smo dalje. Bilo je oko 17h i 15 minuta, a već nakon 15 minuta smo izašli na onaj isti put kojim je trebalo da dođemo do izvora da nismo išli prečicom. Na tom putu je tabla sa natpisom Izvor „Alije Đerzeleza“. Tražeći na internetu neke podatke o izvoru, naišla sam na sledeću legendu.
„Na Pešterskoj visoravni postoji izvor koji nikada ne zaledi, čak ni zimi kada su ekstremno niske temperature.
Poviše izvora je brdo Trojan sa 1340 m nadmorske visine. Trojan je značajan jer smatraju da je to nekad bilo mnogo bitno mesto za ovaj kraj i postoji legenda o tome.
Legenda kaže da je ovuda prolazio car Trojan i da je ostao zaprepašćen lepotom ovog prostranstva. Svidelo mu se i odlučio je da se odmori dva, tri dana na tom mestu. Predanje kaže da je sa ovog uzvišenja počelo da se gradi njegovo carstvo, a njegov dvorac je imao jedan od najlepših vidikovaca na visoravni. Po legendi se nekada davno na Pešteru nalazilo veliko jezero i u tom jezeru je živela troglava aždaja koja je narodu pričinjavala mnogo muke. Troglava aždaja je bila opasna i njoj je moralo da se svake godine prinosi devojka kao žrtva. U jednom momentu na red da bude pojedena došla je ćerka cara Trojana. Tada se pojavio jedan junak, za kog starosedeoci veruju da je bio Sveti Đorđe, koji je odlučio da aždaji konačno stane na kraj. On je prvo udario velikim maljem u kamen i na tom mestu je potekao izvor Đurđevica, a potom je presudio aždaji. Tako su, veruje narod ovoga kraja, nastali i mnogi toponimi. Na mestu gde se troglava aždaja braćaknula nastao je Braćak, gde se ispružila Pružanj, gde je repom okrnjila šumu Krnja jela, gde joj je najviše krvi isteklo Točilovo, a planina koja se od njenog pada zanjihala postala je Ninaja.“
Takođe, pronašla sam i drugi izvor, koji je pisan iz drugog ugla.
„Prema narodnoj priči, na Pešterskom polju, u podnožju grada “Trojana” u selu Braćak, između Karajukića bunara, Tuzinja i Krnja jele, postojalo je jezero u kojem je živjela aždaha i svakog dana uzimala po jednu djevojku dok za to nije čuo Alija Đerzelez, te je posjekao i spasio mještane. Nakon što je posjekao aždahu, Alija koji je imao keramete (nadčovječanske sposobnosti) je od umora nakon sukoba sa nemani bio žedan, udario po stijeni, rasjekao je i potekla je voda. Na tom mjestu voda i dan danas neprekidno teče, a tamo gdje je stajao on i konj mu, ostali su otisci u stijeni.
Narod u ovom kraju vjeruje da je voda sa Alijinog izvora ljekovita, ali samo na Aliđun ili Ilindan, 2. avgusta, te i zbog toga dolaze na ovo mjesto.
U zadnjih nekoliko decenija, Aliđun ili Ilindan ovdje obilježavaju uglavnom muslimani (Bošnjaci i Albanci), dok su ranije, kako saznajemo, dolazili i pravoslavci (Srbi i Crnogorci). Narod je 2. avgusta ulazio i u jezero, gdje se po priči nalazila aždaha, i liječio se blatom i pijavicama.“
Meštani kažu da je jedini „ispravan“ način da se voda pije direktno iz pukotine u steni. Mi smo probali vodu i pored toga što je hladna, pitka je.
Nismo imali vremena da se od izvora penjemo na vrh brda i da sa te visine doživimo, kako kažu ljudi, veličanstven pogled na Peštersko polje. „Na Trojanovom brdu se nalaze ostaci srednjevekovne tvrđave. Veruje se i da se radi o bogumilskom gradu, jer su u blizini pronađeni stećci slični onima u Stocu (BiH).“
Put kroz Braćak i Devreč
Ono što sam uspela da saznam o selu Braćak je sledeće:
U selu Braćak se održava i vašar, sabor ili teferič koji važi za jedan od najstarijih događaja te vrste u Sandžaku. Poslednjih decenija sve je više posetilaca iz dijaspore, poreklom iz ovog kraja, za koje je teferič prilika da pokažu sopstevno blagostanje, prikazivanjem svojevrsnih statusnih simbola, ogrlica nanizanih desetinama dukata koje se izrađuju specijalno za ovu priliku.
Vašar privlači veliki broj posetilaca. Ogrlice od zlatnih dukata, za ljude iz dijaspore, poreklom sa ovog područja, predstavljaju ultimativni statusni simbol. Osim što su poprilično teški, ovi đerdani načinjeni od dukata Franca Jozefa optočenih zlatom, izuzetno su vredni. Mahom ih nose udate žene, dok skromnije verzije nose devojke.
Oko 18h smo stigli do table koja je pokazivala smer ka mestu Leskova. Preostalo nam je još 10 km pešačenja. Dogovorili smo se da se potrudimo kako bi do mraka stigli do današnjeg odredišta jer nam je prvenstveno bila potrebna prodavnica zbog hrane.
Kroz Braćak smo prošli jednim delom puta.
Već na početku naselja, prošli smo pored kuće u čijem dvorištu je na pragu iste sedela žena sa dvoje dece. Pozdravila nas je izdaleka. Čuli smo je kako nas zove da zastanemo, odmorimo se i popijemo kafu.
Mnogo sam srećna što naše devojke imaju priliku da to dožive i da se uvere da je čovek čovek, ma koje god nacionalnosti ili vere bio. Dragan joj se zahvalio. Stali bismo mi da nismo ovaj put zaista žurili. Ti trenuci upoznavanja ljudi koji vas svrate sa puta da vas ugoste i daju ono što žele da podele sa vama od srca, su zaista pravo bogatstvo. Prošli smo pored prizemnog objekta osnovne škole koja jedva da ima dve prostorije.
Nedaleko od škole, sa leve strane puta izdiže se na brdu džamija. Svaka džamija koju sam videla mi je lepa na svoj način.
Vegetacija se polako menjala, tako da se na obroncima i padinama okolnih brda moglo uočiti i visoko, žbunasto rastinje. I nekako je sve postajalo zelenije. Dragan je pretpostavio da je razlog tome što su to bile severne strane brda i sunce nije dopiralo na tu stranu.
Njih tri su hodale ispred nas.
Posmatrala sam ih kako pričaju i smeju se.
Njihov hod je bio lak, bez razmišljanja.
Nisu shvatale da uče ono što se ne uči u školi — uzajamnu podršku, prisustvo, poverenje u sopstveni korak.
Pomislila sam: možda se i ne moramo truditi da ih učimo rečima.
Dovoljno je da nas vide kako idemo.
Već oko 19h smo zašli na teritoriju sela Devreč. Prošli smo i pored nekih iskopina. Nismo sigurni, ali na jednom mestu nam je delovalo kao da je napravljeno malo, veštačko jezero. U ovom delu je prelepa priroda. Puno je nijansi zelene boje. Vijugavi put prolazi između nižih i viših brda, koja svojim vrhovima dodiruju svetlo-plavo nebo i sve izgleda kao na razglednici. Svakako se priroda i reljef u ovom delu Peštera razlikuju od jednobrazne travnate vegetacije u Pešterskom polju, mada i ono ima svoje čari.
Pola sata kasnije, prošli smo pored male, žute table na kojoj je pisalo:
Bujrum u Devreče!
Ovdje su plemena:
1. Bakići
2.Manići
3. Pljakići
4. Čekići
5.Čekovići
– Ovdje izvire rijeka Vidrenjak
– Nadmorka visina 1162 m
Tablu postavio Naser Bakić
Ono što je ostavilo neugodan utisak jeste deponija smeća i to zaista velika deponija, koja se nalazila pored puta, na otprilike 3-4 km od Leskove. Ljudi na deponiji odlažu sve, od igle do lokomotive i prizori su pretužni.
Iskra je povremeno dobijala snagu da ubrza hod kada bi joj se sestre pridružile i posvetile joj pažnju. Inače, bi hodala zadnja sa Draganom ili sa mnom. Na kilometar i po od ulaska u Leskovu započeo je asfaltiran put i saobraćaj je bio prometniji.
Bila sam malo zabrinuta, jer ipak je skoro osam sati, a mi nismo ni stigli do mesta, niti pronašli mesto za spavanje.
Ovo je definitivno bio najnaporniji dan što se pređenih kilometara tiče. Osetila sam tada i umor, i glad i neku tugu koja nije imala ime.
Nije bila ni od umora, ni od daljine.
Više kao blaga sumnja da će sve ovo jednom postati samo sećanje.
Da će trava ponovo porasti, vetar zaboraviti naše korake, a ja se vratiti tamo gde se uvek žuri.
I dok sam tako hodala, shvatila sam — ne boli ono što prolazi, nego što znaš da moraš da ga pustiš.
Leskova pod zvezdama
Leskova je veće naselje i dugo smo pešačili do centra. Uočili smo je sa poslednjeg brda sa kog smo se dugo spuštali, ali pogled je bio zaista prelep. Kao da vam se jedno mesto nalazi na dlanu.
Dragan, Teodora i Sofija su krenuli bržim tempom, a Iskra i ja smo nastavile da hodamo polako, jer je ona zaista bila jako umorna i iscrpljena. Njih troje su u prvoj prodavnici dobili informaciju da mogu da podignu šator bilo gde. Dok smo nas dve sustizale njih, primetila sam kako je Dragan stajao pored jednog auta i pričao. Kasnije mi je rekao da je razgovarao sa čovekom iz obližnjeg sela i da mu je ponudio da možemo kod njega prespavati. Kako je nama u tom trenutku bilo previše kasno, Dragan se zahvalio, a čovek nam je onda preporučio dvorište škole kao mesto gde bismo mogli da podignemo šator.
Dok smo istražili dvorište škole kako bi pronašli mesto za šator, nebo je već bilo puno zvezda.
Pomislila sam kako čovek verovatno nikad nije bliži sebi nego kad ga svet oko njega zaboravi.
I da možda smisao putovanja nije da pronađeš sebe, nego da se setiš da si već tu.
Sa Iskrom i Sofijom sam otišla do prodavnice. Kupile smo voća i povrća, ali i sladoled. Kupile smo i čips. Svi smo navalili na sladoled – da li zbog šećera ili zato što taj ukus do sad nismo probali, ne znam. Znam da je baš prijao, Dragan je zaštitio rančeve od rose, umotavši ih u šatorsko krilo, dok su devojke podigle šator i pripremile sve unutra za spavanje. Prateći vremensku prognozu, znali smo da će noć biti hladna, sa minimalnom temperaturom od 7°C, pa smo izvadili sve jakne i tople stvari da nam se nađu. Poneli smo letnje vreće, jer su nam one lakše, ali ne i toplije.
Jedino što nismo znali jeste da će nam ta noć biti jedna od najhladniji letnjih noći u šatoru do sada.
Bio je ovo jedan predivan dan. Bilo je mnogo pešačenja, malo lutanja. Na kraju, kada sagledam nas petoro kako sedimo u mraku ispred šatora i jedemo sladoled, znam da smo dobro i da imamo sve što nam je potrebno.
A tako malo nam je potrebno!
Hodala sam ceo dan i ništa se posebno nije dogodilo.
Ali u meni se dogodilo mnogo toga.
Nešto se smirilo, nešto pustilo, nešto oprostilo.
I prvi put posle dugo vremena, nisam želela da budem nigde drugde.
Ni u prošlosti, ni u budućnosti.
Samo tu, između koraka i daha, između zemlje i neba, između mene i mene.
„Kad se ne odupiremo tišini, nauči nas svemu: da ne žurimo, da ne objašnjavamo, da ne tražimo.
Samo da budemo.“
