Šesti dan – Moravom za NURDOR
Šesti dan naše plovidbe započeli smo na pomalo drugačiji način – uključivanjem u jutarnji program Blic televizije iz dvorišta konjičkog kluba Nonius.
Nije nam prvi put da govorimo uživo pred kamerama, ali jeste prvi put za Blic televiziju. Bilo je zanimljivo iskustvo, posebno zbog pitanja koja su nas navela da se i sami na trenutak osvrnemo na sve ono što radimo i zašto smo uopšte krenuli na ovo putovanje.
Nakon uključenja, Dragan je sa Tonijem otišao do Morave kako bi pronašli mesto odakle ćemo ponovo započeti veslanje. Trebalo je preuzeti i novi čamac koji nam je Srđan iz Mrak štamparije poslao autobusom. Koliko god se trudili da sve isplaniramo, na ovakvim putovanjima često shvatimo da ne možemo sami. Uvek se pojavi neko ko pruži ruku i postane deo naše priče.
Kako bazen tog dana nije radio, devojke su odmah pronašle novu zanimaciju. Prionule su poslu i zajedno prenosile seno do štala. Dok su one radile, pripremala sam sendviče za užinu i posmatrala ih sa strane. Nekada mi se čini da su upravo ovakvi trenuci najveća škola života – kada deca uče da doprinesu, da budu korisna i da rad ne doživljavaju kao obavezu, već kao priliku da budu deo zajednice.
Kada se Dragan vratio, nas dvoje smo krenuli pešaka do farme kako bismo pripremili prostor za večerašnje okupljanje, dok je Dušan, Tonijev sin, doneo kutiju sa čamcem do naše brvnare.
Za to vreme deca iz odreda izviđača „Vožd“ iz Niša obilazila su konjički klub i prisustvovala treningu jahanja, a kasnije su nam se zajedno sa još tridesetak učesnika pridružili na farmi.
Pre početka događaja razgovarali smo sa Nikolom, novinarom portala Južne vesti, a zatim sam imala priliku da upoznam Jelenu, volonterku NURDOR-a, koja je došla sa svojom porodicom.
Slušala sam njenu priču i u jednom trenutku osetila kako mi se srce steže, a istovremeno širi od divljenja.
Njena ćerka Lena lečila se od leukemije. Danas je dobro i već dugo je u remisiji, a njihova porodica očekuje i novu bebu.
Jelena je sa tolikom zahvalnošću govorila o svemu što su prošli. Posebno me je dotakla jedna njena rečenica. Kada je ćerki objašnjavala da će joj zbog terapije opasti kosa, rekla joj je da se to dešava samo deci herojima.
Deci herojima.
Koliko snage i ljubavi stane u samo dve reči.
Tada sam još jednom pomislila koliko je važno ovo naše putovanje i koliko iza svake donacije, svake podrške i svakog podeljenog teksta stoje stvarna deca, stvarne porodice i stvarne borbe.
Kasnije smo svi seli u krug i razgovarali o volontiranju, o radu NURDOR-a i o tome koliko svako od nas može da učini, čak i onda kada misli da je njegov doprinos mali.
Učesnike su zanimala i naša porodična putovanja, pa smo se prisetili naših prvih kilometara, prvih strahova, prvih grešaka i svega onoga što nas je oblikovalo na ovom putu.
Bilo je lepo, toplo i pomalo nestvarno.
Ponekad mi se čini da još uvek nismo potpuno svesni svega što smo kao porodica uradili i koliko su naša putovanja dotakla druge ljude. Verovatno je razlog tome što i dalje sebe doživljavamo kao jednu sasvim običnu porodicu koja samo prati svoje snove i pokušava da živi u skladu sa svojim vrednostima.
Dan je prošao brzo, ispunjen ljudima, razgovorima i emocijama.
Na kraju druženja ostali smo sa Julijom, Lazarom i Unom, koji su nam mnogo pomogli i oprali sav naš prljav veš. Možda nekome to deluje kao sitnica, ali na višednevnim putovanjima takvi gestovi postaju ogromni.
A najduže je sa nama ostao Ranko.
Iznenadio nas je večerom, velikim picama i porodičnim sladoledom. Rekao je da je tu za sve što nam bude potrebno, čak i da sedne u auto i dođe po nas kada završimo veslanje.
Ostali smo dugo u razgovoru, uprkos upornim komarcima koji nisu odustajali.
Mrak je već odavno pao, a umor nas je polako sustizao. Ipak, trebalo je pronaći još malo snage za pakovanje, jer nas je sledećeg jutra čekao novi početak – nastavak veslanja ispod ušća Nišave u Južnu Moravu.
Pomogla sam devojkama da se spakuju. Bile su toliko umorne da su gotovo odmah zaspale.
Još jedan deo našeg putovanja se završava.
Doneo nam je nova poznanstva, nova iskustva i, pre svega, ljude koje ćemo zauvek nositi u srcu.
I dok zatvaram ovaj dan, postavljam sebi pitanje koje me prati tokom cele plovidbe:
Šta mi je ovaj dan doneo dobro?
Doneo mi je još jednu potvrdu da su ljudi najveći dar svakog putovanja. Da dobrota postoji i da se često pojavi onda kada je najmanje očekujemo – u opranom vešu, toploj večeri, pruženoj pomoći, iskrenom razgovoru ili u priči jedne mame koja svoje dete naziva herojem.
Sutra nastavljamo veslanje.
Naše putovanje teći će onom brzinom kojom nam Morava bude dozvolila.
Nećemo joj se opirati.
Radujemo se novim iskustvima i svemu što će nam reka, kao i do sada, tiho šapnuti.
