Dan mi je počeo neispavanošću, grčevima i panikom mojih roditelja. Pakovali smo se do dva ujutro, odnosno od trenutka kada se tata vratio kući. Haos je bio toliki da sam ozbiljno razmatrala opciju da prespavam celo putovanje.
Tokom buđenja morala sam da izvučem Iskru iz njenog komičnog stanja sna, koje podrazumeva potencijalne ugrize, udarce i opštu opasnost po okolinu.
Vožnja kolima bila je sunčana (i to ne na lep način), natrpana i dosadna. Uz temperaturu u automobilu i nedostatak zanimacije nisam mogla ni da spavam, što je dodatno doprinelo mom oduševljenju.
Kada smo stigli, upoznali smo Vladena, koji nam je pomogao oko organizacije i počastio nas odličnom picom. Takođe smo imali sreće što je naš stric Goran došao da pomogne prvog dana, što nas je iskreno spasilo od još većeg haosa.
Pronašli smo i prodavnicu sa nekoliko knjiga, pa sam uspela da ugrabim jednu za put. To je verovatno bio jedan od mojih omiljenih trenutaka dana.
Nakon akcije tokom koje su mi roditelji na svakih nekoliko minuta govorili: „Napravi fotke! Napravi snimak!”, počela sam da se osećam kao zvanični medijski tim ekspedicije. Ne treba mi puna galerija snimaka, ali dobro.
Dogovorila sam se da pišem dnevnik iz svog ugla i napravim kratak film o putovanju. Ispostavilo se da prva dva dana nisam stigla da napišem ni reč, pa sam dobila motivacioni govor. 😂
Hvala, tata. Veoma podsticajno.
Ideja za film mi se zapravo dopadala, mada se moj stil stvaranja očigledno ne poklapa uvek sa očevim. Nije kao da sam već pravila filmove. Nije kao da sam sa ekipom osvojila nagradu za jedan na kome sam bila producent. Ali dobro, milenijalci ipak znaju najbolje.
Legla sam u šator, odustala od čitanja za taj dan i zaspala čim sam dotakla vreću za spavanje.
