7. juli 2025. godine
Dragan je me je probudio nešto pre 7h, a u nekom momentu kasnije i devojke. Bilo je potrebno da se spakujemo i doručkujemo jer nakon doručka krećemo put Uvca.
Bilo je to neko nervozno jutro za mene, jer smo nas dvoje pogrešno razumeli dinamiku današnjeg dana u kampu. Dragan je mislio da se kreće kasnije za Uvac, dok sam ja čula da se kreće odmah posle doručka. Naime, vreme posle doručka je bilo predviđeno za svečano otvaranje kampa, ali je taj događaj odložen.
Jutro je teklo kao i na svakom kampu, uobičajeno. Učesnici su se jedni za drugima budili, izlazili iz šatora pospani i sa setom lične higijene odlazili do toaleta u školi preko puta ulice.
Dvorište se polako punilo, mi se nismo pakovali nekom potrebnom brzinom. Devojke su oborile rekord u ustajanju iz šatora, pod izgovorom da su se pakovale.
Ovaj put je Dragan kupio organizatore, koji su sjajno sredstvo i pomoć kod ovakvih putovanja, jer pored toga što morate spakovati minimalan broj zaista neophodnih stvari, ranac ili bisage za bicikl ipak imaju ograničen prostor za pakovanje, a po organizatorima se odvoji sve od opreme i stvari i lakše se pristupa kada vam je nešto potrebno da izvadite.
Devojke su izašle iz šatora i pohitale do škole na doručak, dok smo nas dvoje ipak shvatili da se kreće odmah posle doručka i da nema čekanja.
Požurili smo da se spakujemo jer nije u redu da kasnimo i da nas ostali učesnici kampa čekaju.
U autobusu je Dragan pronašao mesto iza vozača, Sofija red-dva iza njega, dok smo Teodora, Iskra i ja, našle mesta skroz pozadi. Iskri i meni su oslobodili dva mesta, da budemo jedna pored druge. Sele smo i sve vreme sam čula Nedžada preko voki-tokija kako govori njegovoj deci, da ako gosti nemaju mesta, oni ustanu i ustupe im. Jer „ gost mora biti ugošćen i ispoštovan “ je indirektna poruka koju je Nedžad slao svojim izviđačima. Naravno, oni su to već u prvom naletu uradili, ali kako Nedžad nije bio tamo, nije mogao ni da vidi. Sve u svemu, ima na šta i da bude ponosan kada je odred u pitanju. Sve su to već veliki ljudi, a i sinoć je to potvrdio kada je rekao da nema deteta u odredu koje od neke dobi preko leta ne radi.
Autobus je krenuo. Ta grupica izviđača koja je sedela iza i pored nas je raspremila zvučnik, spremna da napravi naredna dva sata, za mene veoma dirljivim u emotivnom smislu jer je izbor pesama bio veoma raznovrstan i skoro svaka me je podsetila na moju mladost, neke ljubavne patnje i trenutke odrastanja. Iznenadila sam se da se te pesme još uvek slušaju, naročito neke stare, kvalitetne narodne pesme.
Razmišljala sam o toj deci sve vreme. Mogli su i sve vreme da tipkaju po svojim telefonima i budu usmereni samo na sebe i da ne ostvaruju kontakt jedni sa drugima. Međutim, mišljenja sam da je i stvar odgoja kod njih takav i da ih usmerava da budu upućeni jedni na druge. Sve u svemu, zaista je lepo imati jedan takav složan tim.
Iskra je dobar deo puta prespavala, a i dva sata puta u takvoj atmosferi brzo prođe.
Po izlasku iz autobusa, pokupili smo naše rančeve, dok su se učesnici kampa uputili ka vidikovcu.
Vetar je snažno duvao i nekako smo svi bili malo ošamućeni od vožnje i vrućine u autobusu, tako da je svima bilo potrebno da se povrate sebi. Nakon kratke pauze, podesili smo štapove, koje smo dobili na poklon od Maje i Vanje (fb – OutdoorTested Tim; IG – vrh.outdoor). Njih dvoje se bave testiranjem outdoor opreme kako bi pomogli ne samo početnicima nego i iskusnim ljubiteljima prirode. U pitanju su štapovi NGN brenda i znam da su nam mnogo pomogli pri pešačenju, naročito na uzbrdicama ili neravnom terenu, a da ne spominjem teret ranca, koji nekada zna biti jako težak koliko god da ga dobro podesite za nošenje.
Iskra je na poklon dobila dva NGN ranca; jedan je sada na pešačenju nosila, dok je drugi veći i moći će da ga koristi kasnije, kada poraste.
Dragan se sa Majom i Vanjom pre početka pešačenja konsultovao u vezi opreme, jer je Vanja jedan od menadžera Beosporta i dobar je poznavalac outdoor opreme, kao i ponude u Srbije. Značila nam je njihova podrška i savet u vezi sa opremom, jer sve što nismo mogli da pronađemo kod nas, Dragan je tražio u inostranstvu.
Maja nam je izašla u susret i pozvala nas je jedan dan da se nađemo u Beogradu, u jednoj od Beosport radnji sa outdoor opremom, kako bi nam izmerila stopala. Te mere su nam bile jako bitne jer je na osnovu njih Dragan kupio cipele.
Osim dobrog ranca, obuća je zaista najbitnija, jer su stopala izložena najvećem pritisku i važno je sačuvati ih od povreda i žuljeva. Mi već dugo vremena, preko 15-20 godina, imamo iskustva sa Lowa brendom kada je kvalitetna obuća u pitanju.
Lično sam prezadovoljna i to je cipela koja zadovoljava sve moje potrebe u hladnom periodu i traje mi po 10-ak godina. Do sada sam promenila 3 para za 20 godina. Pored udobnosti, garantuju i nepropustljivost, a nikada nisam imala prilike da osetim neprijatan miris iz njih jer je dizajner na sve mislio.
Dragan je imao Mammut cipele, tako da je bilo potrebno da se kupe Sofiji i Teodori, dok za Iskru nije bilo odgovarajućeg broja, jer joj je noga još uvek mala. Iskra je ovaj put prošla sa Adidas terrex polu dubokim cipelama. Nisu joj mogle biti neudobne, s tim da sam sigurna da će kada bude mogla da nosi Lowa obuću osetiti razliku u kvalitetu.
Nije ni svaka Lowa cipela dizajnirana za svaku vrstu aktivnosti. Za ovakvu vrstu aktivnosti potrebna je cipela koja će dati podršku i izdržati teret. Lowa u svojoj ponudi ima i cipele za gradske aktivnosti , a mi smo odabrali Regenade model za koji je provereno da će izdržati sve. Taj model je prodat u nekoliko miliona primeraka. Dragan se baš potrudio i pronašao modele Regenade na velikom online popustu. Te cipele će devojke takođe nositi i preko zime.
Još jedna važna stvar, pored obuće, kada već pišem o opremi, mada je to Draganov domen, jesu čarape. Čarape ne smeju biti pamučne, i zbog trenja i zbog znojenja, jer smo se mi odlučili na pešačenje leti gde su temperature visoke. Mada to ne menja stvar ni zimi. Najbolje su one koje su upravo napravljene od takvih materijala da ne izazivaju trenje i u kojima se noga ne znoji, a čarape od merino vune u kombinaciji sa sintetičkim materijalima su bili naš izbor ovaj put. Dragan ih je kupio u Nemačkoj, kao i rančeve i cipele devojkama.
Kada su rančevi u pitanju, naziv proizvođača njegovog i mog ranca je Deuter, dok su Sofijin i Teodorin manji po zapremini, jer su i one mlađe, i u pitanju su Osprey rančevi. Meni su po izgledu zaista prelepi.
Ne samo da su po izgledu prelepi nego je Osprey jedan od najkvalitetnijih svetskih proizvođača rančeva. Njih je Dragan takođe pronašao na velikom sniženju pa smo mogli da ih priuštimo devojkama.
Dok smo se mi pripremali da krenemo, prišao nam je jedan čovek, planinar, sećam se, ali ne i njegovog imena.
Pitao nas je šta planiramo i kuda smo se uputili. Fotografisao nas je i uputio reči pohvale i oduševljenja i poželeo nam srećan put.
Podigli smo rančeve, podesili ih kako treba i polako jedno za drugim krenuli kroz neku improvizovanu kapiju od drveta do vidikovca. Nakon minut-dva susreli smo se sa učesnicima kampa koji su se vraćali nazad ka mestu gde su se parkirali autobusi. Neki od njih su nam poželeli sreću, dok su prolazili pored nas.
Kako smo se približavali mestu sa kog se mogu videti meandri Uvca, tzv. vidikovac Molitva, vetar je bio sve snažniji i snažniji. Skidao je kačkete sa glave Iskri i Sofiji, pa smo trčali za njima.
Zbog vetra je prilaz vidikovcu meni izgledao strašniji. S obzirom na težinu ranca, sada iz ove perspektive ne verujem da bih uspela da se spustim jednom kratkom i strmom nizbrdicom bez štapova.
Sofiji je samo spuštanje do vidikovca bilo pomalo strašno i umalo je odlučila da ostane i sačeka nas da joj Dragan nije prišao, uhvatio je za ruku i pomogao joj da se spusti. Po dolasku do dela koji mene podseća na neku drvenu, ograđenu i nenatkrivenu terasu, koja je zapravo fizički predstavljala taj deo sa koga se posmatra Uvac, vetar je fijukao neverovatnom brzinom i sam taj zvuk je u meni budio neku nelagodu mada sam se trudila da je ne pokazujem pred Sofijom i Iskrom. Ostali smo par minuta, mada sada priznajem da bih ostala i duže i da bi mi doživljaj bio lepši da nije bilo tog tajfuna od vetra.
Vetar je onemogućavao čak i hodanje u nekim momentima, a da ne spominjem komunikaciju, tako da sa decom nismo razgovarali o Uvcu i odlikama tog kraja.
U planiranju rute, Dragan nam je spomenuo da želi što više da pešačimo po stazama, preko brda i planina, jer pre svega želeo je da izbegne drumski saobraćaj na putevima, na kojima se ne mogu videti ti prizori prirode. Svakako je manje toplo kada se pešači po zemlji i travi nego po asfaltu.
Mi smo od vidikovca nastavili da pratimo staze i putiće koji su se prostirali brdima ispred nas i koji su pratili tok reke. Cilj za danas nam je bio kamp Markova ravan na Sjeničkom (Uvačkom) jezeru.Trebalo je da prepešačimo oko 8-9 km, što nije bilo mnogo za prvi dan.
Kako mi ramena i leđa nisu nosila ovoliku količinu tereta tako su vrlo brzo krenula da bole. Par puta sam morala da stanem i podesim ranac kako ne bih već sutra imala problema sa upalom mišića ili nekom većom povredom, a ipak je i prvi dan i potrebno je vremena da se telo i mišići malo naviknu.
Teren je valovit, trava je uglavnom niska, žućkasta, ne toliko zbog ispaše stoke koliko je ove godine velika suša. Ponegde naiđemo na grupu kamenja koje izbija pomalo iz zemlje pa je tu teže proći, ali uspevamo da savladamo sve prepreke uprkos vetru jer nam i štapovi dosta pomažu.
Kako se sve više odmičemo od vidikovca tako se i vegetacija menja, pa nailazimo na jedan deo gde je pretežno zastupljeno visoko i nisko žbunje i po negde neko usamljeno drvo koje pravi hlad i poziva za prvom pauzom.
Na jednoj blagoj padini brdašca, u hladovini manjeg drveta, stali smo da se odmorimo i da se malo osvežimo. Teki je pojela čokoladne pahulice sa mlekom, jer je bila gladna. I mi smo se malo zasladili. Nismo hteli da pravimo dužu pauzu, tako da smo nakon nekih pola sata krenuli dalje jer smo hteli da stignemo što pre do kampa.
Vetar je duvao i u nekim momentima smo jurili kačkete da ih uhvatimo. Bilo je zanimljivo preskakati ogradu sa strujom za stoku, tzv. čobanicu ili prolaziti preko ograđenog dela parcele.
Iskra je stalno pitala za pauzu. Na jednom brdu smo videli par objekata, poput bungalova koji su nam izgledali da su za turiste, pa smo joj obećali da ako tamo bude sladoleda da ćemo ga kupiti i stati da se odmorimo i osvežimo.
Kad smo stigli, ugledali smo veliku poljanu sa par bungalova i jednim ugostiteljskim objektom. Ispred je postavljena ljuljaška, sa pogledom na reku Uvac, dok su iza objekta trombolina i par natkrivenih stolova sa klupama za sedenje. Sve u svemu, lepo je sređeno i deluje da su radovi još uvek u toku.
Naručila sam sladoled za devojke, za Dragana pivo, a za sebe kafu. Na predlog Dragana izađosmo na terasu, ali na kratko. Vetar je duvao silovito, tako da nas je opomenuo da uđemo unutra kada je oduvao praznu staklenu čašu sa stola.
Po izlasku iz ugostiteljskog objekta smo krenule po putnu apoteku, kako bismo negovale stopala i prevenirale pojavu žuljeva ili nekih drugih povreda. Teki nije htela ni sladoled ni da namaže stopala. Samo je čitala.
Nastavili smo posle pauze preko susednih brda. I dalje je bilo toplo i sunce je baš grejalo, a na tom delu puta nije bilo ni drveća ni hlada.
Kako smo se odmicali, zatražila sam od devojaka da se okrenu u jednom momentu kako bi videle koliko sada malo i daleko izgleda ona kućica u kojoj su jele sladoled.
Na putu do kampa stali smo još jednom i to na nekoj uzanoj stazi od svega pola metra da Iskra piški i taman da malo odmorimo ramena. U narednoj etapi smo prolazili kroz deo puta koji se odlikovao niskim i visokim žbunastim rastinjem i kretali smo se sporije nego uobičajeno. Sva sreća pa smo imali duže pantalone. Iskra je nosila šorc, ali mi smo joj sklanjali granje kako se ne bi ogrebala.
Prešli smo preko nekog potočića i mosta i vrlo brzo stigli do kampa Markova ravan.
U kampu smo zatekli nekoliko vikendica i brvnara kao i ugostiteljskih objekata. Ispred jednog ugostiteljskog objekta je u bašti sedelo nekoliko ljudi kojima smo prišli i pitali gde bismo mogli da postavimo šator. Tada nam se obratio vlasnik objekta, Sretko, koji nas je uputio do terase jedne drvene vikendice gde ćemo podići šator. Svi smo nekako bili umorni. Mene je glava bolela od vetra i bila sam gladna.
Odmah sam raspremila kuhinjicu, skuvala dve vrste supa, najviše zbog elektrolita koje smo izgubili na vrućini znojenjem a i da se malo hidriramo. Teki je mazala humus na hleb, a mi ostali ćureću paštetu.
Na ovakvim putovanjima, konzervirana hrana je manje-više prisutna.
Oprali smo čarape, jer su nam one potrebne čiste. Te čarape koje smo nosili su namenjene za celodnevno pešačenje. Mešovitog su sirovinskog sastava, od merino vune i sintetike. Smanjuju trenje, neprijatne mirise i znojenje stopala. I zbog svega toga koštaju neuporedivo više nego obične čarape. Ovaj put smo mogli da priuštimo po 3-4 para ponaosob, pa je zbog toga bilo potrebno da ih svaki dan peremo. Važno nam je bilo da imamo bar jedne čiste čarape na sebi i jedne koje će se sušiti u toku dana.
Sveto trojstvo u planinarenju su čarape, cipele i ranac.
Sretko nam je dao da koristimo vodu sa njegove česme koliko god da nam je potrebna. Oprali smo i prljave sudove, ali i majice. Ta voda je direktno dovedena sa potoka koji protiče pored.
U ovakvim situacijama za pranje veša koristimo sapun koji koristimo i za tuširanje jer zaista je važno spakovati minimalno stvari.
Dragan je kupio filter za prečišćavanje vode pa smo filtrirali vodu da imamo za piće, da bismo izbegli eventualno pojavu stomačnih tegoba. Nakon podizanja šatora, usledilo je tuširanje.
Sofi i Ika su se brzo istuširale, dok je Teki čekala da padne mrak kako je niko ne bi video. Uspele smo nekako da je uverimo da ćemo sve tri čuvati stražu, iako skoro da niko nije ni prolazio od ljudi. Takođe, nismo smele da je gledamo i morale smo da okrenemo leđa. Sofija i Iskra su držale veliko šatorsko krilo sa jedne strane, a ja sa druge. Napravile smo joj dobar prostor ispred vikendice da se istušira. Solarni tuš smo okačili o neku letvu sa krova tako da mu je i visina bila odlična.
Smeh je nastao u momentu kada je Teodora shvatila da je Iskra posmatra. Iskra je iskoristila priliku jer je manja i sve je interesuje, a kako je i ne bi interesovalo kada joj detinjstvo prolazi pored dve starije sestre koje su sada u pubertetu. Sve u svemu, kako je Iskra shvatila da joj Teodora ne može zabraniti da je posmatra i kako bi umirila Teodoru, Iskra je stavila sunčane naočare i nastavila da je posmatra. Tada smo se sve četiri nasmejale grohotom, dok je Teodora i kroz smeh i ljutnju zajedno, pomalo i svesna nemogućnosti da napravi neki pokret ka Iskri, pričala kako jedva čeka da se „obračuna“ sa Iskrom. Meni je ostala hladna voda za tuširanje jer se i ona koja se ugrejala na suncu već ohladila jer je sunce davno zašlo. Važno je samo disati pravilno, ponavljala sam dok sam se tuširala.
Sa sutonom su devojke ušle u šator i nastavile da čavrljaju. Mesečina je obasjavala čitav kamp i lampa nam nije bila potrebna. Nebo je bilo prepuno zvezda i izgledalo je kao da ju tu odmah iznad nas. Tako je bilo mirno i tiho. Stajala sam neko vreme pored šatora i posmatrala okolinu.
Osetila sam se tako spokojno i srećno jer se radujem predstojećim danima.
Postoji nešto što se ne može naučiti ni iz knjige, ni iz škole.
To je osećaj kada svako veče ne znaš gde ćeš spavati, ali znaš s kim.
To je snaga kad hodaš uz brdo, a tvoje dete ti peva pesmu da ti olakša.
To je odluka da zameniš zidove sa nebom koje se stalno menja.
Dragan je otišao do Sretka na čašicu-dve razgovora i ne znam kada se vratio.
