U Beograd sam otišla dan pre nego što smo krenuli, zato što je neko morao da pomogne našem stricu da ponese ogroman čamac do Vladičinog Hana autobusom, dok je ostatak moje porodice išao autom sa svim ostalim stvarima, a bilo ih je puno.
Krenuli smo rano ujutru ka autobuskoj; tamo smo čekali 30 minuta, a čamac je bio jako težak, i ako ga ja nisam nosila osetila sa težinu i jednim pogledom na njega.
Posle 5 sati puta smo stigli, a Vladan nas je sačekao na autobuskoj stanici.
Odvezao nas je do porodice koja se već dobrim delom raspakovala i odmarala.
Čim sam ugledala Iskru odmah sam istračala iz auta i zagrlile smo se. Putovanje autobusom je bilo istrpljujuće zato sam i odmah legla na šatorsko krilo, ali nisam puno ni odmarala zato što nas je Vladan odveo na ručak u piceriju, gde smo naravno nas tri uzeli i milkshake. Pojeli smo picu, malo popričali i posle krenuli.
Tamo gde smo podigli šator je bio i bazen pa smo Iskra, naš stric i ja pojurili da se okupamo u bazenu. Posle smo imali druženje sa volonterima NURDOR-a. Oni su poneli njihov štand sa preslatkim stvarima, narukvicama, bedževima, cegerima, balonima i još puno stvari.
Svako ko je prošao bi zastao, pogledao, ubacio novac i uzeo neku stvar koja mu se svidja. Jako smo se lepo svi družili i pojeli po neki sladoled. Na kraju smo skupili
17 000 dinara tog dana. Ubrzo čim su volonteri iz NURDOR-a otišli, usledilo je spavanje, jer se ujutru ustajalo rano.
