Još uvek smo bili na Tonijevoj farmi, ali smo uspeli da uradimo ono što nam ponekad baš dobro ide – da se uspavamo. Toni i Nemanja koji su nam pomagali oko prebacivanja čamaca čekali su nas skoro sat vremena. Sjajan početak dana!
Kada smo konačno stigli do mesta gde se Nišava uliva u Južnu Moravu, usledio je novi izazov. Skoro sat vremena smo na jakom suncu naduvavali čamce i pakovali svu opremu. Do tada sam već imala osećaj da sam se potpuno istopila od vrućine.
Napokon smo krenuli da veslamo.
Mama je s vremena na vreme govorila, čak i vikala ponekad, da treba jače da veslam, a ja sam u sebi mislila da to baš i nije tako jednostavno. Sedela sam napred, ispod nadstrešnice, sa veoma malo prostora za veslo, dok je ona pozadi imala mnogo više mesta. Barem je meni tako izgledalo.
Posle nekoliko sati napravili smo pauzu na jednoj maloj plaži. Jeli smo nudle i pokušali malo da se rashladimo. Sunce je tog dana bilo toliko jako da sam skoro sve vreme provela u reci. U jednom trenutku sam shvatila da sam već potpuno mokra, pa sam odlučila da operem i kosu. Morava možda nije frizerski salon, ali mi je tog dana baš prijala.
Oko četiri popodne nastavili smo dalje. Posle još sat ili dva veslanja ljudi sa jedne vikendice pored reke pozvali su nas da svratimo.
Tako smo upoznali Đoleta i Srbijanku.
Ono što je počelo kao kratko upoznavanje pretvorilo se u jedno od najlepših gostoprimstava koje smo doživeli na ovom putovanju.
Kod njih smo večerali, dugo razgovarali i smejali se kao da se poznajemo mnogo duže. Na kraju su nam ponudili da se istuširamo i prespavamo kod njih.
Dan koji je počeo kašnjenjem, vrućinom i umorom završio se na najlepši mogući način.
Još jednom smo se uverili da postoje ljudi koji će bez mnogo razmišljanja otvoriti vrata svog doma potpunim strancima.
