Sedmi dan – 12. jul 2025.
Selo Leskova → selo Šaronje → selo Melaja
Dan kada čovek više ne traži smisao, nego razume da smisao već živi u svemu što radi.
Ovo je dan kad si samo čovek koji hoda, koji voli, koji se umorio i koji i dalje bira da ide.
Sunčano jutro posle hladne noći
Ovu noć ću pamtiti dugo. Temperatura vazduha se spustila do čak 7°C, iako to nije tako niska temperatura za ovo podneblje i ovo doba godine. Sećam se da smo prošle godine u Danskoj, u avgustu mesecu, spavali jedne večeri u skloništu (tzv. shelter). Tada je najniža temperatura bila 12°C i bilo nam je hladno, ali ne kao ovaj put. Ne sećam se kada smo se probudili. Znam da sam osetila toplotu kojom je jutarnje sunce zagrevalo unutrašnjost šatora.
Probudila sam se umorna, ne od puta, nego od nespavanja.
I to mi je delovalo nekako pošteno, kao da mi je telo reklo: “Eto, sad znaš koliko te ima.”
Mesto za šator smo pronašli u dvorištu škole. U stvari, u pitanju je jedna livada iza prizemne, starije barake u okviru školskog dvorišta. Na 20-ak metara od mesta gde smo podigli šator je započinjala gusta, zimzelena šuma koja je ograničavala školu sa njene zadnje strane.
Praktično smo bili na zavetrini sve vreme u toku noći. A kako nam šator ima spoljni sloj koji je odignut od zemlje to je takođe bilo dovoljno da se hladan vazduh lakše širi pa nam je i zbog toga bilo hladnije u toku noći.
Dvorište škole je veliko i zapravo čini ga teren za sport i fizičku aktivnost.
Zgrada škole je velika s obzirom da u njoj ide manje od 200 učenika. Pored nje je postavljen temelj, ali nisam saznala zbog čega. U dvorištu je i česma. To me je sinoć puno obradovalo jer ćemo moći da se umijemo, operemo noge i čarape, što smo i uradili. Požurili smo sa pakovanjem, da ne bismo doživeli scenario od juče, a i toplije je u odnosu na prethodne dane. Susreli smo se sa nastavnikom tehnike, čije ime, nažalost nisam zapamtila. Malo smo popričali sa njim. On živi u prizemnoj baraci pored škole. Došao je iz Crne Gore i tu počeo da radi pre par decenija. Rekao nam je da je škola imala mnogo više učenika pre. Zanimljivo je bilo slušati ga i isto tako primećivati koliko su ljudi radoznali kada nas vide pa žele sa nama da uspostave kontakt i saznaju šta ih zanima.
Nakon pakovanja uputili smo se do pekare na doručak. Zapazili smo je sinoć i dogovorili se da ćemo doći na doručak.
Pekara je veoma blizu škole, na dva minuta hoda, tako da smo spustili rančeve ispred iste i zauzeli sto unutra. Svi smo poručili burek sa mesom dok je Teodora naručila sa sirom. Dok smo jeli prišao nam je jedan čovek, koji je seo i počeo da priča sa Draganom. Ponudio nam je pomoć i ako je potrebno da nam kupi nešto od hrane ili da poruči u pekari. Ne znam kako se zove. Nisam zapisala na vreme, a kasnije sam zaboravila. Još jedna situacija zbog koje sam srećna i u kojoj su naše ćerke svedočile ljudskoj dobroti. Nepoznati čovek nam je prišao, seo, započeo razgovor, ponudio pomoć, poželeo sve najbolje.
Otišla sam sa Iskrom i Sofijom do prodavnice. Kupile smo neke grickalice i voćke za osveženje na pauzama.
Tihi koraci kroz Gornji Pešter
Krenuli smo ipak sat vremena ranije nego zadnja dva dana.
Bilo je 11:30h kada sam napravila fotografiju.
Leskova je selo koje se nalazi na Pešterskoj visoravni, u jugozapadnoj Srbiji, u opštini Tutin, blizu granice sa Crnom Gorom. Spada u područje Gornjeg Peštera, na nadmorskaoj visini od oko 1150–1200m. Mesto je okruženo pašnjacima i planinskim poljima. Selo ima džamiju. Imali smo priliku da slušamo hodžu kako peva dok smo postavljali šator. Džamija je sva svetlela zelenom bojom. Ono zelenom koja me podseća na polarnu svetlost.
Ono što je zanimljivo, jeste da selo ima i apoteku, veterinarsku stanicu, par marketa, pekaru i nekoliko višespratnih stambenih zgrada, novije gradnje. Kuće su većinom novije gradnje, mada ima i toga da ljudi, rodom iz Leskove, žive i rade u dijaspori i često investiraju u rodno selo.
Mi smo videli samo jedan deo sela do škole, a drugi nismo ni obišli jer nam nije bio na putanji.
Zapravo, Leskova je jedna vrsta varošice, ali u brdsko-planinskom području.
Ostaće mi u sećanju taj panoramski pogled na Leskovu kada smo joj se približavali. Mogla bih da živim u ovom mestu, iako sam svesna surovosti prirode i okruženja.
Nije bilo ničeg uzbudljivog u tom danu. Sunce je već bilo visoko, ruke teške, deca tiha. I sama sam imala potrebu da ćutim. Samo sam hodala i pustila da umor prođe kroz mene. Nije to bio onaj umor koji traži odmor, nego onaj koji traži smisao.
Posle sat vremena hoda i penjanja uzbrdo, napravili smo pauzu na mestu gde je pogled bio prelep.
Stali smo na nekom travnatom ravnom delu pored puta kojim smo se kretali. U našoj blizini se nalazila jedna betonska cev, promera oko 1,2 m, na kojoj su se Sofija i Iskra popele da odmore i naprave zanimljive fotografije. Dragan je po prvi put stavio flastere, jer su mu se pojavili prvi znaci žuljeva.
Devojke su pre putovanja razgazile svoje nove cipele kako im ne bi napravile iste. Odmorili smo se, osvežili voćem i uputili u šumovitiji deo tih brda. Znali smo i da smo blizu granice sa Crnom Gorom, pošto smo povremeno dobijali sms poruke od crnogorskog operatera. Bili smo na visini i preko 1250 mnv. Prolazili smo kroz Reževiće.
Tim delom puta je bilo i dosta hladovine, tako da smo opet posle nekog vremena iskoristili priliku da napravimo pauzu za kafu i čaj uz keks. Ta pauza nam je baš svima prijala tako da smo lagano nakon nje nastavili u pravcu sela Šaronje.
Danas smo svi tihi. Hodamo i svako od nas se nosi sa sobom. Umornija sam nego prethodnih dana zbog nespavanja. Kao da sam se u nekim momentima pitala: „Zašto uopšte ovo radim?
Šta me tera da idem dalje?“ iz mene je progovarao moj umor, a često bi mi se pogled zaustavljao na njih tri kako idu ispred mene. I one su mi zapravo davale odgovor. Sve ima smisla, jer one gledaju. Jer uče da se život ne meri lakim danima.
I da ću jednog dana, kad ovo prođe, znati da sam im pokazala nešto što se ne može kupiti.
Selo Šaronje i susret sa Sakipom i Zumretom
Po ulasku u selo Šaronje prošli smo pored jedne manje deponije smeća. Hteli smo da dopunimo zalihe vode i popeli smo se ka prvoj kući na putu.
Naišli smo na čoveka u dvorištu koji popravlja traktor sa majstorom. Zamolili smo ga da sipamo vodu. Naravno, da nije bio problem. Dok smo pokupili flaše da ih damo domaćinu i njegovoj ćerki da napune, već su nas Sakip, domaćin i njegova supruga, Zumreta, pozvali da sednemo i odmorimo.
A mi smo hteli samo vodu da sipamo! Izneli su nam dve vrste kolača, punu činiju voća, nekoliko vrsta sokova, sir i još su hteli da skuvaju kafu. Nije nam bilo neprijatno i ostali bi mi rado duže, ali trebalo je prepešačiti još 10 km do cilja. Zumreta nam je rekla da spakujemo bar sir, da nam se nađe. Ona ga pravi. Odličan je.
U razgovoru sa Sakipom, saznali smo da su veoma zadovoljni svojim životom u selu i da decu školuju u Novo Pazaru, ali da nije uvek tako bilo. Naime, dok se uslovi za život nisu poboljšali, mnogo dece i žena koje su se porađale je umiralo, jer su žene tokom porođaja, u toku zime vukli sankama do doktora, tako da su neadekvatni uslovi dovodili do letalnih ishoda ili pak zbog surovosti samog predela nisu mogli nikako da dođu do doktorata i obezbede medicinsku pomoć.
U više navrata, Sakip je ponudio da nas autom odveze do Melaje da se ne bismo mučili, naročito deca. Dragan i Sakip su razmenili brojeve telefona, u slučaju da nam je potrebno nešto da ne oklevamo da ga nazovemo. Fotografisali smo se za uspomenu, zahvalili im se i nastavili dalje.
Iskra je na poklon dobila neki slatkiš, ne sećam se šta. Susret sa drugim i ljudskost u najprostijem obliku.
Štene na putu
Taj krajolik od Šaronje pa opet preko Reževića i do Ramoševa je zaista bajkovit. Nekako su se preplitale i šumska i travna i vodena vegetacija.
Kako smo se približavali Melaji tako je saobraćaj postajao sve prometniji. Pred ulaz u Melaje, opet smo naišli na manju deponiju. Dragan i ja smo ovaj put išli prvi i sami, dok su njih tri hodale sporije od nas i bile nekih 100 metara iza. Iz smeća se iskobeljalo malo štene i krenulo nam u susret. Devojke su vrlo brzo pristigle, a mi smo vadili svu hranu iz rančeva koju smo imali; da mu bar koliko toliko produžimo život, jer je sam samcat i nejak. Teška srca smo se oprostili od njega.
Ostalo nam je još maksimalno pola sata hoda pošto smo odmah posle deponije uočili početak sela. Iskra je sve vreme plakala i mislila na štene. Bio je ovo za nju jedan od težih susreta sa realnošću. Postavila je bezbroj pitanja, a u pozadini sam mogla da osetim taj detetov strah od napuštanja. Koliko je samo to štene krhko i nemoćno i koliko mu je baš sada potrebna briga, nega, podrška i ljubav! Mi smo je tešili, ali bezuspešno.
Prošli smo pored jedne kuće u čijem dvorištu je bilo nekoliko štenadi koji su jako podsećali na usamljenu kucu koju smo sreli. Tada joj se vratila nada da bi možda, napušteni mališan, mogao da ih pronađe kako bi bio sa njima.
Žao mi je što je pao mrak i što nam je bilo daleko da se vratimo po njega da ga bar donesemo u selo.
Gurabije iz Melaje
U Melaje smo stigli u suton. Cilj nam je bio da pronađemo neku prodavnicu i da što pre nađemo mesto za podizanje šatora. Dok smo nas četiri, u prvom marketu na koji smo naišli, razgledale šta da kupimo, Dragan je otišao preko puta ulice. Vratio se posle 10-ak minuta i objasnio da je našao dobro mesto za podizanje šatora.
Kupili smo sladoled svi, osim Teodore. Rešila je da počasti sebe tek na kraju pešačenja, negde u Novom Pazaru.
Dragan je pronašao mesto nedaleko od prodavnice, blizu džamije, iza jedne velike balon-hale i pored kuće jednog čoveka koga je pitao za dozvolu.
Hodajući do mesta za šator primetila sam česmu, ali mi je Dragan odmah napomenuo da nije u funkciji, kao i poljski wc, što je super, jer ipak smo u naseljenom mestu. Smestili smo se odmah iza balon-hale i pored garaže tako da smo bili ušuškani sa dve strane, što je odlično. Mada i nismo bili na velikoj nadmorskoj visini kao prethodne noći tako da smo znali da neće biti tako hladno.
Devojke su postavile šator. Nas dvoje smo raspremali rančeve i pripremali se za odmor. Priđoše nam trojica muškaraca i mali dečak. Obratili su nam se na engleskom i iznenadili su se kad su čuli da govorimo srpskim jezikom. Najstariji od njih je, Mehmed, vlasnik kuće ispred koje spavamo, a Mehmedovog sina je Dragan pitao za dozvolu za šator. Mehmed je tu sa unukom, Jusufom.
Iskra je dečaka, Jusufa, ponudila nekim grickalicama i sipala mu je sok. Bio je ćutljiv i posmatrao je sve svojim malenim okicama. Zanimljivo mu je bilo da posmatra sve tri kako podižu šator.
Razgovor je tekao spontano i ljudi su bili jako prijatni. Rekli su nam da u dvorištu džamije ima izvor i da tamo možemo sipati vodu. Nama je to bilo dosta. Mesto za šator, izvor vode i poljski wc.
Ostavili su nas da se odmorimo, uz napomenu da se uskoro očekuje početak fudbalske utakmice baš u balon-hali pored nas i da će biti bučno.
Nakon par minuta Mehmed i Jusuf su se vratili i dali nam jednu kesu. Kesu nam je poslala Jusufova mama Irma. Zaista smo bili najprijatnije iznenađeni. Kad nam je Mehmed rekao da su u kesi gurabije, nas četiri smo odmah probale, jer do tada nismo.
Svima su nam se dopale. Mene podsećaju na slatku proju, jer imaju takvu teksturu. Ove su bile mekane i vazdušaste i dovoljno slatke, ni premalo ni previše. Baš su nam prijale. Ostavili smo po parče i za sutra jer nam je Irma spakovala punu kesu.
U osnovi, gurabija je slatki hleb orijentalnog porekla, dekorisan šećerom, suvim voćem ili orašastim plodovima. Osnovni sastojci su brašno, šećer i ulje, odnosno u zavisnosti od lokaliteta se dodaje masnoća biljnog ili životinjskog porekla.
Ima dosta tekstova na internetu o gurabijama. Neću ih navoditi ovde. Ono što jeste zanimljivo u vezi sa gurabijama, a što sam mogla da čujem od Mehmeda jeste da su gurabije dugotrajna vrsta peciva. Ispričao nam je da je nekada bio običaj kada mladić krene u vojsku da mu majka napravi gurabija, da ih ponese, jer će mu baš te iste gurabije dobro doći kada ne bude imao šta da jede. Tako je i Mehmedu majka napravila gurabija da ponese. Teodora je posebno bila oduševljena ukusom i nije htela ništa drugo da jede.
Meni su baš prijale i svidele su mi se, kao i priča i njima.
Vreme je nekako brzo prošlo i nije mi smetala buka u hali. Ostavili smo tuširanje za ujutru.
Noć je bila mirna i tiha i nije nam bilo hladno.
Osećala sam mir koji nisam tražila. Nije to bio onaj spokoj, nego običan mir: toplota u telu, suprug i deca pored mene i pomisao da ništa ne moram da popravim.
Još jedan prelep dan za nama. Prepun lepota, kojih čovek ne može očima da se nagleda. Dovoljno je biti zahvalan i ponizan. Ali… nekad nam to nije dovoljno. Nekad se čovek oseti nezavisnim, pa traga, luta, hoće više, bolje, traži dalje, ali naći neće to što traži, ako nema to u sebi: spokojstvo u duši, mir u srcu, toplinu u grudima…
Sutra je „novi dan, nova nafaka“. Novo jutro, nova nada, novi dar i nova pružena prilika da budemo bolji nego što smo bili prethodnog dana.
