Do razvoja i napretka dolazi samo kada izlazimo iz zone komfora. Kada stvaramo nova iskustva i činimo taj jedan korak više u nepoznato, jedan korak dalje od lagodnog, jednu novu misao od uobičajenih, stvorimo jedno novo poznanstvo, doživimo nešto drugačije, vidimo nešto neobičnije, osjetimo da smo bogatiji i zahvalniji za sve to.

Svi pričamo kako nam je porodica najbitnija. Kako sve činimo da budemo što više sa svojim najbližim. Siguran sam da to jeste tako. Samo nisam siguran da svi koji to pričaju to i upražnjavaju kvalitetno a ne samo kvantitetno. 

Budemo mi fizički blizu ali da li smo i mentalno blizu. Da li smo usredsređeni na njih, njihove reči, razmišljanja, njihove interpretacije stvari i dešavanja oko njih? Koliko nas zna detalje filmova i serija koje gledaju? Koji su likovi njima posebno bitni? Kada smo pričali sa njima o stvarima koje čitaju, a da to nisu radovi iz lektira? Koje likove prate po društvenim mrežama? Šta misle o “najjednostavnijim” stvarima, često i nebitnim, na prvi pogled, za nas…

Sve to, kao i neuporedivo mnogo više, se može ostvariti kada smo sa našim najdražim osobama aktivni u prirodi. Tamo smo svi isti. Tamo smo svi okrenuti jedni ka drugima. Tamo već nakon par dana gubimo osjećaj za vrijeme i stres oko termina i stalnog “moranja”. Tamo satima možemo da usredsređeno slušamo dok nam pričaju o svemu i svačemu, što nam u kući nikada nebi ni pomenuli…

U porodičnim aktivnostima u prirodi se učimo ne samo bitnosti porodice i zajedništva, nego i strpljenju i istrajnosti. Učimo da uživamo u procesu a ne u cilju. Učimo toliko toga što nikada nebi mogli u uobičajenim dešavanjima. Naravno, zahvaljujući izlasku iz zone komfora se to sve najviše dešava.

U sve ovo sam se više puta uvjerio kroz vlastito iskustvo. Zbog toga sam i tragao za nečim novim što mogu priuštiti svojoj porodici. Ali šta da to bude nakon bicikliranja do Švajcarske 2022.godine, pa zatim pređenih više od 2500km dok smo biciklirali do Švedske a nakon toga i prepješačili 130km za 8 dana preko predivnog Peštera… Na svakoj od tih aktivnosti sve što nam je potrebno nosili smo sa sobom. Šta uraditi a da im bude izazov nakon svega ovoga, da bude nešto potpuno drugačije a opet da im pruži potpuno nova iskustva?!

Ja sam jedan od onih koji vole da budu i sami a da pri tome nikada nisu usamljeni. Tako sam znao da odem par dana sam da vozim biciklo ili da pješačim pa i da veslam Tamišem. Ovo veslanje mi je bilo nekako posebno jer to nisam nikada ranije radio. Biti na vodi, posmatrati je satima, ne čuti ništa osim lišća, ptica i povremenog iskakanja ribe … Tu sam u potpunosti razumio onu čuvenu Heseovu rečenicu:

“Slušaj reku, reka će ti reći sve!”.

I tako sam došao na ideju da naša naredna avantura bude na vodi. Tamiš nam je kratak, to je 3-4 dana veslanja kroz Srbiju. Tisa je već duža za par dana ali su mi one nekako isuviše ravničarske rijeke. Tako je izbor pao na Moravu. 

Prvobitna zamisao je bila da krenemo od Stalaća, gdje je živi Biljina Baka, pa do ušća Morave u Dunav. Naravno, ne bih ja bio ja kada nebih pomjerao i te granice pa sam start prvo pomjerio do ušća Nišave u Južnu Moravu. Od tog mjesta nema nikakvih problema za plovnost rijeke za male čamce, koje ćemo mi da koristimo. No, to mi je nekako sve bilo prilično izvjesno pa sam počeo da istražujem uzvodni dio i došao do toga da startujemo iz Vladičinog Hana. Znam da je tih prvih nekoliko desetina kilometara, a do Nišave ima 100km, često problematično i da će se morati prenositi čamci preko sprudova i drugih prepreka. Ali, sve je to takođe i izlazak iz zone komfora.

I krenuo sam da istražujem Južnu Moravu od Vladičinog Hana pa nizvodno. Nisam mogao da vjerujem koliko je malo dostupnih informacija. Nevjerovatno je da nema gotovo ništa. Kontaktirao sam sva moguća udruženja ribara, lovaca, sportova vezanih za vodu, ekoloških udruženja, poznatih i manje poznatih JuTjubera… jedva da sam išta korisno saznao. Na YT ima nekoliko snimaka sada već tradicionalne regate od Grdelice do Dobrotina, u dužini nekoliko kilometara, kao i jedan snimak jedinice za vanredne situacije i ekologa koji su nakon toga uspjeli da saniraju jednu divlju deponiju… 

Sve to mi nije bila prepreka, nego naprotiv, to nedostajanje mi je postalo izazov da pretvorim u postojanje! Da našu porodičnu aktivnost iskoristimo i da ostavimo iza sebe dosta korisnih informacija za druge. Informacija koje će olakšati mnogima upravo to da se odluče za porodične aktivnosti u prirodi.

Kada sam izložio tu zamisao mojim djevojkama došlo je do veoma zanimljivih ideja i odluka. Pao je dogovor da svi zajedno napravimo jednu korisnu mapu tog toka od minimum 360 kilometara. Da mapiramo divlje deponije, prepreke i opasna mjesta na rijeci, mjesta gdje se može lako izaći na obalu, gdje se može podići šator, izvore pitke vode, objekte kao i domaćinstva gdje se može obnoviti zaliha namirnica… odmah su iskazale želje da bolje upoznaju biljni i životinjski svet, kulturne i istorijske znamenitosti… da se upoznaju neki novi ljudi i čuju njihove priče…

Do sada sam uglavnom ja dijelio sadržaj na društvenim mrežama sa jednim razlogom a to je da pokažemo drugima da je tako malo potrebno da budemo srećni. Da uglavnom imamo sve što nam je potrebno da bi se upustili u neki višednevnu aktivnost u prirodi. I ja da sam čekao da imam sve što želim da imam za te aktivnosti siguran sam da nikada nebi napravili ni 100km a kamo li više od 4000km na biciklu… Zahvaljujući tim mojim aktivnostima ohrabrili smo mnogo da budu porodično aktivniji u prirodi.

Za bicikliranje do Švajcarske vodio sam dnevnik koji je prerastao u digitalnu knjigu i možete je besplatno preuzeti. Kada smo biciklirali do Švedska Bilja i ja smo svkog dana pisali svoje dnevnike, koji su trenutno u završnoj fazi pretvaranja u digitalne knjige. Oni su fantastični jer je svaki dan napisan iz dva ugla, koji su nekada toliko suprotni da se ima utisak da nismo bili sudionici istoh događaja. Prošle godine Bilja je vodila svoj dnevnik dok smo pješačili Pešterom koji je prerastao u divnu knjigu “Putevima Peštera” koju možete takođe besplatno preuzeti.

Tako da sam siguran da će od ove aktivnosti ostati mnogo više od nas. Zašto sam siguran? Pa osim tih tehničkih stvari koje će biti od koristi mnogim ljubiteljima prirode, naša ovogodišnja najveća dobit su naše divne kćerke koje su toliko iskusne a sada i već dovoljno velike da mogu svemu ovome da daju jednu poptuno novu dimenziju.

Upravo ta svjesnost njihove zrelosti i sposobnosti su me ohrabrile da im predložim da sve ovo dignemo na jedan novi nivo. Nivo koji čak i kod mene izaziva jednu dozu straha. Dogovorili smo se da našau avanturu posvetimo udruženju NURDOR i da se potrudimo da našim aktivnostima inspirišemo druge da doniraju udruženju i na taj način simbolično pomognemo našim superherojima.

Uspio sam da stupim u kontak sa udruženjem KK Samba iz Vladičinog Hana i zahvaljujući njima dobijem konačno neke korisne informacije za Južnu Moravu. Osim toga oni će biti i naši domaćini i pružiti nam podršku uoči starta i tokom prvog dana. Sa njima ćemo da organizujemo druženje sa lokalnim stanovništvom na kom ćemo razgovarati o bitnosti volontiranja, ekološkim aktivnostima i našem konceptu Family Nature Adventure” . Tih druženja će biti još tokom naše plovidbe a vjerujem da ćemo imati i društvo tokom plovidbe i tome se takođe radujemo.