Probudili smo se kod Đoleta i Srbijanke, zahvalni na svemu što su učinili za nas. Zajedno smo doručkovali, oprostili se i nastavili naše putovanje.
Otvoreno mogu da kažem da je ovo bio drugi najteži dan cele avanture. Čekalo nas je mnogo brzaka, a meni su vesla bila fiksirana, što je značilo da nisam mogla da se odgurujem od grana kada bismo se previše približili obali. To je, sasvim očekivano, nerviralo ponekad mamu, dok sam ja pokušavala da izbegnem sudare najbolje što sam umela.
Veslanje je trajalo satima. Bilo je naporno, intenzivno i činilo mi se kao da nema kraja. Negde oko šest sati uveče više nisam osećala ruke. Posle toliko vremena provedenog na vodi protestovala sam dobrih deset minuta, uveravajući roditelje da stvarno više ne mogu i da želim da stanemo na prvoj plaži kako bih se naspavala kao čovek.
Na kraju smo ipak pristali uz obalu. Ostali smo bez vode tako da je tata uzeo kanister i jednostavno krenuo peške u potragu za izvorom ili nekom kućom. Posle skoro sat vremena uspeo je da se snađe i vratio se sa punim kanisterom vode.
U međuvremenu se, potpuno neočekivano, pojavio Moma, kao da je izašao iz neke avanturističke priče, donoseći nam kasnije hranu i još vode.
Taj trenutak bio mi je dovoljan da shvatim koliko je čoveku, posle dugog dana, zapravo malo potrebno – malo vode, nešto za jelo i mesto gde može da legne.
Zaspala sam uz svoju plejlistu, skupljajući snagu za ono što nas čeka sutra.
