Četvrti dan – Moravom za NURDOR
Jutro je počelo kafom koju nam je Srebra skuvala. Sedeli smo zajedno u njihovom letnjikovcu, u miru, kao da se poznajemo mnogo duže od svega nekoliko dana. Takvi trenuci lako podsete da se najlepša gostoprimstva ne planiraju, ona se jednostavno dese.
Posle kafe krenuli smo sa pakovanjem, ali nas je Srebra još jednom iznenadila. Na sto je iznela domaća peciva sa sirom koja je sama napravila. Uz doručak smo nastavili razgovor i polako privodili kraju naš boravak kod ljudi koji su nas prihvatili kao svoje.
Devojke su se za to vreme potpuno odomaćile. Stigle su čak i da pogledaju nekoliko crtanih filmova, kao da nisu na ekspediciji, već kod rodbine u gostima.
Nas četvoro smo razgovarali o svemu. Razmenili smo kontakte uz obećanje da ovo nije poslednji susret. Neka poznanstva nastanu sasvim slučajno, ali vrlo brzo postanu ona za koja poželite da traju.
Oko 13 časova stigli su Vladan i Kornja automobilom i kombijem. Spakovali smo svu opremu i krenuli ka Gornjem Međurovu, gde nas je čekala naredna etapa putovanja.
Naš manji čamac ostao je u dvorištu kuće koja je bila najbliža mestu gde smo izašli iz reke. Dragan je otišao peške po njega, a od Ace i Srebre do tamo bilo je desetak minuta hoda.
Od tog trenutka naše putovanje se na kratko preselilo sa reke na drum. Vozili smo se oko sat i po do Konjičkog kluba Nonius, gde nas je dočekao Toni.
Teško je pronaći prave reči zahvalnosti za Vladana i Kornju. Izdvojili su svoje vreme, svoje vozilo i svoju energiju, ne očekujući ništa zauzvrat. Takvi ljudi vas podsete koliko dobrote ima oko nas kada joj date priliku da vas pronađe.
Pred nama su se otvorila neka nova vrata. Donela su nam divna poznanstva, ali i iskustva koja će, verujem, posebno obogatiti naše devojke.
Toni nas je poveo kroz svoje imanje. Obišli smo štale, upoznali njegove konje i čuli mnogo zanimljivosti o njihovom životu i radu sa decom koja ovde uče da jašu. Prvi put sam imala priliku da toliko toga saznam o konjima. Iz dana u dan potvrđujem sebi koliko je svet veći od našeg dosadašnjeg iskustva i koliko još toga možemo da vidimo, naučimo i doživimo.
Posle obilaska konjičkog kluba odvezao nas je do farme ovaca, junica i mangulica koju vodi njegov sin Dušan. Tu će biti naš naredni kamp.
Smestili smo stvari u brvnaru, a ispred nje podigli šatore za spavanje.
Još jednom smo na ovom putovanju skrenuli sa glavnog puta i krenuli nekim manjim, tišim putem. Do sada nas je svaki takav put doveo do dobrih ljudi i lepih priča. Verujem da će i ovaj.
