Sedmi dan – Moravom za NURDOR
Ustali smo rano i nastavili sa pakovanjem. Toni i njegov prijatelj Nemanja došli su po nas kako bi nas prevezli do dela Južne Morave kojim ćemo nastaviti veslanje.
Za ovih nekoliko dana provedenih sa ljudima iz konjičkog kluba Nonius, imala sam priliku da posmatram nešto mnogo veće od treninga jahanja. Posmatrala sam zajednicu.
Nemanjina ćerka Sofija član je kluba, a kroz razgovore sa roditeljima moglo se osetiti koliko poštuju Tonija. On je čovek velikog životnog iskustva i znanja, ali ono što ga zaista izdvaja jeste način na koji radi sa decom. Blag je i istovremeno odlučan. Uči ih samostalnosti, odgovornosti i istrajnosti, ali iznad svega želi da izrastu u dobre ljude.
Više puta sam posmatrala roditelje dok čekaju da im deca završe trening. Sedi se, pije kafa, razgovara i sve deluje nekako spontano i blisko. Kao da su svi deo jedne velike porodice.
Iz razgovora sa Nemanjom saznala sam da su i on i njegova ćerka prezadovoljni klubom i da upravo ta toplina i zajedništvo čine njegovu najveću vrednost.
Prethodni dan nam je oduzeo mnogo energije i umor se osećao u svakom pokretu. Toni i Nemanja strpljivo su čekali da završimo sa pakovanjem.
A onda je došao trenutak koji smo s nestrpljenjem očekivali.
Ponovo smo krenuli prema reci.
Vozili smo se gotovo sat vremena dok nismo pronašli mesto sa kojeg ćemo spustiti čamce i nastaviti naše putovanje.
Već je bilo toplo kada smo stigli. Počeli smo sa istovarom stvari, a Nemanja nas je pozdravio i poželeo nam srećan put.
I on je, kao i toliko drugih ljudi na ovom putovanju, bez ikakve nadoknade dao deo sebe ovoj akciji.
Svaki put kada svedočim takvim trenucima, u meni se probudi ista misao – ljudi žele da budu deo nečega većeg od sebe. Žele da pripadaju, da doprinesu, da daju ono što imaju.
Možda je to i do juga, jer su ljudi tamo oduvek bili srdačni i spremni da pomognu, čak i onda kada ni sami nemaju mnogo.
A možda nas je ovo putovanje samo nekim nama nevidljivim putevima dovodilo do ljudi koji prepoznaju njegov smisao.
Ko bi to mogao znati?
Ali jedno sada sigurno znam.
Putovanje nije ono što se dešava između određenih mesta. Putovanje je samo mesto.
Ovo nam je već treći put da se izmeštamo sa jednog dela reke na drugi i moram priznati da je organizacija veoma zahtevna i složena. Odustajanje je u jednom trenutku bila jedna od opcija.
Ali tada su devojke rekle:
„Nije u redu da odustanemo zbog sve te dece koja boluju od raka.“
Njihove reči su nas vratile na suštinu.
Sofija i Iskra bile su spremne da veslaju u kajacima. Za njih je sve ovo velika avantura, ali su istovremeno svesne koliko kroz ova iskustva rastu i uče.
Toni nam je pomogao da naduvamo čamce, podesimo opremu, spustimo ih u vodu i ponovo utovarimo sve naše stvari.
Taj posao oduzeo je mnogo vremena, ali smo na kraju, uz njegovu pomoć, ponovo zaveslali.
I opet smo bili tamo gde najviše pripadamo.
Na reci.
Morava je bila mirna. Sa obe strane nizale su se vrbe i drugo listopadno drveće. Na našu sreću, ovde nije bilo deponija ni velikih količina smeća.
Povremeno smo nailazili na sprudove koje smo pažljivo obilazili.
Ovaj deo reke nosio je neku posebnu tišinu.
Bio je miran, skoro jednoličan, a na pojedinim mestima toliko plitak da smo mogle da vidimo samo dno.
Nakon desetak kilometara pronašli smo deo obale nasut kamenjem i odlučili da napravimo pauzu za ručak.
Bio je to najtopliji deo dana, pa smo iskoristili priliku da se okupamo i osvežimo.
Devojke su se prvi put kupale u Južnoj Moravi.
A ja…
Ja sam se vratila u detinjstvo.
Kao dete sam veliki deo letnjih raspusta provodila upravo ovde. Južna Morava bila je moje drugo more.
Vratila mi je sećanja na bezbrižne dane koje sam provodila sa dve meni najdraže osobe na svetu – mojom nanom i dekom.
Moja deca nisu imala privilegiju da odrastaju u toj meri uz baku i deku.
Ali nekako, kroz sva naša putovanja, život nam je slao druge ljude koji su postajali deo njihovog odrastanja. Ljude koji su ih učili dobroti, poverenju i tome da svet može biti jedno veliko mesto puno prijatelja.
Nakon pauze nastavili smo dalje.
Dragan je bio u većem čamcu sa Sofijom i Iskrom, dok je Teodora bila sa mnom u manjem.
Razmenjivali smo reči podrške i uživali u miru reke.
Sofija je dvogledom posmatrala obalu i obaveštavala nas o mogućim preprekama.
A onda se dogodilo nešto što nismo mogli da planiramo.
Prolazili smo pored jedne vikendice kada nas je njen vlasnik pozdravio i pozvao da svratimo da se osvežimo.
Naravno da nam nije prvi put da nas ljudi pozovu sa puta.
Ali kao što je ovo putovanje do sada najneobičnije od svih naših putovanja, tako je i ovaj susret postao jedno od onih iskustava koja se zauvek pamte.
Bračni par Đorđević, Ivan i Srbijanka, tog popodneva otvorili su nam vrata svog doma i primili nas kao najbliže prijatelje.
Tu iznenadnu srdačnost, gostoljubivost i ljudskost teško je opisati rečima.
Pomogli su nam da iznesemo stvari iz čamca, ugostili nas hranom i pićem, odvezli do svoje kuće da se okupamo, a zatim nas vratili na vikendicu gde smo ostatak večeri proveli u razgovoru, smehu i druženju.
Te noći prespavali smo na njihovom placu.
I dok sam tonula u san, pomislila sam koliko je život nepredvidiv.
Kreneš na put da veslaš za decu koju možda nikada nećeš upoznati, a usput dobiješ nešto što se ne može isplanirati, kupiti niti zaslužiti.
Dobiješ ljude.
I zato me je i ovog puta pratilo isto pitanje:
Šta mi je ovaj dan doneo dobro?
Doneo mi je potvrdu da su vrata mnogih domova otvorena onda kada putuješ otvorenog srca. Da dobrota još uvek živi među ljudima i da najveće bogatstvo putovanja nisu mesta koja obiđemo, već ljudi koji nas prime kao svoje.
Jer na kraju, ne pamtimo kilometre.
Pamtimo ljude.
