Jedanaesti dan – 15. jul 2025.
Maglič →Bogutovačka banja → Divčibare
Krenuli smo rano iz Magliča.
Bilo je tiho, gotovo svečano, kao da i priroda zna da je poslednji dan.
Vetar je bio blag, sunce toplo, ali ne prejako.
Noge su išle same, bez napora.
Nije više bilo onog osećaja da nešto treba da se savlada, osvoji, pređe.
Samo mir — onaj pravi, koji dođe tek kad prestaneš da ga tražiš.
Nakon Magliča, 16. jula, obišli smo jedno privatno imanje u Bogutovačkoj banji, jer smo u potrazi za odgovarajućim mestom za realizaciju eko-istraživačko-razvojnog kampa. Upoznali smo se na kratko sa lepotama prirode tog kraja i posmatrali reku Lopatnicu.
Taj 16. jul, nakon obilaska tvrđave Maglič i Bogutovačke banje, završili smo u selu Mušići, 20-ak km od Divčibara i zaokružili ovo naše putovanje, u susretu sa mojom sestrom. Taj trenutak nije bio u planu mape, ali je bio najvažnija stanica i mog i našeg puta. Nas dve se nismo dugo videle, a iza nje je bila teška borba sa bolešću.
Za mene je to bio susret podjednako težak i nežan – kao da su se svi naši pređeni kilometri slili u taj zagrljaj. Sedele smo zajedno, razgovarale, ćutale, gledale se – i to je bio trenutak u kome sam osetila da se sve što smo prepešačili slilo u ono što je zaista važno.
Shvatila sam da su i najduži putevi vredni, ako nas na kraju dovedu bliže ljudima koje volimo.
Naše pešačenje je gotovo.
A možda i nije.
Možda se ovakvi putevi nikad ne završavaju, već samo promene oblik.
Pešter je ostao iza mene, ali i u meni.
I sad, kad zatvorim oči, čujem isti vetar — ali ovaj put, ne da me vodi, nego da me podseti da sam stigla. I nisam se vratila ista — vratila sam se lakša.
…
Svi ti usponi, nizbrdice, težina rančeva, neočekivane promene planova – sve to odražava životne faze.
Deca koja hodaju uz nas, predstavljaju budućnost, kontinuitet i snagu porodice.
Pešter kao surova, ali i gostoljubiva visoravan je simbol unutrašnje snage i jednostavne lepote.
Svako novo iskustvo, napor i radost su nas povezali, a naše ćerke, svaka sa svojom prirodom, dale su posebnu dimenziju ovom putovanju. Najveći dar nisu tih 130 pređenih kilometara, nego ono što se između nas ispreplelo na tom putu.
Naših 130 kilometara po Pešteru nije tek broj na mapi, već put u nama samima. Shvatila sam da ne nosimo samo rančeve – nosimo i jedno drugo. Ponekad su tereti teški, ponekad je put strm, ali snaga zajedništva pretvara umor u mir, a strah u poverenje. Pešter nas je podsetio da je sreća jednostavna. Ova visoravan je bila i naše ogledalo i naš učitelj; pokazala nam je koliko malo je potrebno za radost, i koliko veliko je ono što već imamo. Mi nastavljamo dalje put, ne po kartama i stazama, već u nama, u svakom narednom koraku kroz život.
Svet postaje mirniji i lepši kada se ljudi upoznaju, kao što smo mi upoznali ljude Peštera, muslimanske porodice, običaje, i kroz to širili razumevanje.
Najveću zahvalnost dugujem svom suprugu Draganu, koji je uvek bio moj oslonac – ne samo na ovom pešačenju, već i u pisanju ovog dnevnika. Njegovo razumevanje, strpljenje i vera u mene učinili su da ova priča dobije oblik i smisao. Njegova tišina je bila moje strpljenje, njegova podrška moj korak, a njegova vera u mene razlog što su ove stranice nastale.
