Dan je počeo sa vrućinom. I to paklenom.
Jurila sam hlad kao muva bez glave. Iskreno, malo sam tek živnula nakon što je gospođa Srebrna donela domaće krofne. Iskreno? Nisam veliki fan slatkiša, muka mi je nakon njih i preslatki su mi. Ali se ne sećam zadnji put kad sam jela tako lepo, a da mi ništa ne bude.
Radila sam na dnevniku, svojoj knjizi i generalno na svom blogu. Takođe sam pod obavezom bila i da radim pripreme za film, projekat koji radim sa društvom tokom raspusta. Tako da sam imala pune ruke posla. Čika Vladan i tata su otišli da obiđu Moravu i i provere njen kapacitet plovidbe.
Kada su se vratili? Samo što mi nije otpao jezik koliko sam ga grizla. Profesionalni kajakaš, sa godinama iskustva je i sam rekao da je jako opasno da nastavimo dalje. Ima virova, još gorih brzaka i nizak je vodostaj. Tako da, NORMALNO da ne želim da stradam!
Suviše sam mlada da mi se nešto desi!
Ali ne, MORAMO da nastavimo dalje. Želim kući. Da nam čamac nije pukao i da reka nije bila pod katastrofalnim uticajem ljudskog faktora ništa ne bih rekla. Samo bih se muva čula. Ali na svu sreću, nisam luda kao moj otac.
Jako želim da pomognem Nurdoru da prikupi što više sredstava. To je jedini razlog zašto sam pristala da idem.
Saznali smo da će biti kiše, pa smo se istuširali, stvari preneli ispod nadstrešnice i potom seli da radimo… pa makar većina nas.
Nažalost, ispalo je da nas je kiša uhvatila u momentu dok još nismo podigle šator. Tako da dok smo pokušali da podignemo veći šator dobro smo pokisli i shvatili da šator ne staje na mesto. Probali smo da podignemo manji šator i opet pokisli, ali smo ipak uspeli.
Zadnje čega se sećam jesu, teta Srebrine pogačice i Sofijino hrkanje.
