Ujutru, kada smo se probudili, prvo smo doručkovali, pa krenuli dalje. Bilo nam je teže da siđemo do čamaca, jer je mesto gde smo „parkirali“ čamce dosta nepristupačno.
Krenuli smo i posle desetak kilometara stali, jer smo svi bili jako umorni. Teodora je čak i zaspala. Na svu sreću bili smo u hladovini, pa je bilo mnogo bolje. Tu smo i ručali.
Jedan jako sladak pas je prišao, pa sam ga krišom malo nahranila.
Na tom mestu voda je bila jako plitka, pa smo morali da prevučemo čamce preko plićaka. Posle smo nastavili dalje i bilo je lakše. Teodora više nije veslala, a ni ja, jer je tati bilo lakše da vesla sa dva vesla.
Stali smo na kamenitoj plaži gde smo planirali da prespavamo. Tata je otišao da nađe vodu, a dok je on bio odsutan, došao je nepoznati čovek kamionom, jer je došao da uzme šljunak sa mesta gde smo planirali da prenoćimo.
Izašao je iz kamiona i počeo da priča sa mamom, što mi je bilo malo sumnjivo, pa sam otišla da vidim šta se dešava. Upoznali smo se, a ja sam sve vreme pratila svaki njegov pokret i bila spremna da odbranim mamu, jer je ona sva krhka i slabašna :)))
Na kraju se ispostavilo da je čovek jako ljubazan. Čak nam je kasnije doneo i kobasice, koje su bile baš ukusne.
Posle večere smo se svi pozdravili i legli da spavamo.
