Dan sam provela u konjičkom klubu Nonius sa sestrama, na mestu gde vreme nekako sporije prolazi. Veći deo dana smo proveli ispod ogromne vrbe, čija je hladovina bila pravi spas od letnje vrućine. Tu sam se družila sa ekipom, pričali smo o svemu i svačemu, smejali se glupostima i uživali u jednom sasvim običnom, a opet posebnom danu.
Nažalost, tu družilačku idilu je prekinula migrena koja je odlučila da mi potpuno pokvari planove. Umesto da jurcam okolo, narednih nekoliko sati sam uglavnom provela ležeći u hladu. Srećom, društvo je bilo dovoljno zabavno da sam, uprkos glavobolji, više vremena provela smejući se nego kukajući.
Kasnije su nas prijatno iznenadili poletarci i tatina stara drugarica Ela, pa je klub odjednom postao još življi. Druženje među konjima, razgovori i dečja graja učinili su da gotovo zaboravim na migrenu.
Međutim, moj mozak očigledno još nije bio spreman za ozbiljne zadatke. Kada smo krenuli prema farmi na kojoj je trebalo da nastavimo druženje, uspela sam da promašim skretanje. I to ne za par metara, već dovoljno da poletarci pešače skoro pola sata više nego što je bilo potrebno. U tom trenutku mi je bilo stvarno žao i osećala sam se prilično krivom.
Na kraju se, srećom, sve završilo mnogo lepše nego što je izgledalo usred tog malog haosa. Veče smo proveli uz sladoled i picu sa društvom tatinog druga Ranka, prepričavajući dogodovštine od tog dana. Iako me je migrena pratila gotovo ceo dan, ostao mi je utisak da su smeh, dobro društvo i malo letnje večeri ipak bili jači od nje.
