Naše putovanje počelo je vožnjom do Vladičinog Hana. Put je bio dovoljno dug da svi, osim Dragana, iskoristimo priliku da odspavamo i skupimo energiju za dan koji su pred nama.
Po dolasku nas je dočekao Vlaja, trener košarkaškog i kajakaškog kluba Simba. Odveo nas je do prostora pored bazena Kunjak, mesta koje će nam danas biti naš dom, polazna tačka naše akcije i mesto susreta sa ljudima koji veruju da zajedništvo može da menja svet.
Naši domaćini nisu gubili vreme. Vrlo brzo smo se našli na ručku u piceriji Bombo, a potom su, tražeći spas od letnje vrućine, naše devojke sa stricem Goranom otišle na bazen.
Dok sam posmatrala ljude oko sebe, ponovo sam osetila nešto što me svaki put dirne kada dođem na jug Srbije. Pored naglaska koji mi je oduvek drag, ovde me uvek dočeka ista toplina. Srdačnost. Otvorenost. Osećaj da pripadaš, iako si tek stigao. Kao da ljudi ovde instinktivno razumeju da život nema mnogo smisla ako ga ne delimo jedni sa drugima.
Ovaj put nam se pridružio i Goran, da nam bude podrška u prvim danima našeg poduhvata.
Oko 17 časova stigli su i volonteri iz NURDOR-a, Jasmina sa suprugom i njihovim sinovima. Njihova priča je jedna od onih koje ostanu sa vama dugo nakon što se razgovor završi. Njihov mlađi sin Filip lečen je od limfoma uz podršku NURDOR-a. Danas je dobro. U remisiji je. Ali porodice koje prođu kroz takvu borbu znaju da se život nikada potpuno ne vrati na staro. Strah možda utiša glas, ali retko kada zauvek nestane.
Slušala sam Jasminu i njenog supruga dok su pričali o periodu kroz koji su prolazili. Nisam mnogo govorila. Neke priče traže da budemo prisutni.
Jedna njena rečenica posebno mi je ostala urezana u sećanje. Parafraziraću je: najteže je kada imaš novac za lečenje svog deteta, ali nemaš garanciju da će ono ozdraviti.
U toj jednoj misli stalo je toliko straha, nemoći i ljubavi da je teško pronaći prave reči.
Kasnije sam razgovarala i sa volonterkom Minjom, devojkom koja danas ima skoro dvadeset godina i koja je pobedila akutnu mijeloidnu leukemiju. Upisala je Višu saobraćajnu školu i nastavlja svoj život dalje, korak po korak, posle velike i duge borbe.
Na kraju našeg razgovora zagrlile smo se i suze su joj same krenule. Možda zbog uspomena. Možda zbog olakšanja. Možda zbog svega što je morala da prođe da bi stigla do mesta na kojem je danas.
Dok sam je gledala, pomislila sam na jednu reč: snaga.
Ne ona glasna i herojska koju često zamišljamo. Već tiha snaga ljudi koji ustanu i nastave dalje i onda kada im život pokaže svoje najteže lice.
Često kažemo da je zdravlje najveći kapital. Tek kada razgovarate sa ljudima poput Jasmine, Filipa i Minje, zaista razumete dubinu te rečenice.
Prvi dan našeg putovanja nije bio obeležen kilometrima koje smo prešli, već ljudima koje smo upoznali.
