Osmi dan – 13. jul 2025.
Selo Melaje → sela Peštera → manastir Sopoćani
Na svakom putovanju postoji taj trenutak kad više ne hodamo ka cilju, nego iz njega.
Tog dana sam znala da ne idemo više da stignemo, idemo da se pozdravimo sa onim što nas je promenilo.
Prvo što sam ugledala iz šatora jeste brdo i na njemu manje stado ovaca.
Setila sam se Fikretinih reči kada je citirala Kuran i rekla da će doći vreme kada će čovek tražiti mir na brdu među ovcama.
Tog jutra put više nije bio samo priroda, nego i ljudi.
Selo nas je dočekalo mirno, kao da zna da dolazimo.
Tiho je. Toplije je u odnosu na prethodna jutra. Ostavićemo devojke da još spavaju.
Prilazi nam Ramiza, Mehmedova žena i govori: „ ‘Ajte na kafu, komšije!“
Spremismo se i uputismo do njih. Ramiza nas je dočekala sa osmehom na licu, dok se Jusuf sa mlađim bratom igrao u dvorištu. Seli smo za sto ispod dve šljive koje su pravile odličan hlad. Pravi merak. Irma nam je skuvala kafu i donela posudu sa voćem da se poslužimo. Ramiza nam je iz njene bašte ubrala dva krastavca da imamo za doručak. Pričali smo na puno tema. Najviše mi je ostalo u sećanju kako objašnjava svoju ljubav prema unucima i kako ta ljubav zna nekad da naškodi, ako im se popušta ili ako sebi dozvole da se mešaju u odluke roditelja.
Ramiza je jedna mudra, rečita i otvorena žena, nasmejana i vedra. Lepo mi je bilo da je slušam.
Rekla nam je da ih Jusuf stalno zapitkuje kada će mu kupiti šator otkako je video sinoć naše devojke kako ga postavljaju.
Dok sam je slušala, pomislila sam kako svaka žena ima svoj Pešter, svoje prostranstvo kroz koje mora da prođe sama. Neke ga pređu hodajući, neke ćuteći kraj šporeta. Sve ga prolazimo.
U Ramizinom glasu sam osetila sigurnost žene koja zna da se život ne mora stalno objašnjavati.
Jusuf nam je prišao i pitao da li su devojke budne. Kasnije je došao da vidi kako će spakovati šator. Iskra je sa njim pronašla zajednički jezik i oni su se fino združili. Mlađi je od Iskre 3 godine, ali Iskri to nije prepreka. Ostala je kasnije sa njim u dvorištu da skaču na trombolini, a kako smo posle saznali pozvali su je i u kuću da se igraju jer je vani već bilo dosta toplo. Drago mi je zbog Iskre. Veliko je to iskustvo za nju.
U međuvremenu, Dragan i ja smo otišli do izvora i nasuli vodu u sve flaše i stavili na sunce da se ugreje kako bi se devojke okupale.
Istražujući kasnije o Melaji, naišla sam na ovaj tekst o izvoru i džamiji.
Hajrat u Melaju
„Selo Melaje je jedno od najstarijih naselja na Pešteru. Pripada planinsko-ravničarskim selima razbijenog tipa. Nalazi se sa leve i desne strane regionalnog puta Novi Pazar-Rasno (preko Delimeđa). Naziv sela je, najverovatnije, ilirsko-keltskog porekla. Koren reči mel /mal/ asocira na samu konfiguraciju terena i prema svom osnovnom značenju ukazuje na blato ili mulj, što je adekvatno današnjem nazivu. Prostire se na čuvenom Koštanpolju – u narodu popularnijem „Koštampolju”, jednom od tri pešterska polja, koje se pominje u mnogim književnim i istorijskim zapisima.
Koštanpolje je blago nagnuta ravnica koja se prostire između planina Jarut i Ninaja. Dugačko je oko desetak kilometara, a njegova širina započinje od 200 m i prelazi udaljenost od jednog kilometra. Ima nekoliko rukavaca koji zalaze ka planini Jarut i zadiru u njegove šume. Kroz Koštanpolje teče nekoliko rečica – potoka koji tamo u Jarutu izviru i nestaju u peskuši Koštanpolja.
Nekada, putnik namernik nije mogao da utoli žeđ od Glogovika do Baćice. Nigde, osim na potocima koji su uvirali do na po Polja. Bezvodna je i njegova strana koju predstavljaju obronci planine Ninaje. Odatle je, možda, u davnijoj prošlosti postojao nekakav izvor. Ali nije bilo izvora koji bi tekli ka Koštanpolju. Međutim, početkom XIX veka – ako je suditi prema natpisu na ulazu, to je bilo nešto pre 1806. godine, otpočela je izgradnja džamije i bunara u selu Melaje, koji meštani danas nazivaju „Hajrat”.
Negde tokom druge polovine XVIII veka u Melaje se doselila porodica Turković iz Krnje Jele na Pešteru. Da bi ga spasili krvne osvete, koju je trebao izvršiti, jer su mu Bogućani iz Tuzinja ubili sestru, Ali-hodži Turkoviću su daidže kupile imanje. Tamo kod daidža je i primio njihovo prezime Caković. Kad je bio stariji, Ali-hodža je na seoskom lokalitetu Kodrapeljit I haliluku Melaja često čuvao stado ovaca. Imao je običaj da, oko podne prispi kraj ovaca i odmori se dok one planduju. Počele su mu u snu navirati misli da se treba pomiriti sa krvnicima i, kako to islamska vera nalaže, pokušati da se „krv” oprosti.
Treći put mu je nešto govorilo da se mora pomiriti sa njima i da muslihuni ne smeju „presijecati krv” nego da od novca koji Bogućani ostave na tabiju, napravi bunar na tom mestu gde spava, a pedesetak metara prema kibli da sagradi džamiju. Tako i bude. Bogućani su “na tablju” ostavili trinaest kesa dukata, a u svakoj kesi bilo je po jedanaest zlatnika. Ispostavilo se da je to dovoljno da bi se pristupilo izgradnji džamije. Istovremeno su otpočeli kopanje bunara na određenom mestu. Melajci su kopali bunar, i na dubini od oko četiri-pet metara našli vodu. Međutim, bunar se nije nikako punio – vode je bilo samo na njegovom dnu. S obzirom da nije mogao poslužiti za uzimanja abdesta, odlučili su proširiti ga, ne bi li na taj način lakše mogli doći do željene vode.
Hajrat je danas dubok oko pet metara. Naokolo je ozidan kružnim kamenim potpornim duvarom, osim na mestu gde su napravljeni basamaci (stepenice) na visini oko 3,5 m. U nastavku je sazidan u obliku kvadrata širine oko četiri metra. Pokriven je kućicom od čatme („čatmarom”), koja dugo godina nije bila potpođena. Na dnu ovog čudesnog bunara napravijena je cisterna i drveni santrač (poklopac) u kome se akumulira voda. Napravljena je i česma, da bi voda mogla da se koristiti i za uzimanje abdesta i za piće. Voda je bila dobrodošla onim stanarima koji su je koristili leti, kada bi se „ispratili na stanove”. Mnogo godina kasnije Hajrat je renoviran, a drvena konstrukcija, koja je korišćena ranije, zamenjena je čvrstim materijalom.
Na mestu na kome je usnio san, Ali-hodža udara temelje za džamiju. Temelj je poslužio za gradnju džamije brvnare, slične puškarnici. Tri puta su je rušile rožajske, pazarske i sjeničke age, verovatno sa namerom da je naprave ljepšom. Negde oko 1817. godine sagrađena je od čvrstog materijala. Sredinom osamdesetih godina prošlog veka džamija je, zbog dotrajalosti materijala od kojeg je sagrađena, porušena, a na njenim temeljima napravljena je nova. Od stare džamije je zadržana konstrukcija namenjena za hutbu, kao i natpis iznad ulaznih vrata sa godinom njene izgradnje (1806). Gradnja Hajrata i džamije su vremenski usko povezani. Hajrat je godinama izazivao posebnu pažnju I divljenje. Na toj dubini pronađena je vodena nit (žica) koja je bila presečena. Danas tu Hajrat izvire i uvire. Ovaj prirodni fenomen oduvek izaziva čuđenje posetilaca. Ne kaže narod bez razloga: “Bož’je davanje! O’de izvire, o’de i uvire!”
Hajrat je umornom putniku namerniku uvek bio odmaralište. Radi ovog čudesnog vrela zaustavljali su se trgovački karavani da bi se osvežili i odmorili.“
Otišla sam do prodavnice po kutiju jaja i hleb.
Napravili smo kajganu i predivnu salatu od paradajza , paprika i krastavaca koje nam je Ramiza ubrala.
Teki je doručkovala gurabije, jer su joj se mnogo dopale. Sve je nekako teklo bez žurbe i bez stresa.
Okupale su se i to je malo potrajalo. Pomagale su jedna drugoj i pridržavale šatorsko krilo. Nismo imali toliko flaša sa toplom vodom pa su bile prinuđene da iskoriste i poneku flašu sa hladnom vodom sa izvora.
Kada smo bili spremni otišli smo do komšija da se pozdravimo i zamolimo za jednu zajedničku fotografiju. Tada smo u razgovoru saznali da je Mehmed lokalni hodža. Draganu i meni je bilo žao što nismo saznali ranije. Svakako bismo voleli da čujemo neke stvari u vezi sa islamom iz ugla učene osobe. Mene je islam posebno zainteresovao čitajući knjige o Ajši, jednoj od žena proroka Muhameda.
Razmenili smo brojeve telefona, a Mehmed nam je dao upute, kao i da se javimo nekim ljudima ako bude bilo potrebe.
Irma mi je ostala u lepom sećanju i žao mi je što sa njom nisam pričala. Tiha je i nasmejana. Mehmedov sin, Adnan, je učitelj u školi. Deluju mi kao skladan par. Svi su izašli da nas isprate, a Iskra je opet dobila slatkiše i slaniše na poklon.
Mnogo puta su nam ponovili da kada god smo u prolazu da im se javimo i svratimo.
Kad smo krenuli, svi su nam mahali. Na licu im se videla toplina onih koji ne traže ništa zauzvrat.
Dobrota na putu – Emir, Selman i Suad
Nas je čekao dug put, a ovaj dan je bio najtopliji od svih do sada. Današnji cilj su nam bili Sopoćani.
Imali smo opciju da idemo asfaltom ili prečicom preko brda.
Ovaj put smo se odlučili za asfalt. Hodali smo desnom stranom puta zbog većeg proširenja. Na izlazu iz Melaje jedan auto koji nam je dolazio u susret je stao. Iz auta je izašao vozač, Emir. Otvorio je zadnja vrata auta i izvadio hladne limenke sokova i flaše sa vodom i dao nam, da se osvežimo.
Kratko smo popričali sa njim, zahvalili se i nastavili. Nakon par minuta, pored nas takođe staje još jedan auto i iz njega isto tako izlazi vozač i nosi punu kesu flaša sa hladnom vodom. Čovek po imenu Selman, primetio nas je na putu, rešio da ode do najbliže prodavnice i kupi nam vodu, da nam se nađe uz put. Sa njim smo isto malo popričali. Rekao je da ga je dotakla slika nas kao porodice i da ljudi od žurbe za poslom i sticanjem materijalnog propuste neke porodične momente.
„Kada bi ostali bez onoga što sada imamo, sve ono za čim žudimo izgubilo bi značaj.“ Fotografisali smo se sa Selmanom, pozdravili se i zahvalili mu, jer nam je svaka kap vode na današnjoj temperaturi mnogo značila. Nastavili smo put i uskoro se sa naše leve strane pojavila manja vodena površina, za koju nisam sigurna da li je velika bara ili manje jezero. Uglavnom, služila je životinjama za pojenje i rashlađivanje, jer smo primetili nekoliko krava u vodi.
Svima nam je bilo vruće i jedva smo čekali da naiđemo na prodavnicu i zbog sladoleda i zbog odmora.
Melaje je veoma dugo selo. U njemu je puno novoizgrađenih kuća u kojima niko ne živi jer su vlasnici u inostranstvu.
Nakon nešto manje od dva sata pešačenja, ugledali smo prodavnicu. Već smo bili na teritoriji mesta Delimeđe. Stali smo da se odmorimo i da se osvežimo jer je bilo pakleno vruće.
Našli smo malo mesta na betonu između prodavnice i frižidera i ugurali se u taj kutak, jer je u hladovini.
Odmah smo kupili sladoled i hladan napitak da se osvežimo. Teki čeka da nagradi sebe kad završi pešačenje. Dve stvari me fasciniraju kod nje – njen tenacitet pažnje i sposobnost da odloži zadovoljstvo.
Odmah je krenula da čita, dok smo mi uživali u sladoledu. Da ne pišem kakav je merak skinuti cipele i čarape da se stopala malo odmore i rashlade.
Pored prodavnice je i još jedan lokal, pečenjara je u pitanju. Iz nje je izašao čovek, po imenu Suad, vlasnik prodavnice i pitao nas da li smo za kafu i da li devojke žele sok. Naravno, da da. Hvala mu na tome, jer vani je bilo pakleno vruće.
Vrlo brzo nas je uslužila jedna mlada devojka. Ponudio nas je Suad da uđemo u pečenjaru i unesemo rančeve, ali nama je bilo u redu i vani u hladovini.
Nismo žurili. Svi smo u nekom miru i tišini prikupljali energiju za dalje.
Kasnije je Suad prišao, pa smo još malo popričali sa njim. Prijatan, u licu vedar i nasmejan čovek, bio je jako ljubazan. Ne mogu se, na žalost, setiti svega što smo pričali. Pre polaska smo iskoristili mogućnost upotrebe toaleta, zahvalili se Suadu i krenuli dalje.
Ono čemu iznova svedočim na našim putovanjima su dve stvari – dobrota je najdublja forma snage i da nam se sve više gube tragovi ponosa koji se prepuštaju zahvalnosti jer smo slobodni da primimo bez osećaja duga.
Delimeđe
Dok smo prilazili Delimeđu, a pre prodavnice, sa naše desne strane u daljini smo uočili džamiju, koja se nekako izdvajala od okoline. Primetili smo da su joj minareti izuzetno visoki. Kasnije smo saznali da je džamija u Delimeđu najviša u Evropi i među najvišim džamijama na svetu.
Peštersko selo Delimeđe, u tutinskoj opštini, ima najveće minarete ne samo na Balkanu. Sagrađeni su 2009. godine kao deo novog islamskog centra u selu, visoki su po 77,24 metara i daleko nadmašuju sve postojeće džamije na Balkanu, ali i šire. Gotovo na celom evro-azijskom kontinentu.
Poređenja radi, Hram Svetog Save u Beogradu, bez krsta, visok je 70 m, a sa krstom doseže 82 m. Najviše katoličko zdanje u Srbiji, crkva Bezgrešne device Marije u Bačkoj Topoli, visoka je 72,6 m, a crkva „Ime Marijino“ u Novom Sadu do 72 m. „Palata Albanija“ u Beogradu visoka je svega 58 m.
Već je bilo oko 15h popodne. Mi smo se dobro odmorili i okrepili i nastavili smo put dalje preko mesta Glogovik. Išli smo sve vreme asfaltom, ali smo se penjali i uzbrdo. Melaje i Delimeđe su u dolini i to se tek sada moglo sagledati kada smo se popeli na veću nadmorsku visinu. Penjali smo se dobrih sat vremena i više. Sa desne strane puta nam se ukazao jedan prostor i tu smo rešili da zastanemo i odmorimo. Dragan je uočio na dva mesta i ljude koji su automobilima došli na piknik i roštilj. Nedelja je pa ljudi koriste priliku da provedu vreme u prirodi. Sa leve strane smo videli veliko stado ovaca i pastira. Vrućina je već prolazila, a i Sunce se skrivalo pomalo iza oblačaka, tako da nam je prijalo što ne greje više onako jako.
Dragan je izvadio toster i istostirao hleb, a mi smo mazali šta smo imali. Malo paštete, humusa, džema i meda. Odmorili smo dobro. Ne sećam se koliko je kilometara preostalo do Sopoćana, svakako znam da smo imali još dosta da hodamo. Deonica od Melaje do Sopoćana se sastojala iz tri dela– prvi deo od Melaje do pred izlaz iz Delimeđe je bio ravan, drugi deo smo se penjali uzbrdo, dok smo se treći spuštali sve vreme. Ne baš tako privlačna deonica, s obzirom da smo sa teretom, da se krećemo asfaltom i da je bilo jako toplo. Činilo mi se da saobraćaj nije puno prometan, tako da smo imali prilike da hodamo zajedno i pričamo.
Pre nego smo krenuli, prišao nam je pastir i seo da popriča malo sa nama. Ponudili smo ga keksom koji nam je jedini ostao od hrane. Zahvalio se, nije bio gladan. Naveo je u priči da je on verovatno poslednja generacija stočara, da njegova deca ne žele time da se bave i da će on sa svojom suprugom raditi dokle god bude mogao.
Nakon razgovora krenusmo svako na svoju stranu, on za svojim stadom, a mi za Sopoćane.
Manastir Sopoćani
Taj deo nam je bio laganiji, a i prolazili smo kroz naselja poput Doljana, Gornje Crnoče, Crnoče, kao i još nekih. Sve više smo se kretali kroz šumovite predele. Oko pola sedam smo sa puta u daljini ugledali Sopoćane. Izgledaju moćno čak i sa te daljine. Vazdušnom linijom smo bili udaljeni manje od jednog kilometra. Nakon sat vremena pešačenja već smo bili nadomak manastira. Stali smo pored izvora da se odmorimo i natočimo vodu. Tuda je prolazila jedna žena koju sam zaustavila da pitam za preporuku gde bi bilo zgodno da podignemo šator. Uputila nas je na mesto pored trafo stanice, na 3-4 minuta hoda od izvora.
Mesto je bilo savršeno. Blizu je izvora vode, a opet smo dalje od puta. Ušuškano, a opet očišćeno, jer se pored te trafo stanice svakako nalazi put koji vodi do izvora reke Raške.
Čulo se hučanje vode. Volim taj zvuk. Volim da sam pored vode. Oko nas svuda šuma i obronci planina. Dragan se sa Sofijom i Iskrom spustio putem do izvora. Brzo su se vratili. To je bio jedan od puteva kojima se može prići, ali je prilaz ograđen.
Bila sam umorna i jedva sam čekala da legnem. Devojke su podigle šator. Malo sam im pomogla da namestimo podmetače i vreće za spavanje i ne gubeći vreme legla da odmaram. Zapravo, bila sam malo i nervozna, zbog umora. Pokušavala sam da pokupim što više razbacanih stvari, jer su se devojke razbaškarile kako smo stali, pa umesto da samo legnem i ostavim sve, krenula sam da se raspravljam sa njima zbog nereda koji su napravile.
Samo su me poslali u šator. Njih četvoro su ostali vani još malo. Dragan je obezbedio rančeve i ušao u šator zadnji. Već je bio mrak. Nebo je bilo prepuno zvezda. Noć je bila vetrovita. Vetar je u neko doba noći krenuo da duva snažno i budio me povremeno. Nije nam bilo hladno.
Ovo mesto će mi ostati posebno u sećanju kada je kampovanje u pitanju. Nikada do sada nisam osećala takvo spokojstvo kao te večeri. Verujem da je na to moje stanje uticalo više faktora. Sam ambijent mi se dopao, jer na 15-ak m od mesta gde smo podigli šator je zapravo obronak tog uzvišenja na kom smo se nalazili. Sam taj zvuk koji je dopirao od izvora i to kretanje vode koja izvire, delovalo je umirujuće na mene. Gde god da se okrenem vidim zelenilo, šume i drveće. I samo saznanje da smo u blizini jedne takve svetinje sigurno ima uticaja.
Još jedan predivan dan je za nama. Sutra nam ostaje još deonica do Novog Pazara.
Možda se nismo popeli ni na jednu planinu tog dana, ali smo stigli više nego ikad.
Postoje ljudi koji nas nauče više u jednom pogledu nego što smo ikada pročitali u knjigama.
Slušajući Ramizu, shvatila sam da snaga žene nije u onome što nosi, nego u onome što ume da pusti i da nema veće mudrosti od one koju prepoznamo, a ne moramo da prevedemo.
Tu na tom mestu nadomak Sopoćana sam osetila samo mir.
Onaj pravi mir jer znam da sam stigla tamo gde duša diše spokojno.
Putovanja nas ne menjaju time što idemo daleko,
već time što nam otkrivaju koliko smo već stigli.
