Osmi dan – Moravom za NURDOR
Ujutru nas je ponovo dočekao pun sto đakonija. Zaista smo bili počastvovani gostoprimstvom Ivanа i Srbijanke.
Njih dvoje su ove godine obeležili dvadeset pet godina braka i odlučili da svoju ljubav krunišu i crkvenim venčanjem. Tim povodom pozvali su i nas da budemo njihovi gosti na svadbi.
Taj poziv nas je iskreno iznenadio i dirnuo. Kako je moguće da ljudi koje smo upoznali tek juče požele da sa nama podele jedan od najvažnijih trenutaka u svom životu?
Možda upravo u tome i jeste lepota putovanja. Neki ljudi vam otvore vrata svog doma, a neki i vrata svog srca.
Pozdravili smo se sa našim domaćinima uz dogovor da ćemo se sigurno ponovo negde sresti i nastavili dalje.
Veslali smo uprkos sve većoj vrućini. Teodora i ja smo tog dana bile odlično usklađene i uspevale smo da pratimo Dragana koji je veslao veoma dobro i brzo.
Nakon desetak kilometara naišli smo na deo gde je Morava bila toliko plitka da smo morali da izađemo i prevezemo čamce pešaka, pa smo odlučili i da odmorimo na istom mestu i napravimo pauzu za ručak.
Tu smo zatekli jednu četvoročlanu porodicu koja je došla da se rashladi, kao i ribolovce koji su nam pokazali kako na tom mestu ljudi često peške prelaze sa jedne obale na drugu.
Suša je velika. Kiše gotovo da nije bilo, vodostaj je nizak i reka na pojedinim mestima izgleda sasvim drugačije nego što smo očekivali.
Zanimljivo je kako sam nekoliko puta čula da bi ljudi koji žive tu uz Moravu voleli da je njen tok uređen i plovan, da bi mnogi od njih ovde provodili leta jer im je more nedostižno.
Sofija je i tog dana vredno merila pH vrednost vode, njenu tvrdoću i druge parametre. Za naše veliko iznenađenje, mnogi rezultati bili su u granicama normale.
Nakon ručka i odmora sačekali smo da prođe najtopliji deo dana i oko pet sati popodne nastavili dalje.
Na ovom delu reke počeli su da se pojavljuju meandri. Mirne deonice brzo su se smenjivale sa bržim i plićim delovima, a iza pojedinih krivina čekali su sprudovi i stabla koje je reka nekada davno donela i ostavila. Reka, baš kao i čovek, ima svoje lice koje se menja. Svaki njen deo nosi nešto po čemu se prepoznaje. Negde je tiha i blaga, negde nemirna i brza, negde široka i otvorena, a negde skrivena i nepredvidiva.
I bez obzira na to koliko je čovek svojim delovanjem menjao njen tok, pokušavao da je ukroti ili prilagodi sebi, ona je sačuvala svoju autentičnost. Nije ista duž svog toka i upravo u tome leži njena lepota.
Podseća nas da ni život nije pravolinijski, da ni ljudi nisu svuda isti i da svako od nas, baš kao i reka, nosi svoje različite tokove, dubine i lica.
Veoma je važno naučiti da čitamo reku, jer boriti se protiv nje nema smisla. Treba je slušati.
Na jednom brzaku zastali su Dragan, Sofija i Iskra, dok smo Teodora i ja nastavile dalje. Moram priznati da sam se zabrinula jer je bilo teško vratiti se nazad, odnosno veslati uzvodno. Dragan je izašao i pomerio čamac i tako ga ponovo pokrenuo.
U jednom trenutku smo se nas dve nasukale na sprud. Pogledala sam oko sebe. Njih troje bili su dosta ispred nas. Pogledala sam Teodoru, pa reku. I shvatila nešto veoma važno.
Postoje trenuci u životu kada jednostavno nema čekanja i kada moramo da pronađemo hrabrost za korak koji je ispred nas. Osetila sam veliki strah jer sam znala da moram da skočim u nepoznato. Ustala sam i u narednih nekoliko sekundi sam se već nalazila u vodi. Dotakla sam dno i odgurnula rukama čamac sa spruda. Voda mi je dolazila do ramena.Nekoliko trenutaka kasnije ponovo smo bile u čamcu i nastavile dalje.
Reka tog dana kao da nije želela da nam dozvoli predah. Iza svakog mirnog dela čekao nas je novi zavoj, novi izazov i nova lekcija. U jednoj krivini matica nas je približila velikom stablu, ali smo uspele da se odgurnemo i nastavimo dalje. Tendom koja nas je štitila od sunca smo pokupile dosta sitnih grančica i lišća sa drveta ali smo uspele da se izborimo i nastavimo dalje.
Posle svih tih izazova stigli smo do još jednog brzaka, a pre istog do jednog malog ostrva koje meštani koriste kao kupalište.
Primetili smo nekoliko ribolovaca i od njih saznali gde se nalazi najbliže selo i gde možemo da dopunimo zalihe vode. Na Teodorin predlog odlučili smo da upravo tu prenoćimo.
Popodnevno veslanje meandrima Južne Morave iscrpelo nas je više nego što smo očekivali. Dok je Dragan otišao po vodu, nas četiri smo brzo podigle šatore i pripremile sve za noć.
Taman kada smo završile, ugledala sam kamion koji se približava. Iz njega nam je mahao čovek nasmejanog lica. Zvao se Momo. Počeo je da priča, a ja sam ga, umorna od celog dana, uglavnom samo slušala. Ubrzo se vratio i Dragan sa vodom, a njih dvojica su nastavila razgovor. Nedugo zatim Momo se ponudio da nam pokaže svoju vikendicu i da, ako želimo, tamo prespavamo.
Kasnije smo saznali da je bager pored kojeg smo podigli šatore njegov i da njime vadi šljunak za uređenje svoje obale.
Nedugo zatim otišao je i po večeru. Vratio se sa kobasicama, pečenom paprikom i hlebom i sve pripremio za nas kao da se poznajemo godinama.
Mesec je već bio visoko na nebu, a mrak se spustio nad rekom. Ustala sam iz šatora da ispoštujem njegov trud. Tada smo saznali da je izgubio sina jedinca.
I odjednom sam u sebi osetila mnogo različitih emocija. Pred nama je stajao čovek koji je nesvesno svojim postupcima menjao reku, a istovremeno čovek koji je bio spreman da sa potpunim strancima podeli sve što ima. Njih tri su ga posebno raznežile. Kako je i sam rekao, decu voli više od svega. Te večeri dugo sam razmišljala. Koliko je lako suditi ljudima. Koliko brzo nekoga svrstamo u jednu sliku, a da pritom ne poznajemo njegovu priču, njegove gubitke i njegove borbe.
I tada sam shvatila nešto važno. Ljudi, baš kao i reke, imaju mnogo svojih tokova. Nijedan čovek nije samo dobro, niti samo ono sa čim se ne slažemo. Rastali smo se od Mome zahvalni za njegovu dobrotu i puni nekih novih pitanja. Reka nam je tog dana donela mnogo izazova i mnogo lekcija.
Zapravo, ona nam svakoga dana nešto poručuje. Na nama je samo da naučimo da je slušamo.
Te večeri zaspali smo na obali u selu Srezovac, umorni, ali bogatiji za još jedno iskustvo koje ćemo dugo nositi u sebi. Sutra je novi dan. A do sada smo već naučili da nam Morava uvek donese nešto što nismo mogli ni da zamislimo.
Osmi dan je za mene bio jedan od najizazovnijih dana našeg putovanja.
Reka nas je tog dana podsetila da se njena mirnoća nikada ne podrazumeva. Iza svakog zavoja čekao nas je novi zadatak, nova odluka i nova lekcija. Bilo je trenutaka kada smo morali da verujemo sebi više nego ranije, da se oslonimo jedni na druge i da prihvatimo da ne možemo kontrolisati baš sve.
Upravo nas ovakva putovanja uče ne samo kako da pređemo određeni broj kilometara, već kako da budemo hrabriji, prisutniji i zahvalniji.
Tog dana sam još jednom shvatila da hrabrost nije odsustvo straha. Hrabrost je kada, uprkos strahu, nastaviš dalje.
Jer ovog dana reka nam je donela sve – izazove, strah, susret sa sopstvenim granicama, jednog veoma složenog čoveka i možda jednu od najvažnijih poruka celog putovanja:
Da ljudi nisu samo ono što rade pogrešno, niti samo ono što rade dobro. U svakome od nas postoje slojevi koje ne vidimo i zato treba biti oprezan sa sudovima.
Ne možemo suditi ljudima samo po jednom njihovom postupku, baš kao što ni reku ne možemo upoznati po jednoj njenoj krivini.
