Treći dan – Moravom za NURDOR
Nakon što nam se čamac probušio, sasvim neplanirano stigli smo do vikendice bračnog para Kamperelić.
Aleksandar i Srebrna dočekali su nas sa jednostavnom rečenicom da slobodno tražimo sve što nam je potrebno. U tom trenutku to nije bila samo ljubaznost, već jedna vrsta velike sigurnosti.
Odmah su nam omogućili pristup vodi i struji, a kada je došlo vreme da podignemo šatore. Bez razmišljanja su pristali da podignemo šatore ispred njihove kuće, u hladovini velikog drveta. Te noći naš čuvar bio je njihov pas Meda; kao da je i on znao da nam je potreban mir.
Jutro je donelo mnogo pitanja. Razgovarali smo o nastavku puta, razmatrali mogućnosti i prvi put ozbiljno razmišljali o odustajanju. Dragan i Vlada su obilazili tok Južne Morave i razgovarali sa ljudima koji je najbolje poznaju. Bilo nam je jasno da zbog izuzetno niskog vodostaja narednih 88 kilometara nije moguće ploviti. Odluka nije bila laka, ali je bila razumna. Taj deo reke ćemo zaobići.
Kao i mnogo puta do tada, pojavilo se rešenje. Vlada se ponudio da nas svojim automobilom preveze do mesta odakle ćemo ponovo moći da spustimo čamac na vodu. Takva pomoć se ne zaboravlja.
Dan smo proveli tražeći hladovinu i odmarajući. Skuvala sam pasulj iz gotovog obroka, dodala malo povrća i začina i od jednostavnog ručka napravila mali praznik. Ponekad upravo takvi obroci, pripremljeni daleko od kuće, ostanu među najukusnijim.
Popodne su Sofija i Iskra otišle do Džepske reke da se rashlade, a nas je sačekalo još jedno iznenađenje. Srebrna je donela pun oval tek isprženih krofni, domaći med i džem. Miris toplog testa širio se dvorištem i svi smo, bar na trenutak, zaboravili umor i neizvesnost.
Predveče su se oblaci nadvili nad selom. Zamolili smo domaćine da šator postavimo na terasi njihove brvnare kako bismo izbegli noćnu kišu. Bez oklevanja su nam napravili mesto. Ubrzo je počela jaka kiša koja je dobro natopila zemlju, a mi smo znali da su nas upravo poštedeli mnogo posla.
Smestili smo se u manji šator i vreme ispunili pričama. Dragan je oživeo uspomene iz izviđačkih dana, a smeh je lako nadjačavao zvuk kiše koja je padala.
Kada je Iskra ogladnela, Srebrna se ponovo pojavila, ovoga puta sa ovalom suhomesnatih proizvoda, domaćim krastavcima, džemom i tek pečenim kajzericama čiji se miris širio celim dvorištem.
Iako niko nije bio posebno gladan, tim toplim, mirisnim pecivima nismo mogli da odolimo. Ostala su zauvek upisana u naše uspomene na ovo mesto.
Kasnije smo Dragan i ja sedeli sa Acom i Srebrnom u letnjikovcu. Pridružili su nam se Vlada i Krnja kako bismo se dogovorili oko prevoza do Gornjeg Međurova, gde se nalazi konjički klub Nonius i gde ćemo narednih nekoliko dana nastaviti naše putovanje.
Te večeri još jednom smo shvatili da se putovanja ne mere samo kilometrima. Mere se ljudima koji vas prime kada ste umorni, koji vam naprave mesto pod svojim krovom, donesu topao hleb, saslušaju vas i pomognu onda kada vam je pomoć najpotrebnija.
Dok sam legala pored devojaka u šator, setila sam se našeg putovanja do Švajcarske, kada smo nas četiri spavale zajedno. Danas su starije četiri godine, ali osećaj zajedništva ostao je isti.
Na putovanjima često ne biramo okolnosti. Biramo samo da li ćemo nastaviti. A ponekad nas upravo ljudi koje nismo planirali da sretnemo podsete da je najlepši deo svakog puta – dobrota.
“Jedna od najpotcenjenijih veština koju možemo naučiti jeste sposobnost da ignorišemo svoje raspoloženje i ostanemo verni svom planu.”
