Deveti dan – Moravom za Nurdor
Te noći sam malo spavala. Budila sam se na trenutke i svaki put kada bih otvorila oči, ugledala bih mesečinu kako obasjava reku i obalu. Čula sam njen šum. Taj zvuk me je umirivao i ponovo vraćao u san.
Pun mesec na mene deluje drugačije kada sam u prirodi nego kada sam u gradu. Kao da se tamo, daleko od betona, nešto u meni razbistri. Kao da jasnije čujem sebe.
Te noći sam shvatila još nešto.
Navikla sam da spavam u šatoru, na podmetaču i u vreći. To mi je postalo prirodnije od kreveta. Kao da me priroda svakim danom sve više vraća sebi.
Zoru sam dočekala budna.
Dragan je već sedeo na ulazu u šator kada smo oko šest sati začuli traktor koji se približavao.
Tako smo upoznali Svetlanu i Miodraga Minića.
Došli su po vodu za svoju baštu jer u njihovom selu još uvek nema vodovoda, a suša je ove godine uzela svoj danak.
Napunili su burad i otišli.
Mi smo u međuvremenu pronašli hlad kako bismo doručkovali.
Već je bilo veoma toplo.
Tada nam se Iskra požalila da je boli zub.
Pre nešto manje od dva meseca sama je insistirala da popravi taj mlečni zub. Često sam je odgovarala. Govorila sam joj da će svakako ispasti i da će izrasti novi. Ali ona je želela da stekne i to iskustvo.
Bila je uporna.
Kada sam joj pogledala u usta, ugledala sam veliku fistulu na desni. Znali smo šta to znači.
Pre nekoliko dana stomatolog nas je upozorio da će se, ukoliko se pojavi fistula, zub verovatno morati otvoriti ili izvaditi.
To je značilo da ćemo ako ne svi, bar nas dve, morati da prekinemo veslanje.
Iskra je spustila pogled. Nije plakala zbog bola.
Bila je tužna, jer nije želela da prekine putovanje.
Kao da je u sebi osećala odgovornost.
A zapravo ona je bila razlog da uradimo ono što svaki roditelj mora da uradi, a to je da stane.
Do tada nam se nikada nije dogodilo da ne završimo porodični poduhvat.
Bilo je kiše, vetra, kvarova, umora, neprospavanih noći i bezbroj nepredviđenih situacija.
Ali smo uvek nalazili način da stignemo do kraja. Ovoga puta bilo je drugačije.
Možda zato što ovo nije bilo samo naše putovanje.
Veslali smo za decu obolelu od raka.
Želeli smo da svaki preveslani metar bude jedan mali znak podrške njima i njihovim porodicama.
I zato nam je bilo teško da prihvatimo da ćemo stati.
Svi smo ćutali, kao da je svako u sebi vodio neki razgovor, a onda je u jednom trenutku Teodori pozlilo. Požalila se na stomak, a zatim je povratila. Sunce je već postajalo nemilosrdno. Morali smo da donesemo odluku.
Baš tada su se ponovo pojavili Svetlana i Miodrag.
Nisu postavljali mnogo pitanja.
Videli su i razumeli i jednostavno počeli da pomažu. Svetlana se brzo vratila autom i odvezla devojke do njihove kuće. Miodrag je ostao sa nama na obali. Nas dvoje smo ćutke prali, sušili i pakovali čamce.
U jednom trenutku podigla sam pogled. Dragan je stajao pored manjeg čamca.
Dugo ga je posmatrao. Nisam ga ništa pitala. Po njegovom pogledu sam razumela. Razmišljao je da li da nastavi sam. Ili možda sa Sofijom, pošto je i ona bila jako tužna što prekidamo veslanje.
I tada sam prvi put jasno videla koliko mu je teško.
Ovo nije bio samo još jedan porodični poduhvat i samo veslanje.
Ovo je bilo putovanje koje je dobilo smisao onog trenutka kada smo upoznali roditelje i decu koji su prošli kroz borbu sa rakom.
Njihove priče promenile su nas mnogo više nego sama reka.
Na kraju je skinuo tendu sa čamca. Nastavili smo da pakujemo stvari bez mnogo reči, jer ponekad tišina kaže sve.
Kod Svetlane i Miodraga smo došli pešaka jer su sedišta traktora bila užarena od prevelike toplote. Dočekali su nas hlad, kafa i osmesi.
Naše devojke već su sedele u dnevnoj sobi, gledale crtani film i grickale slaniše. Tek tada sam osetila koliko smo svi bili umorni.
Tog dana kao da su ljudi dolazili jedni za drugima. Stigao je i Moma.
Kasnije nas je odvezao do svog prijatelja Miodraga, kog svi zovu Crni.
Bio je to čovek koji već više od trideset godina živi sa rekom.
Slušala sam ga očarana.
Pričao je o Moravi, o njenim ćudima, o tome kako se čita reka, kako se menja iz dana u dan, iz godine u godinu.
Govorio je o njoj kao o živom biću.
Možda upravo zato toliko podseća na život. I na ljude.
Vratili smo se kod Svetlane i Miodraga. Iskru je zub sve više boleo. Analgetik je bio jedino što je moglo da joj olakša.
Doneli smo konačnu odluku. Sutradan se vraćamo svi zajedno. Te večeri sam dugo razmišljala. Prvi put nismo završili jedno putovanje. Prvi put nismo stigli do cilja koji smo sebi postavili. I bilo je potrebno prihvatiti i to. Možda nas je upravo tome Morava učila od prvog dana.
Da ne možemo kontrolisati njen tok. Da ne možemo požurivati život. Da ne možemo predvideti svaku krivinu. Možemo samo da naučimo da je slušamo. I da prihvatimo ono što nam donosi.
Dok sam posmatrala Iskru kako spava pored mene, pomislila sam kako je lako poverovati da je uspeh samo onda kada stignemo do kraja. Ali život me je do sada naučio drugačije. Uspeh nije uvek cilj. Ponekad je uspeh prepoznati trenutak kada treba stati i kada treba izabrati dete umesto plana, zdravlje umesto ambicije, porodicu umesto cilja.
Još uvek ne znam šta nam dobro donosi ova situacija. Ali znam da odgovor ne moram da pronađem odmah. Dosadašnja putovanja naučila su me da svaka lekcija stigne onda kada smo spremni da je razumemo.
A Morava…
Morava nije bila samo reka kojom smo veslali.
Bila je naša učiteljica.
I verujem da ćemo tek vremenom razumeti sve ono čemu nas je ovog leta naučila.
