Treći dan – 8. jul 2025.
Kamp Markova ravan → Sjenica → Medare
Postoje dani na putu kada nam priroda ne šapuće, nego ćuti.
Ne da bi nas kaznila, već da bi čula koliko smo spremni da sami sebi odgovorimo zašto smo krenuli.
Najranije se probudio Dragan. Retko kada se na putovanjima probudi neko pre njega. Voli ujutru da se istušira i započne dan svež. Tako je bilo i ovog jutra. Kao po običaju, probudio me je. Da nije njega, nas četiri bismo spavale neuporedivo duže.
Ustala sam i vrlo brzo nakon toga probudila devojke. Bilo je potrebno da krenemo što pre jer danas nam je cilj da obiđemo Sjenicu u kojoj će nas dočekati Sabahudin Abdagić, sa kojim se Dragan povezao preko društvenih mreža.
Naravno, koliko god da želimo da naše jutarnje pakovanje završimo što pre, to se zaista dešava izuzetno, izuzetno retko. Kako god da smo podelili poslove, nekako nam se vreme nemilosrdno otimalo. Ni čarape, koje smo sinoć Iskra i ja oprale, a ni deset majica nisu bile suve. Noć je bila sveža, mada nama u šatoru nije bilo hladno.
Dragan je našao kod Sretka žicu na kojoj je raširio majice, dok smo nas četiri na nekoj drvenoj, niskoj ogradi pored puta okačile čarape da se suše. Doručkovali smo i krenuli sa pakovanjem, ali to pakovanje nekako nismo privodili kraju. Sada razumem i zašto. Ipak je to bio početak putovanja i tada smo imali najveće zalihe hrane, tako da je pored ličnih stvari bilo potrebno rasporediti i hranu.
Rančevi su zaista bili teški, naročito Draganov.
Kao i uvek, početak putovanja započinjemo fotografisanjem na nekom od lepih mesta u okolini i zbog uspomene i zbog toga jer nam fotografije pomažu da se prisetimo toka događaja i da evociramo neke uspomene. Zamolili smo Sretka da nas fotografiše i isto tako da sa njim napravimo zajedničku uspomenu.
Krenuli smo makadamom, putem i za pešake i za automobile. Put je odmah vodio uzbrdo i nisam se nimalo osećala spremnom da mogu da prepešačim tako veliku i po visini i po dužini uzbrdicu. Imali smo i kraću opciju, preko brda, ali je to bila još ekstremnija varijanta i nismo hteli da je oprobamo naročito zbog teških rančeva.
U startu su za nama krenula tri psa. Izdržala su sa nama uspon, dok nismo naišli na veće imanje koje su čuvali veliki, krupni i nimalo prijateljski nastrojeni psi, a od straha jer su me baš preplašili lajanjem nisam ni obratila pažnju koje su rase, jer sam žurila da se što pre sklonim.
Nakon tog prepada, sa nama je ostao samo jedan, crni pas koji nas je pratio skoro do pred sam ulaz u Sjenicu.
Vetar je duvao, ali nije bio snažan kao juče, tako da mi je na trenutke, kada zastanemo da se malo odmorimo, bilo hladno i oblačila sam jaknu.
Sofijina kriza – roditelj ne vodi samo, već i uči
Naravno, tempo je diktirala Iskra. Samo mali deo puta smo išli makadamom nakon penjanja, a zatim smo stigli do asfalta i jednog od magistralnih saobraćajnica. Pešačenje asfaltom zaista, bar za mene, nema neku posebnu draž, naročito ako je put prometniji.
Odmah po izlasku na asfalt krenula je i duga nizbrdica, bar u dužini od 2 km, a to je za nas značilo dodatno opterećenje, naročito za naša kolena. Sofiji je danas bilo teško pešačenje. Naročito joj je bio težak ranac i bila je poprilično demotivisana i nekako je lako odustajala od svega. Dragan je pokušavao na mnogo načina da joj pomogne, tako što bi joj dodatno podešavao kaiševe na rancu i visinu ranca, potom je uzeo od nje nešto od hrane i vode kako bi joj olakšao, ali to Sofkici ništa nije pomagalo. Jednostavno je bila neraspoložena i nimalo je nije privlačilo pešačenje, a ni nošenje teškog ranca.
U jednom momentu se rasplakala jer se osetila da je ne razumemo, a i ona je, kad god se setim njenog rođenja, oduvek bila najkrhkija od sve tri, i u fizičkom i zdravstvenom smislu. Ona već sitnim i sigurnim koracima ulazi u pubertet i primetili smo da počinje lako da odustaje od nekih stvari kada vidi da je potrebno uložiti više rada, truda, istrajnosti. Tako se i u tom trenutku ponela, pitajući se koja je poenta ovog pešačenja i zašto nismo krenuli biciklima jer bismo bili mnogo brži i njoj bi bilo lakše da nosi stvari u bisagama.
Ona zna da je dobro za nju kada se isplače tako da je dala sebi oduška.
Dragan je uspeo da podesi dobro ranac i da joj olakša dosta, a i ona se umirila i osećala bolje.
Razmišljala sam i posmatrala je dok je plakala. Koliko god da kao roditelj znam da je ne mogu sačuvati od bola i od života, borila sam se sa sobom iznutra. Uvek će jedan deo mene tugovati dok god neka od njih pati.
Sa one druge, racionalnije roditeljske strane, bilo je važno ne razmišljati o kilometru koji nas čeka, nego o godinama koje dolaze. Osetila sam da će joj ovo pešačenje, kad-tad, postati mera svega – da ništa vredno ne dolazi bez truda, i da suza nije slabost nego dokaz da pokušavaš.
Jer, upravo su ti neki izazovni momenti na putovanjima, neki budući izazovni momenti u njenom životu. Kada prođe kroz neko iskustvo uz našu podršku, biće sigurnija da se kasnije sama upusti u neko novo životno iskustvo.
Nakon nizbrdice se put račvao na dve strane, desnu i levu. Mi smo krenuli na desnu stranu ka Sjenici, a na samom tom račvanju puta, sa desne strane je velika ravnica, sa niskom zelenijom travom, a pored samog puta je jedan drveni sto sa klupama koji je natkriven. Odlučili smo da stanemo i odmorimo iako je okolo nas bilo smeća na pregršt.
Neverovatno je koliko čovekova besvest može da ide daleko.
Žao mi je kako se neki ljude odnose prema prirodi i zemlji u kojoj žive, a priroda ne traži savršene, ona traži ravnotežu. Malo smo se odmorili i jeli kukuruz iz konzerve, kao i čokoladne pahuljice.
Dragan je primetio jednog momka koji je prolazio blizu pa je otišao da ga upita o preporuci za put kojim je najbolje pešačiti. U razgovoru je saznao da je taj deo pored puta u stvari jezero, ali da je sada presušilo i da je izvor pitke vode na par desetina metara od nas.
Nastavili smo put van asfalta jer smo hteli da iskoristimo svaki pedalj hodanja po zemlji. Ali, ubrzo smo se opet našli na asfaltu i u ravnici. Do Sjenice nas je sve vreme vodio asfaltiran put, koji i nije bio tako mnogo prometan.
Sofija i Teodora su uglavnom išle ispred nas i to podalje, dok su pak Dragan i Iskra znali da budu dosta sporiji ostajući iza nas tri. Iskra voli da priča, zapitkuje i da hoda svojim tempom, bez žurbe, tako da je uživala u tatinom društvu.
Vetar je duvao, ne previše, taman toliko da se čuje njegov dah. U tim trenucima ne postoji reč, samo disanje.
Nebom su se bili nadvili veliki, beli oblaci koji su nagoveštavali kišu ili se barem meni tako činilo.
Nakon izvesnog hodanja, razmak među nama se prirodno napravio.
Svako je pronašao svoj ritam, svoj korak, svoj mir.
Jedno vreme sam provela sama na putu. Volim mir, samoću i tišinu i baš uživam u tim trenucima, jer u njima konačno čujem svoje misli kako ne žure.
Tišina mi nije praznina, nego prostor u kojem se vraćam sebi, bez obaveze da bilo kome objašnjavam ko sam i zašto idem.
Naišli smo sa naše leve strane na manju, staru, drvenu kućicu koja se nalazila u ograđenom delu, u kom se gajila stoka. Prošli smo je i sa puta skrenuli ka livadi da sednemo i odmorimo se pre nego nastavimo zadnju deonicu do Sjenice.
Ovaj put sam se baš dobro obukla i nisam sklanjala ranac sa leđa jer mi je bilo baš hladno dok sam sedela. Čak sam i dremnula malo, obgrlivši kolena rukama i naslonivši glavu na ruke.
Trgnula sam se jer sam utonula u san i počela da padam na travu. Da se ne bismo predugo zadržavali, pokrenuli smo se i nastavili.
Sjenica: Sultanija Valida i sjenička kuća
Bili smo na oko 5-6 km od Sjenice.
Hodali smo proširenjem pored asfalta, koje je bilo skoro dva metara širine i ponegde posuto sitnim kamenjem, dok je negde bilo i manje prohodno zbog toga jer je obraslo niskim rastinjem i korovom. Nakon nailaska na tablu sa natpisom Sjenica put se račvao na nekoliko, a mi smo po navigaciji krenuli opet nekim užim, koji nije bio asfaltiran i koji je vodio pored kuća i ukazivao nam da smo već u nekom naselju.
Iskra je jedva čekala da dođemo do prodavnice jer je sa nestrpljenjem priželjkivala sladoled.
Nakon 1-2 km naišli smo na manji market. Poskidali smo rančeve i zauzeli mesto u zaklonu u slučaju da krene kiša. Dragan je otišao sa Sofijom i Iskrom da kupe sladoled i nešto da popijemo, dok je Teodora ostala sa mnom vani. Ona je odmah uzela knjigu da čita.
Neverovatno je koliko je lep osećaj kada se skine ranac i kada se oseti ta lakoća u pokretu. Delovalo mi je oslobađajuće.
Ubrzo su njih troje došli sa sladoledima, čipsom i napicima. Svima nam je prijala i pauza i osveženje, a i u nekom momentu je krenula sitna i gusta kišica, tako da smo izvadili kabanice i pripremili se za pešačenje po kiši. Međutim, vrlo brzo je kišica prestala i opet se nebo razvedrilo i sunce pojavilo.
Upoznali smo vlasnika radnje koji je izašao i popričao sa nama. Pitao se kako Iskra sve to izdržava, jer je smatrao da je jako mala.
Zahvalili smo se na mogućnosti da sednemo ispred prodavnice i odmorimo se, pozdravili se i nastavili dalje. Do centra gde je trebalo da se sretnemo sa Sabahudinom preostalo nam je još 20-ak minuta hoda, ali je sunce tada već peklo i nije nam se hodalo po vrućini.
Kad sam ugledala prve krovove Sjenice, osetila sam zahvalnost – što smo stigli i opet zajedno postigli cilj. Prolazili smo ulicama, pozdravljali ljude kako na ulici tako i u obližnjim kućama. Na jednoj raskrsnici je jedan auto stao. Izašao je čovek i prepoznao nas jer je video na facebook grupi da se Dragan raspitivao o pešačenju preko Peštera i povezao da smo mi ta porodica. Pitao nas je da li nam je potrebno nešto i kako može da nam pomogne.
Zahvalili smo se i svako od nas je nastavio svoj put dalje.
Vrlo brzo smo stigli do Sultan Valide džamije gde je trebalo da se nađemo sa Sabahudinom.
Primeti se sa puta ta impozantna građevina, koja mi je po nečemu izgledala drugačije spolja od mnogo džamija koje sam do sada videla. Nalazi se u centru grada, na raskrsnici puteva, na blagom uzvišenju. Ušli smo u dvorište i shvatila sam da je potrebno da presvučem šorc i obučem duge pantalone kako bih mogla da uđem unutar džamije. To sam uradila brzo, dok su me njih četvoro skrivali. Stavili smo rančeve na klupe, pored manjeg objekta.
Ubrzo je stigao jedan čovek kog sam primetila da radi kao konobar u obližnjem kafiću dok smo se primicali džamiji. Bilo je vreme namaza i prvi put sam uživo videla kako izgleda islamska obredna molitva, koja uključuje niz pokreta kao i učenje iz Kur’ana. Namaz se obavlja pet puta dnevno u tačno određeno vreme i obavezan je za svakog Muslimana i Muslimanku koji su dostigli pubertet. Namaz je drugi stub islama i smatra se najvažnijim vidom molitve u islamu.
Nisam religiozna u smislu da osećam da sam pripadnik samo jedne vere. Ne tvrdim da su ta i ta vera, praksa ili uverenje ispravni, nego pronalazim istinitost u svakoj od njih.
Izražavam i divljenje i poštovanje u ovakvim situacijama kada mogu da prisustvujem religioznom obredu ili kada svedočim nekom načinu života ljudi jer postoji mnogo više od jednog ispravnog načina da se živi.
Sabahudin je stigao, pozdravio nas i odmah uveo u džamiju što je mene jako obradovalo jer nismo bili sigurni da li su posete putnicima i turistima dozvoljene. Napisala sam i putnicima i turistima iz razloga zato što smo mi odavno prestali da budemo turisti.
Odmah pre ulaska u džamiju pokazao nam je da je potrebno da se izujemo. Ispred ulaznih vrata džamije se nalazi jedan veliki tanji, šareni tepih, a odmah po ulasku u džamiju zakoračila sam nogom na najdeblji i najmekaniji tepih ikada. Bio je to jedinstven osećaj i zadovoljstvo za naša stopala.
Sav pod je prekriven tepihom, a koliko sam razumela, tepih je te debljine iz razloga da vernicima ne bi bilo hladno kada se klanjaju. Tepih izgleda očuvano i primeti se da se vodi računa o čistoći.
Odmah po ulasku u džamiju sa naše desne strane zatekli smo muškarca i dečaka kako sede na podu, dok dečak od devet godina uči da čita Kuran. Imali smo priliku da nam pročita jedan kratak deo. Naravno, ništa nismo razumeli, ali svakako smo mu se oduševljeno zahvalili.
Osetila sam i veliku zahvalnost što imam priliku da budem u jednoj ovakvoj građevini. Sabahudin nam je ispričao zanimljivosti o džamiji. Popeli smo se i na sprat na kome je takođe pod prekriven mekanim, debelim tepihom. Pogledali smo neke od knjiga i sagledali celu džamiju iz ptičje perspektive i napravili jednu zajedničku porodičnu fotografiju. Džamije su kao verski objekti dosta svedeniji, kada je enterijer u pitanju. U ovoj džamiji su na zidovima u simetričnom rasporedu ispisani neki od citata iz Kurana i na tavanu kupole je jednostavan luster kao i naslikana šara. Na zidovima nema ukrasa, kaligrafije ni ornamentike. Sultan Valide džamija je najveća stara džamija u Sandžaku sa najvećim kubetom na Balkanu.
„Džamija Pertevnihal Valide sultanije, poznata kao džamija “Sultanija Valida”, nalazi se u samom centru Sjenice i jedan je od simbola tog sandžačkog grada i opštine na jugozapadu Srbije. Sagrađena je sredinom 19. veka, kao zadužbina majke turskog 32. sultana i 111. islamskog halife Abdulaziza. Pored one u Sarajevu, ima status „carska“ ili „careva“, jer ju je gradila sultanova porodica.
Pored simbolike ponovnog rađanja Osmanlijskog carstva, specifična je i jedinstvena u graditeljskom smislu, jer ima kube (kupolu) bez stubova čiji je prečnik oko 15 metara.
U narodu se može čuti legenda o postanku džamije prema kojoj su hajduci i odmetnici opljačkali karavane s robom Pertevnihal Valide sultanije. Prema toj priči, pošto je sultanija vratila svoju robu i dukate, dala je da se u Sjenici izgradi džamija.“
Nakon izlaska iz džamije krenuli smo kroz dvorište do glavne kapije i tek tada sam sagledala i veličinu dvorišta i to uzvišenje na kom se džamija nalazi jer smo se spustili blago nizbrdo. U dvorištu je i česma sa pitkom vodom.
Džamija je svakako građevina koja se izdvaja od okolne sredine i to ne samo po izgledu.
Krenuli smo sa Sabahudinom do sjeničke kuće, etno-turističkog kompleksa. Sjenička kuća je u poslednjih par godina objekat u kojem je smeštena Gradska biblioteka sa čitaonicom, a odnedavno i uprava lokalne turističke organizacije. Predivno je videti kako gradska uprava u saradnji sa drugim organizacijama vodi računa o spomenicima istorije i kulture od značaja, bar što se tiče njenog izgleda. Kuća se zaista kao i džamija izdvaja od okolne sredine po svom izgledu. Objekat predstavlja repliku tradicionalne sjeničke kuće s kraja 19. veka.
Još uvek se razmatra njena funkcija i namena, tako da nije bila otvorena za posetioce. Trebalo bi da bude delimično muzej u kojem bi bila prikazana tradicija i kultura dva naroda, ali i mesto koje bi odslikavalo život prosečnog domaćinstva Sjenice.
U prizemlju bi trebalo da bude etno restoran, u kojem bi se predstavila gastronomska ponuda ovog kraja. U podrumu bi trebalo da bude mesto za radionice koje bi koristili kuvari i konobari za obuku i pripremu autentične gastronomske ponude.
Na drugom spratu trebalo bi da bude muzej koji predstavlja bošnjačku kulturu i tradiciju.
Na trećem spratu je predviđeno pet apartmana, za one koji bi želeli da spavaju u Sjeničkoj kući, tako da bi na neki način kuća samu sebe finansirala.
Sve u svemu, kuća spolja zaista izgleda prelepo i navijam da se Sjeničani dogovore u najboljem interesu za sve.
Kuća se nalazi odmah pored korita reke Grabovica i sa jedne strane kuća izlazi na ulicu, dok sa druge gleda na reku i veliki, uređen park i šetalište.
Opština Sjenica je treća po veličini u Srbiji. Smeštena je u blagoj kotlini Pešterske visoravni. Nalazi se na 980 metara nadmorske visine.
Ovde su nekada karavani na putu iz Dubrovnika u Carigrad odmarali konje. Sjenica se prvi put pominje 1253. kao mesto na dubrovačkom putu, gde su trgovci pristajali i plaćali carinu. Umela je da bude odsečena od sveta zbog snegova i smetova, a i danas su u sjeničkom kraju obično najniže temperature u čitavoj Srbiji.
Sabahudin nas je odveo do restorana čije ime nismo ni zapamtili, iskreno. Sofi i Iskra su bile gladne pa su poručile pileći batak, dok smo Dragan i ja poručili čorbu. Teodora nije htela da jede.
Ostali smo oko sat vremena. Pre polaska smo se namazali kremom za sunčanje jer je sunce napolju bilo dosta jako.
Susret sa Fatmirom i njegovom porodicom
Pozdravili smo se sa Sabahudinom. Na izlazu iz restorana se našao i jedan mladić, biciklista, sa kojim smo prozborili koju na engleskom. Iz Nemačke je, čini mi se da ima oko 19-20 godina i biciklirao je do Grčke, a sada se vraća nazad. Bio je iznenađen veličinom naših rančeva, naročito Draganovim i zapitao se koliko je težak. I sam je pretpostavio da nije baš lako pešačiti sa tolikim teretom.
Na njegovom biciklu je bilo jako malo stvari, što mi je ukazivalo na to da su šator i vreća za spavanje lagani, a po nekom pravilu, što je laganija oprema to je i kvalitetnija i skuplja, naravno. Takođe, i količina ličnih stvari je bila manja. Kisnuo je danima jer je vozio po kiši i sada traži topli obrok kao i mesto za spavanje van šatora kako bi se okupao, odmorio i osušio opremu. Nasmejan, vedar i otvoren mladić nas je pozdravio i nastavio put u suprotnom smeru od našeg.
Mi smo se uputili ka izlasku iz grada. Posle 10-ak minuta hoda, stali smo kod prodavnice da kupimo nešto od hrane jer će u narednim danima biti teže pronaći istu. Kupili smo ogromno pakovanje medenjaka koji se meni uopšte nisu dopali, dok su svi ostali bili oduševljeni.
Iz grada, put nas vodi ka pašnjacima i livadama u pravcu sela Raždaginja. I dalje se krećemo asfaltom. Uglavnom su pored puta privatne parcele. Nailazimo i na jednu česmu, gde na kratko zastajemo da se odmorimo, ne baš tako voljni da nastavimo.
Ispred nas se ukazuje omanje naselje, selo pod nazivom Medare.
Teki i Sofi kao i uvek daleko ispred nas, ja negde u sredini, dok Iskra i Dragan zaostaju, jer Dragan prati njen tempo i uživa u svakom trenutku sa njom. Prolazimo pored jedne kuće koja se gradi i stariji čovek, dovikujući sa prozora, pita da li nam je potrebna pomoć ili nešto. Dragan mu se zahvaljuje i nastavljamo dalje. Već se bližimo izlasku iz sela i oko sedam je sati. Trebalo bi da nađemo mesto gde ćemo podići šator.
Prolazimo pored zadnje kuće koja se nalazi sa naše desne strane i u dvorištu vidimo nekoliko ljudi kako sede i pričaju. Pored te kuće je još jedna koja se gradi, bez kapije sa velikom livadom. Dragan predlaže da tu stanemo i prenoćimo, najviše iz razloga jer se sprema kiša, možda čak sa grmljavinom i ta kuća bi nam dobro poslužila kao zaštita.
Odlazimo do ljudi pored kojih smo prošli i Dragan pita da li bi bilo u redu da prenoćimo u susednom dvorištu. Izlazi mladić koji nešto govori Draganu i odlaze do kuće koja se gradi. Nakon par minuta nas Dragan poziva da odemo do njega jer se dogovorio sa mladićem da podignemo šator u dvorištu na livadi. Ispostavilo se da je taj mladić, Fatmir, isti onaj koga je danas Dragan sreo na pauzi kod izvora gde je jezero presušilo. Ko bi rekao da ćemo se na kraju dana opet sresti i da ćemo u kući koju on pravi postaviti šator i prespavati.
Skidamo rančeve, sedamo na travu, jer konačno možemo malo da predahnemo od tereta kako bismo mogli da skupimo snage da podignemo šator i obavimo sve potrebne stvari pre spavanja.
Dragan je otišao po vodu kako bismo se istuširali i kada se vratio preneo nam je da su nas Fatmir i njegova porodica pozvali kod njih da se upoznamo.
Otišli smo odmah. Dočekali su nas sa posluženjem i poslasticom – lubenicom.
U pitanju je, kako smo posle iz priče ljudi iz drugog sela saznali, jedna vrlo ugledna i dobra porodica. Majka Nedžiba je ostala bez muža, sa svoje četvoro dece. Dve ćerke, Alisa i Ajša i dva sina, Fatmir i Iso, su njeni dragulji. Nedžiba je po izgledu žena oko 50 godina starosti i uprkos godinama odiše lepotom, jednostavnošću i dobrotom. Ima iskren osmeh i neku smirenost i stabilnost koja se najpre oseti u njenom pogledu, ali i glasu. Njene oči će mi zauvek ostati u sećanju. Ne znam njenu priču, ali odiše snagom. Ćerka Alisa je lepotica na nju i ona je sa nama najviše pričala. Udata je i živi u Turskoj, ali je sada kod njih.
Fatmir je oženjen Berinom i imaju bebu od nekoliko meseci. Iso je srednjoškolac.
Nakon predivnog i opuštajućeg razgovora, povukli smo se u susedno dvorište kako bismo postavili šator i istuširali se.
Sve se nekako odvijalo kao da smo u filmu. Ili što bi Nedžad rekao: „ Sve ti je to, Dragane, nafaka.“
Brzo sam zaspala. Znali smo da je za sutra prepodne prognozirana kiša pa smo zamolili za dozvolu da ostanemo dok ne stane kiša, a to je značilo i da možemo spavati do koliko god ko bude hteo.
Da li je susret Dragana i Fatmira bio slučajan ili neki znak pokraj puta? Ko bi rekao da ćemo se sresti na kraju dana!?
Bio je ovo dan suočavanja sa naporom, unutrašnjim borbama, Sofijinom krizom, vetrom, i prvim dubljim pitanjem – „zašto uopšte hodamo?“
To je trenutak kada se avantura pretvorila u lekciju.
Ovaj dan nam je važan jer u njemu prvi put dolazi do unutrašnjeg otpora– i fizičkog i emotivnog.
Ramena su nas bolela, vetar nije popuštao, Sofija je bila demotivisana, ali je to upravo taj trenutak kad se gradi ono što svaka porodica na putu nauči: istrajnost i blagost u isto vreme.
Snaga ne nastaje kad idemo lako.
Nastaje onda kad želimo da stanemo, ali ne stanemo.
Kad se umesto pobede nad drugima, izborimo za mir u sebi.
