Deveti dan – 14. jul 2025.
Manastir Sopoćani → Novi Pazar → Golija
Spremanje za povratak uvek nosi neki nemir.
Ovog puta ga nije bilo.
Nije bilo tuge, ni želje da se sve ponovi.
Samo mirno prihvatanje da je i kraj deo puta.
Gledala sam Pešter onako kako gledam osobu koju volim, a znam da moram da je pustim.
Nema drame, nema reči — samo tišina puna poštovanja.
Manastir Sopoćani
„U tišini prirode i u blizini izvora reke Raške, ponosno stoji jedan od najvrednijih bisera srpske duhovne i kulturne baštine – manastir Sopoćani. Ova svetinja, posvećena Svetoj Trojici, sagrađena je u vreme vladavine kralja Stefana Uroša I (1243–1276) i predstavlja remek-delo arhitekture, freskopisa i istorije Srbije.
Podizanje manastira započeo je treći sin kralja Stefana Prvovenčanog, kralj Stefan Uroš I, u blizini tadašnjeg administrativnog i kulturnog centra srednjovekovne Srbije – Rasa. Iako tačan datum gradnje nije sa sigurnošću utvrđen, većina istoričara se slaže da su radovi otpočeli oko 1258. godine, a da je gradnja okončana oko 1270. godine.
Zanimljivo je da je ime manastira izvedeno iz staroslovenske reči „sopotъ“, što označava „izvor“. Time je simbolično naglašeno da je kralj podigao svoju zadužbinu „na izvoru Raške“, kako duhovno, tako i doslovno. Tokom srednjeg veka, manastir je bio poznat i kao „Dom Svete Trojice“ ili „sopotski manastir“.
Od osnivanja do sredine 14. veka, Sopoćani su bili važan centar duhovnog i kulturnog života. Njihova blizina starom Rasu i Trgovištu doprinela je bogatstvu manastira, a brojni metosi, isposnice i grobnice u okolini svedoče o razgranatom monaškom životu.
Međutim, posle Maričke bitke 1371. godine, Raška oblast gubi značaj u političkom i kulturnom smislu, što se odražava i na manastir. Ipak, i pod osmanskom vlašću, Sopoćani nastavljaju da žive.
Tokom XVI veka, manastir doživljava novi procvat. Prepisivanje knjiga i obnavljanje objekata su bile redovne aktivnosti. Međutim, kraj 17. veka donosi novo stradanje – tokom perioda Velike seobe Srba, manastir biva opljačkan, a Turci skidaju olovni krov sa crkve.
Nakon velikih stradanja u periodu krajem XVII veka, manastir Sopoćani ostaje bez monaha i biva potpuno napušten. Odsustvo brige i stalna izloženost vremenskim nepogodama doveli su do njegovog ubrzanog propadanja. Sudbinu manastira duboko je ožalio patrijarh Arsenije IV, koji je tokom svoje posete 1724. godine zapisao reči koje i danas odzvanjaju istorijom:
„Jao, dome božji, gledam te razorena.“
Tokom tog perioda, kupola crkve se urušila, svodovi su pali, a okolne građevine zarasle su u zemlju i šljunak. Freske, iako nezaštićene i izložene surovim uslovima, čudom su preživele vekove pod otvorenim nebom.
Promena dolazi tek nakon oslobođenja Raške oblasti od turske vlasti. Obnova Sopoćana započinje posle 1926. godine. Međutim, dolaskom malog monaškog sestrinstva1950-ih, započinje najozbiljnija obnova manastira. Monaško sestrinstvo će u manastiru živeti i brinuti o njemu sve do kraja XX veka.
Ono što Sopoćane izdvaja od ostalih manastira tog perioda jesu njegove freske, koje se i danas smatraju vrhunskim ostvarenjima vizantijskog stila. Umetnički izraz, bogata simbolika i savršenstvo izvedbe fresaka iz 13. veka ostavili su snažan utisak na istoričare umetnosti širom sveta. Zbog toga je manastir 1979. godine upisan na UNESKO-vu listu svetske kulturne baštine, u okviru kompleksa Stari Ras i Sopoćani.
Prekretnica u novijoj istoriji Sopoćana događa se 1996. godine, kada se u manastir doseljava bratstvo iz manastira Crna Reka dok se u isto vreme sestrinstvo koje je decenijama boravilo u Sopoćanima seli u manastir Gorioč u Metohiji.
Danas, manastir funkcioniše kao opštežiteljna monaška zajednica, u kojoj živi oko 30 monaha i iskušenika.
U manastiru postoje čak tri aktivna ateljea:
- ikonopisni, gde se izrađuju ikone u tradicionalnom stilu,
- krojački, u kojem se šiju monaške odežde i crkveni tekstil,
- duborezački, specijalizovan za umetničku obradu drveta.
Ovakva organizacija ne samo da osigurava samoodrživost manastira, već i čuva zanate i umetnosti koje su vekovima bile sastavni deo srpske duhovne i kulturne baštine.
Zahvaljujući svom značaju i ulogama kroz vekove, manastir Sopoćani danas nosi časnu istorijsku titulu Carska Lavra – što je priznanje njegove posebne uloge u istoriji srpske crkve i naroda.
Pored izuzetne istorijske i umetničke vrednosti, manastir Sopoćani je i mesto duhovne tišine, koje posetiocima pruža osećaj mira, introspekcije i povezanosti sa bogatom tradicijom srpskog naroda. Njegove freske su i dalje među najlepšim sačuvanim primerima vizantijske umetnosti u Evropi.
Poseta ovom manastiru nije samo putovanje kroz vreme, već i susret sa identitetom jednog naroda, sa umetnošću koja nadilazi vekove i sa verom koja je opstala uprkos svim iskušenjima istorije.
Manastir Sopoćani nije samo zadužbina jednog kralja – to je svedočanstvo o snazi duha, umetnosti i vere srpskog naroda. Kroz svoje freske, arhitekturu i istoriju, on priča priču o zlatnom dobu srednjovekovne Srbije, ali i o iskušenjima, rušenju i ponovnom uzdizanju kroz vekove.“
Toplina asfalta i susreti koji razgaljuju dušu
Osvanuo je i taj poslednji dan našeg pešačenja. Dogovor je bio da ustanemo rano. Očekivalo nas je toplo vreme i bilo je potrebno da ranije krenemo kako bismo mogli da pravimo češće pauze. U startu nas nije veselilo što ćemo sve vreme hodati asfaltom, jer će biti previše saobraćaja, a i asfalt reflektuje toplotu, tako da je toplije nego kada bi hodali preko brda u prirodi.
Ustajanje i pakovanje je teklo brzo. Svratili smo do česme kod manastira da naspemo vodu. Taj dan je bio praznik, Sv. Kozma i Damjan – sveti Vrači. Svakog minuta je pristizao veliki broj ljudi. Nismo se zadržavali.
Svakako smo žurili da nađemo prodavnicu kako bismo kupili nešto za doručak. Sećam se i sada tog osećaja neprijatnosti dok smo boravili na tom platou ispred ulaza u dvorište manastira. Bila sam jedina žena koja je nosila šorc, dok su sve ostale bile u dugim suknjama i maramama na glavi i jedva sam čekala da krenemo dalje. Potrebne su godine da se kao žene odučimo od onoga zbog čega su nas učili da se osećamo neprijatno.
Nakon 2 km smo naišli na manju radnju, kako nam je i mapa prikazivala. Vlasnicu smo zatekli ispred, kada je otvarala radnju. Odmah smo se razočarali jer hleb nisu imali. Ušli smo da izvidimo i pronađemo neko rešenje da utolimo glad. Izbor je pao na neke grickalice. Bolje išta nego ništa. Vlasnica nam je tada rekla da bi nam rado dala hleb da ima u kući, ali nije ni kupila ni zamesila. Zahvalili smo se na ljubaznosti i krenuli dalje.
Nismo hteli da stajemo nego smo uz put grickali. Dugo smo se spuštali nizbrdo. Bilo nam je izazovno jer smo bili pod teretom, a i sve više je bilo toplo.
Svako od nas je bio u svom svetu. Nismo mnogo pričali. Ta tišina je bila blaga, puna nečeg neobjašnjivog.
U tom delu puta stalno smo nailazili na smeće svakakve vrste koje je bačeno pored asfalta. Imala sam utisak da ljudi namenski dolaze da izbace đubre. Kasnije su nam to meštani i potvrdili.
Bilo nam je sve toplije. Kad-kad bi naišli na manji hlad pa bi se tu odmorili na par minuta. Nismo žurili.
Sofi i Teodora su prednjačile, dok smo nas troje išli polako. Iskri je bilo naporno i toplo. Sva je bila zajapurena u licu. Sva sreća pa smo naišli na manju prodavnicu. Odmah smo stali da se odmorimo i pojedemo sladoled.
Ispred prodavnice je sedelo troje ljudi na stepeništu. Dali su nam kartone da ne bismo sedeli na betonu i čaše da sipamo limunadu koju smo kupili. Bili su jako ljubazni i dozvolili nam da smestimo rančeve i posedamo zajedno sa njima. Dve starije žene u hidžabu i jedan muškarac zagledali su nas i radoznalo zapitkivali o nama, našem pešačenju i naravno o Iskri, koja je najzanimljivija gotovo svima koje sretnemo na našim putovanjima. Bilo nam je prijatno u njihovom društvu i svi smo se smejali.
Ostali smo ispred prodavnice sigurno 40-ak minuta. Osvežili smo se, odmorili i nastavili dalje po vrelini i asfaltu.
Razmišljala sam o tim ljudima – poslužili su nas, onako jednostavno, sa onim prirodnim gostoprimstvom koje se ne uči. Njima ne treba put da bi bili mirni.
Oni već žive ono što mi tražimo: jednostavnost, ritam, prisutnost.
Reka Raška – ogledalo sveta i čoveka
Nakon nepunih sat vremena naišli smo na radove na putu. U tom delu puta je i obala reke Raške bila pristupačna. Ugledali smo jednu drvenu pečurku i krenuli ka njoj. Zatekli smo jednog čoveka kako sedi i jede sendvič. Odmah nam je rekao kako slobodno možemo da sednemo i odmorimo jer je on stao samo da doručkuje i da će brzo završiti. Dragan započe priču sa njim i posle par minuta nam se ponudio da odveze Dragana do prodavnice kako bismo kupili sve od hrane za ručak. Baš smo se obradovali! To su čari ovakvih putovanja. Ljudi!!! Pronašli smo predivno mesto pored reke i u hladovini za odmor. Bili smo presrećni! Njih dvojica su vrlo brzo krenuli, a nas četiri smo ostale da odmorimo. Devojke su odmah posedale pored reke i stavile noge u vodu da se rashlade. Bile su srećne. Iskra i Sofija su iskoristile priliku da prelepe nove flastere protiv žuljeva. Sećam se da su isprljale pantalone i šorceve na mestu gde su sele i da sam komentarisala kako su mogle da pripaze. Naravno, to njima nije smetalo.
Dragan i Srđan su se vratili nakon više od pola sata. Kako nijedna od bližih prodavnica nije primala kartice, a mi smo ostali bez gotovine, morali su otići bukvalno do pred sam ulazak u Novi Pazar.
Od Srđana smo na poklon dobili čaše i naočare i devojke su odmah sipale vodu i sok da piju. Pozdravio se sa nama i nastavio dalje svojim poslom. Dragan i ja smo krenuli sa pravljenjem ručka. Na trpezi su bili pileći medaljoni i kesa zamrznutog povrća, brokoli, šargarepa i karfiol i paradajz salata. Kako je šta pristizalo tako su devojke jele dok smo nas dvoje kasnije zaseli i pojeli ostatak. Taman smo se opustili kada su se pojavile tri žene. Jedna starija i dve mlađe, odevene u hidžab. Izgledale su mi kao majka i dve ćerke. Odmah nas je najstarija pitala koliko dugo planiramo da ostanemo. Dragan je bio jako ljubazan i zamolio ih je da nas sačekaju dok se ne spakujemo i ne završimo sa ručkom. Obeležile su teritoriju malom, zelenom plinskom bocom i povećom lubenicom i prešle preko reke na drugu stranu.
Do tog trenutka reka je bila jako čista, ali kako su se radovi odvijali nedaleko odatle, voda je postala siva. Delovalo je kao da su radnici bacili ostatak cementa i peska. Nizvodno od tog mesta, pre nekoliko dana je neka privatna firma otpustila otpadne vode. Utvrđeno je da je između 15.000 i 20.000 hiljada riba uništeno u reci Raški. Sav živi svet u celom delu reke od 3–4 km je bio uništen. Strašno je što je među ribom bila i retka autohtona vrsta. Sva sreća pa sam napravila jednu fotografiju gde se vidi koliko je voda čista i prozirna. Čak je i ta starija žena komentarisala kako je voda zamućena.
Dozvolila sam sebi da se razočaram, jer sam htela da još malo ostanemo na tom mestu.
Spakovali smo se i nastavili put dalje. Bio je to najtopliji deo dana. Oko 13h smo spazili na putu tablu sa oznakom Trgovište. Sa naše leve strane su se nalazili ostaci jednog od najznačajnijih arheoloških lokaliteta Starog Rasa. Sa desne strane se ukazao privatni turistički kompleks, a ispred nas, kao poručena, česma. Stali smo kraj česme da se osvežimo i sipamo vodu. Iskra je iskoristila priliku da se okupa. Bila je skroz mokra i baš je uživala u tome. Živnula je jer se rashladila, a mene je prestala da okupira briga da bi mogla da dehidrira. Česma je bila natkrivena tako da smo zaseli u hladovini da se odmorimo i pripremimo za ostatak puta.
Narednih sat i po vremena smo hodali sve dok nismo naišli na početke prigradskog dela Novog Pazara. Malo nas je poslužilo i vreme jer su se nebom bili nadvili veliki, beli kumulusi tako da su nas dosta štitili od sunčevih zraka. Čim smo ugledali market našli smo mesto u hladovini, raširili šatorsko krilo i počastili se sladoledom i hladnim osvežavajućim napicima. Naravno, Teodora je i dalje ostajala pri odluci da će se počastiti sladoledom kad stignemo. Tu smo se baš dobro odmorili. Pričali smo i smejali se nekim našim šalama. Teodora je čitala i povremeno bi se pridružila našem razgovoru.
U daljini je prolazila tročlana porodica koja je komentarisala da smo stranci. „Naši smo.“ , odgovorila sam im, ali nisam mogla dovoljno dobro da čujem njihov komentar, mada mi je delovalo da je bio dobronameran. Iako smo bili u predgrađu Novog Pazara, bilo je potrebno da krenemo što pre da bismo se na vreme sreli sa Nedžadom. Nedžad nam je mnogo pomogao tako što nam je omogućio da parkiramo auto u dvorištu ispred odredskih prostorija u Novom Pazaru. Njegov dolazak je bio neophodan kako bi nam otključao kapiju da bismo mogli da izađemo iz dvorišta. Oko pola četiri smo se pokrenuli. Naišli smo na tablu sa smerom kretanja za Novi Pazar i Sjenicu. Nekoliko desetina metara dalje, u tom naselju koje se zove Ivanča, pažnju nam je zaokupila jedna džamija zbog koje smo zastali da bi je fotografisali. Nismo uspeli da saznamo kako se zove.
Od tada smo prolazili sve vreme kroz naseljeno mesto. Nakon pola sata smo stali na benzinskoj stanici u Pobrđu. Otišli smo do toaleta i opet smo napravili pauzu od pola sata. Raširili smo podmetače na jednoj travnatoj površini, pored benzinske stanice i naslonili rančeve na betonsku ogradu i dali sebi malo oduška. Bio je ovo jedan izuzetno naporan dan za sve nas. Ipak je mnogo lakše voziti bicikl nego hodati sa teretom na leđima po vrućini. Kad pogledamo mapu kretanja u toku dana, uglavnom se broj sati pešačenja podudarao sa brojem sati pauza. Tako je i kad vozimo bicikle. Deluje kao da smo mnogo dugo vozili, ali zapravo smo veoma fleksibilni i pravimo pauze svaki put kad god je nekom od nas potrebna.
Susreti koji vraćaju veru u ljude
Oko 16h smo se pokrenuli i nastavili put. Bilo je sparno, mada manje vruće, jer su već tada oblaci prekrili čitavo nebo. Umorili smo se svi i jedva smo čekali da stignemo do auta. Deo predgrađa kojim smo pešačili nosi naziv Parnice.
Iskra se sve vreme igrala sa štapovima za pešačenje, tako da se u jednom momentu saplela o iste i pala. Ogrebala je koleno i malo se uplašila pa je zaplakala. Stali smo svi da joj pomognemo da se umiri i da joj operemo koleno od prašine. Nakon desetak minuta bila je spremna da nastavi.
I taman što smo podesili rančeve i krenuli dalje, nakon par stotina metara, Mirzet, čovek koga prvi put vidimo, nas je prepoznao i izašao iz auta da nas upozna. Prepoznao nas je jer je još pre tri godine pratio naše biciklističko putovanje do Švajcarske. Odmah je rekao da želi devojkama da kupi sladoled i pozvao ih u prodavnicu pored koje smo stali. Ni jedan susret nije slučajan. Prilazi nam i čovek po imenu Esko i zove nas da odemo kod njega preko puta ulice da jedemo jer ima restoran piceriju. Ovo je bilo jedno veliko iznenađenje za nas. Mirzet je devojkama rekao da biraju šta god još žele pored sladoleda. Njima je sladoled bio sasvim dovoljan. Međutim, toj potrebi da sa nama podeli ono što ima i može nije mogao da odoli. Kupio je devojkama punu kesu slatkiša, bombona, čokolada, žvaka i nekih čokoladnih dezerta. Koliko god da smo mu govorili da zaista nema potrebe i da je sladoled dovoljan, on je hteo da da jedan deo sebe. Nama je bilo drago da smo ga upoznali i saznali da i sam praktikuje boravak u prirodi kroz različite aktivnosti.
I danas smo postali bogatiji za još jednog čoveka, za još jedno ljudsko iskustvo.
Pozdravili smo se sa Mirzetom i napravili fotografiju za uspomenu. Sačekali smo da devojke pojedu sladoled. Po kretanju smo se javili Esku i zahvalili na ponudi za ručak. Nismo bili gladni, a i ovaj susret nam je dao neku novu energiju tako da smo sada bili raspoloženi da nastavimo.
Posle 45 minuta hoda već smo zašli u poznate ulice Novog Pazara kojima smo prošli dok smo sa izviđačima obilazili znamenitosti grada na početku našeg putovanja. Stigli smo i do mesta gde nam je bio parkiran auto.
Poskidali smo rančeve i stali u krug. Završili smo ovo putovanje našim pozdravom – „Putujemo kroz svet, mi smo fantastičnih pet.“
Bila sam i srećna i tužna.
Pitala sam se kako se uopšte vraćamo posle ovakvog puta.
Šta ponesemo, a šta ostavimo?
Shvatila sam da ne mogu poneti ništa materijalno, jer sve što je vredelo već je u meni.
Krenuli smo sa raspremanjem rančeva i ostale opreme kako bismo sve spakovali u auto.
Teodora je zatražila prodavnicu i sladoled kako bi se počastila za poduhvat. Bila je jako ponosna na sebe, ne samo zbog pešačenja nego i zbog strpljenja i savladavanja sebe kroz ceo put.
Stigao je i Nedžad. Zaseli smo tu na stepeništu, ispred prostorija odreda i priča je spontano krenula.
Pričao nam je o ljudima sa Peštera, pešterskom vašaru, o gurabijama i kako ih je i on nosio dok je služio vojsku.
Samo mi je jedna misao prolazila tada…Ljudi su ovde tako otvoreni, srdačni, spremni da podele i priču i komad hleba. Da svako od nas nije imao planove za ostatak dana, verovatno bismo još dugo ostali na stepeništu u priči. Pozdravili smo se sa Nedžadom, zahvalili na gostoprimstvu i pomoći i nastavili put ka Goliji.
Nije bio baš sasvim kraj ovom našem putovanju. Zapravo, jeste pešačenju, ali ne i nekim novim pričama.
Golija – porodica Kuč i zanimljive priče
Uputili smo se ka Goliji na poziv Blagoja Kuča, našeg domaćina, koga smo upoznali u Karajukići Bunarima.
Put od Novog Pazara do Golije je prelep. Vreme nam je brzo proteklo. Stigli smo pre sumraka.
Golija je planinski div za koji važi poslovica:
,,Ne zna delija šta je Golija“.
Prostrana planinska lepotica koja se nalazi u jugo-zapadnoj Srbiji i proteže se na čak pet opština. Najbliži su joj Novi Pazar na 32 km, Raška na 35 km i Ivanjica na 30 km. Goliju karakterišu surove zime i prijatna leta, ali i čist vazduh i obilje planinske vode.
Veruje se da je ime dobila po tome što je golema, ali i po svojim golim vrhovima, među kojima je najviši Jankov kamen sa 1833m nadmorske visine. „Park prirode Golija“ svrstava se u prvu kategoriju zaštite kao prirodno dobro od izuzetnog značaja.
Golija je još uvek netaknuta i gradnja je zabranjena.
Ispred motela nas je sačekao Blagoje. Odmah nas je pozvao na večeru i upoznao sa svojim sinom Milojem, vlasnikom motela. Za trpezom je bilo svakojakih đakonija. Hrana je bila preukusna i baš nas je okrepila posle napornog dana i pešačenja. Miloje nas je uputio do sobe, jer su devojke bile umorne. Dragan se ubrzo vratio do njega, a nešto kasnije sam im se i sama pridružila. Miloje je menadžer motela i sa porodicom živi i radi na Goliji. Ima četvoro dece. Našao je svoj mir tu, na Goliji i ne može da zamisli život u gradu. Čitav život je odrastao sa ljudima jer je tati pomagao u kafani u Karajukići Bunarima. Izuzetno lepo, živo i nadahnuto priča priče, mitove i legende. Naročito mi je bila zanimljiva priča o tome kako je upoznao svoju suprugu.
Spominjao je i vašar na Pešteru i običaje, ali i jednu veoma zagonentnu i mističnu priču kada je u pitanju selo Ugao na Pešteru i ukleta šuma.
Ova zarasla prašuma u rezervatu prirode „Gutavica“ povezana je sa legendom da niko ne sme odneti drvo iz šume, osim za izgradnju verskih objekata — u protivnom, po priči, pogodiće ga nesreća.
„Ova šuma spolja izgleda kao i svaka druga šuma. Visoke, kao strele prave omorike, koje jasno pokazuju da nisu odavno sečene, jer odatle se drvo ne iznosi. Meštani sela Ugao na samom kraju pešterske visoravni ništa ne iznose iz te šume, a ako vetar iznese neku grančicu, uvek je sa posebnom pažnjom vrate.
Specijalni rezervat prirode „Gutavica“, gde se nalazi ova šuma inače je i najmanja zaštićena zona u Republici Srbiji i za nju se vežu brojne legende.“
„I kad im vetar u dvorište donese suvu granu iz šume Gutavica, meštani sela Ugao, na kraju Pešterske visoravni, ne založe grančicu u šporet ili je zgaze u blato, nego je obavezno i pažljivo – vrate u šumu.
– Kad prođem kroz Gutavicu, obavezno na izlazu iz šume rukom pročešljam kosu da mi kakva grančica nije pala na glavu, da je slučajno ne odnesem kući. Nije se s tim igrati – kaže jedan meštanin.
– Jednom sam kao dečak u toj šumi odlomio granu da poteram stoku. Kad sam došao kući, otac me pitao odakle je grana, kad sam mu rekao, naredio mi je da se istog trenutka vratim u šumu i tamo ostavim granu! Niko ko je doneo nešto iz te šume svojoj kući nije se dobro proveo.
– Bio sam mali kad sam u Gutavici odsekao jelku i poneo je u školu. Odmah sam pao, dobro se ugruvao, znam da danima nisam mogao da idem u školu.
Građa iz Gutavice nekad se koristila za potrebe džamije u Uglu, poslednjih decenija ni za to…
– Sećam se, dolazili su neki Ivanjičani, računali „Srbi smo, nas se te priče ne tiče“, isekli su omorike, izvukli ih iz šume, a onda su počele da pucaju gume na njihovim kamionima. Nikakve vajde od te građe nisu imali. Posle su se pokupili i otišli.
– Nije ta šuma ni ukleta ni čarobna. To je božja zadužbina, zadužbina za veru. I svakoga ko u tu šumu dirne brzo stigne božja kazna, i to na očigled svih – kaže efendija Makić.“
Bilo je tu još svakakvih priča, ali ko bi sve to mogao da zapamti posle tako dugog i događajima bogatog dana.
Ne sećam se koliko je sati bilo kada smo otišli na spavanje, ali se dobro sećam tog umora koji mi je prijao
Prezahvalna sam na svemu što nam se dogodilo danas, na ljudima koje smo upoznali i na gostoprimstvu koje su nam ukazali Blagoje i njegov sin, Miloje.
Kada sam poslednji put pogledala Pešter, nije izgledao kao kad smo došli.
Možda zato što sam sada znala gde da gledam.
Pre devet dana videla sam širinu.
Danas sam videla dubinu.
Put se ne završava tamo gde prestanemo da hodamo.
Nastavlja se u svemu što posle radimo tiše, sa više strpljenja i više razumevanja, jer…
„Sve što smo tražili putem, čeka nas kad se vratimo.
Samo smo morali otići da bi naučili da ga prepoznamo.“
Smisao nije u osvojenom prostoru, nego u promenjenom pogledu.
