Peti dan – Moravom za NURDOR
Postoje dani na putovanju kada se ne pređe nijedan kilometar rekom, a opet se dogodi mnogo toga važnog.
Peti dan bio je upravo takav.
Bio je rezervisan za odmor, pisanje dnevnika i rad na našem sajtu. Nakon prethodnih dana ispunjenih novim iskustvima, probudili smo se naspavani i odmorni, zahvalni što smo sebi dali dozvolu da na trenutak usporimo.
Dušan, Tonijev sin, je došao po mene kako bismo otišli do prodavnice i pekare. Bili smo smešteni oko kilometar i po od konjičkog kluba, pa nam je ta pomoć mnogo značila. Na ovakvim putovanjima čovek iznova shvati koliko male stvari postaju velike, kao što je odlazak po hleb, mogućnost da kupimo sveže namirnice ili nečija pružena ruka.
Po povratku smo zajedno doručkovali, a onda su Sofija i Iskra gotovo potrčale ka konjičkom klubu. Tamo su ih čekala deca sa kojom su prethodnog dana već sklopile prijateljstva i zajedno su otišli na bazen.
Popodne smo Teodora i ja prošetale od farme do kluba kako bismo prisustvovale treningu jahanja.
Posmatrala sam svoju decu kako sa velikom pažnjom pomažu oko konja, donose hranu, maze ih, posmatraju starije devojčice i upijaju svaki njihov pokret. Kasnije su i same prvi put sele na konja i doživele jedno sasvim novo iskustvo.
Posebno me je dirnulo to što su članovi kluba sve devojčice, različitog uzrasta. Njihov odnos prema konjima nije zasnovan samo na želji za jahanjem. One najpre rade, služe i brinu. Čiste štale, kupaju konje, donose hranu i obavljaju sve poslove, a tek onda dolazi vreme za trening koji traje nekoliko sati.
U vremenu u kojem deca često žele sve odmah, bilo je predivno gledati kako se ovde ljubav prema životinjama uči kroz odgovornost i posvećenost.
Sa velikim interesovanjem posmatrala sam i sam trening. Fascinantno mi je kako se ljudsko telo pokreće tokom jahanja. Posebno me je zadivila fleksibilnost karlice i način na koji se telo prilagođava pokretima konja. Pomislila sam koliko je žensko telo mudro i koliko je njegova pokretljivost važna kroz različite životne faze, pa i kroz trudnoću i porođaj.
Jahanje me je podsetilo i na još jednu važnu lekciju.
Konj nije mašina. Nije automobil koji će reagovati na komandu pritiskom na dugme. On je živo biće, sa svojim temperamentom, raspoloženjem i karakterom. Da bismo ga vodili, najpre moramo naučiti da ga slušamo, poštujemo i razumemo.
Možda je tako i sa ljudima.
Možda nas upravo putovanja podsećaju da se najlepši odnosi ne grade kroz kontrolu, već kroz poverenje, strpljenje i međusobno uvažavanje.
Predveče su nas naši domaćini vratili na farmu, a Sofija i Iskra nisu prestajale da pričaju o svemu što su tog dana doživele. Nije ih oduševilo samo jahanje. Oduševila ih je mogućnost da budu korisne, da pomažu i da budu deo jedne male zajednice koja brine o životinjama.
Pre spavanja već su planirale sutrašnji dan i jedva čekale da se vrate među svoje nove prijatelje i ponovo učestvuju u svim obavezama.
I dok sam uveče zapisivala utiske ovog dana, postavila sam sebi pitanje koje me prati tokom cele naše plovidbe:
Šta mi je ovaj dan doneo dobro?
Doneo mi je podsetnik da ne moramo svakog dana da osvajamo kilometre da bismo rasli. Ponekad je dovoljno da zastanemo i posmatramo svoju decu kako uče da budu odgovorna, nežna i zahvalna. Da vidimo ljude koji svojom ljubavlju prema životinjama stvaraju jednu malu zajednicu punu topline. Da osetimo kako nas usporavanje vraća sebi.
Tog dana Morava je mirovala, ali su naša srca nastavila svoje putovanje.
