Ponekad se put ne započinje, već mu se samo odazovemo. 

Kad se sve što smo planirali poremeti, a ipak ispadne savršeno — tada znamo da nismo mi ti koji vode put,
već put vodi nas. 

Naše putovanje je započelo 6. jula. Prvobitan plan je bio da autom odemo do Uvca, parkiramo ga i odatle krenemo pešaka preko Sjenice, Peštera do Novog Pazara. Međutim, već smo odavno iskusili, mnogo puta i u toku samih putovanja, da se planovi i zamisli ne realizuju baš uvek kako smo mi naumili.

Fleksibilnost i adaptibilnost su u takvim momentima zaista ključni, a jedna od osobina naše porodice jeste upravo ta fleksibilnost koju smo vremenom na putovanjima kroz različite nepredviđene situacije razvijali, tako da nas zaista ne remeti promena plana i ne izaziva frustraciju, već prihvatanje u datom trenutku. Naravno, što se prilagodljivosti tiče i ona se razvijala i razvija svakim narednim zajedničkim poduhvatom. Neko od nas petoro je više, neko manje prilagodljiv. U svemu uvek prednjači Dragan, koji je te osobine razvio do izvanrednosti, a što se naših ćerki tiče, Sofija je najfleksibilnija.

Naša zamisao se, u jednom momentu, da krenemo od Uvca  ipak izmestila na cilj našeg putovanja, tj. Novi Pazar. Kako? 

Dan pred polazak, Dragan je nazvao Nedžada Eminovića, starešinu OI „Sandžak“ iz razloga da bi nas uputio u znamenitosti Novog Pazara i da nas neko od njegovih izviđača, uzrasta neših devojaka,  upozna sa tim gradom kada budemo, na kraju putovanja stigli u Novi Pazar.
Imala sam priliku da slušam njihov razgovor, u toku vožnje. Draganu je bilo lakše da ga zamoli da vode razgovor preko speakerphone-a. Nedžad je pažljivo saslušao Dragana i na kraju spomenuo kako organizuje internacionalni izviđački kamp, koji startuje kada smo i mi planirali naš početak pešačenja i pozvao nas da budemo njegovi gosti. Naravno, da smo odmah prihvatili. To je, između ostalog, za nas značilo da ćemo Novi Pazar upoznati na početku, a ne na kraju našeg putovanja, ali i da ćemo biti deo jednog izviđačkog kampa i upoznati nove ljude, doživeti nova iskustva.
Takođe, bila sam baš srećna što ćemo otići na neki izviđački kamp (Jednom izviđač, zauvek izviđač), pogotovo na ovaj, jer nam je srednja ćerka, Sofija, već bila zainteresovana za odlazak na isti, ali nije otišla iz razloga jer smo planirali za taj period naše pešačenje.
I tako je zapravo sve leglo na svoje mesto i posložilo se.

Dobrodošlica u gradu najmlađih: Utisci iz srca Novog Pazara            

U dva sata iza ponoći, 6. jula, smo se autom uputili za Novi Pazar, da budemo gosti na 4. internacionalnom izviđačkom kampu i upoznamo se sa izviđačima iz Novog Pazara i Nedžadom, starešinom odreda.
Dragan je vozio dok smo nas četiri uglavnom prespavale ceo put.
Stigli smo rano, oko 6h, pre nego što su se učesnici i probudili.
Obišli smo kamp, koji je bio podignut u dvorištu vrtića PU Mladost. Dvorište je velike površine, uglavnom pod travom, u centralnom delu je igralište sa nekoliko sprava, dok su okolo, skoro u nepravilan krug postavljeni šatori.  

Na kampu je bilo oko 100 učesnika. Bilo je izviđača i iz BiH i Crne Gore. Nakon jutarnje higijene, učesnici su pozvani u zbor kako bi se svi zajedno uputili na doručak, u veliki hol osnovne škole „Stefan Nemanja“, preko puta ulice.
Gledala sam tu decu, njihovu uigranost i razdraganost. Pomislila sam kako se vaspitanje ne meri redovima u šatorima, nego načinom na koji ustanu kad treba ustupiti mesto drugome.

Nešto pre doručka smo se sreli i upoznali sa Nedžadom. Kako je bio zauzet  zbog organizacije, popričali smo na kratko uz osećaj srdačne i iskrene dobrodošlice.
U njegovom glasu bilo je ono što retko srećem – smirenost čoveka koji zna da svaki susret ima svoj razlog.
Doručkovali smo i sat vremena kasnije smo se uputili u obilazak Novog Pazara. Turistički vodiči su nas podelili u dve grupe.

Susret i spoj istoka i zapada 

Novi Pazar između tradicije i modernog života

Odmah pored kampa je sportski centar na otvorenom tzv. Staze sporta koji je trenutno na površini od oko 8 ha i nalazi se u centru samog grada. Pazarci ga nazivaju i Oazom mira. Igralište je prvi put korišćeno 1968. godine za MOSI(Međuopštinske sportske igre) igre. U tom momentu kada smo obilazili igrališta, već je bilo jako toplo i nije bilo puno ljudi, međutim, kako se kasnije u toku dana temperatura polako snižavala, broj ljudi se sve više povećavao. I dok je u jutarnjim časovima temperatura bila niža, mogli smo primetiti dosta ljudi, kako trče, brzo hodaju ili šetaju tim stazama.
Ovaj sportski centar je kombinacija šetališta, parkova, sportskih terena, a tu je i bazen.
Bilo bi divno da svaki grad ima ovakav sportski centar na otvorenom.
Zanimljivo je da je Novi Pazar grad sa pozitivnim prirodnim priraštajem i da je zvanično najmlađi grad u Evropi čija je prosečna starost stanovništva 29,5 godina. 

Ime Novog Pazara potiče od reči  trgovište – pazarište. Grad Trgovište je bila naseobina starog grada Rasa. Kao najznačajnije mesto u dolini reke Raške, Staro Trgovište su Turci osvojili i prozvali Stari Pazar, a kasnije su pretočili u Novi Pazar. Novi Pazar vekovima važi za centar trgovine. Grad je nastao na ušću reke Jošanice u Rašku.

Nakon sportsko-rekreativnog centra, koji zaista izgleda lepo uređeno i planski projektovano i koje odaje utisak da je u službi svojih građana, krenuli smo put Kule Motrilje, koja je simbol grada. Kula je najvažnija tačka i mesto u gradu. U trenutku kada je građena, njen zadatak je bio čuvanje bedema, a u doba mira sa tog mesta se posmatrao grad i sve promene u njemu. Spomenik je kulture od izuzetnog značaja za istoriju samog grada, jer je u prošlosti bila strateški važno mesto, dok je sada nakon rekonstrukcije 2023. godine muzej i mesto kulturno-umetničkih događaja. Nalazi se na blagom uzvišenju i u parku koji je jako lepo uređen i pošumljen tako da obiluje hladom i klupama, gde  posetioci kao i svi koji se tu nađu mogu sesti i odmoriti se. Obiluje i sa dosta česmi sa pitkom vodom.
U Novom Pazaru ima puno česmi i voda je pitka, tako da u tom gradu važi pravilo, a to je da se voda ne kupuje.
Osnivač Novog Pazara je Isa-beg Isaković, koji je na teritoriji tadašnjeg grada podigao logor, zatim i hamam i džamiju. Isa-beg Isaković je osnovao takođe i Šabac, Sarajevo i Skoplje.

Inače, Novi Pazar je krajem 15. i početkom 16. veka imao dva javna kupatila(hamam), što je zaista bila retkost. Hamam kao istorijski spomenik svedoči o vremenu kada je grad bio značajno kulturno, trgovačko i administrativno središte Osmanskog carstva. Hamam je bio ne samo mesto održavanja lične higijene, nego i važan društveni, kulturni i duhovni centar.

Još jedna zanimljivost je da je u 17. veku Novi Pazar imao oko 70.000 ljudi i kažu da je „bio veći od Londona“.

Pre nego spomenem nešto o Trgu znanja, koji je bio naša sledeća tačka, želim zaista da napišem da su i moja velika želja i velika radoznalost da jednom obiđem i upoznam grad Novi Pazar (ta želja se javila sa nemogućnošću odlaska na studentski protest koji je održan ove godine u aprilu) naišle i na vodiča koji je zaista bio veoma zanimljiv u svom izlaganju i priči. Osetio se taj ponos u njegovom glasu i stavu koji je zauzimao dok je pričao o znamenitostima grada, koji meni nije zasmetao ni jedne sekunde, dok vodiču nije smetalo ni da stoji na suncu i priča zanimljive priče. Sve je to radio tako lagano, sa nekim pevljivim glasom dok su ga svi slušali.

Trg znanja je mesto u gradu na kome se nalaze najstarija srednjoškolska ustanova, gimnazija „Novi Pazar“. Naspram nje je OŠ „25.maj“ (datum kada se obeležavao Dan mladosti u bivšoj SFRJ). Takođe, tu su i zgrade dva univerziteta, DUNP (Državni univerzitet u Novom Pazaru) i UNP (Internacionalni univerzitet u Novom Pazaru). Na oba univerziteta, koja su državna se godišnje upiše oko 7000 studenata.

Nakon Trga znanja, uputili smo se do Altun alem džamije. Osmanlijski putopisac Evlija Čelebija opisuje je kao najzanimljiviju džamiju Novog Pazara. Džamija je delo čuvenog neimara Muslihedina Abdul Ganija. Po svojim neuobičajenim karakteristikama predstavlja redak spomenik osmanlijskog graditeljstva, tekovinu brusanske arhitekture.

„Za ktitora Altun Alem džamije smatra se Muslihedin Abdul Gani, poznatiji kao Mujezin hodža Al Medini. O tome svedoči očuvana zadužbinska povelja iz koje se vidi da je on, pored objekata u drugim krajevima, u Novom Pazaru sagradio još i mekteb u dvorištu Altun-alem džamije, tri kuće za stanovanje imama, han, nekoliko dućana pored hamama i sedam mlinova. Graditelj džamije nije bio samo imućan, već i učen čovek. To dokazuje njegovo zvanje – mevlana, počasno zvanje koje su nosili poznati učenjaci i filozofi.“

Čuli smo i priču o tome kako je džamija dobila ime, ali nisam uspela sve da zapamtim, tako da je sledeći tekst takođe kao i prethodni kopiran sa sajta Turističke organizacije Novog Pazara.

TRI PAŠINE ĆERKE

„Uobičajeno je bilo da se oko lepih, osobito sakralnih objekata, prepričavaju legende, pa je tako i za Altun-alem džamiju vezana jedna od njih. Altuna, Hadžira i Halima, tri pašine ćerke, lepotice kao dženetske hurije, rođene su i rasle u Novom Pazaru. Zbog lepote, bogatstva i ugleda što su posedovale ove tri sestre, niko se nije usudio da ih zaprosi, »jer one su bile rođene samo za Stambol«, za carske saraje, a ne za Novi Pazar. Dani su tekli, vreme prolazilo i činilo svoje, a tri pašine ćerke, tri lepotice, ostaše neudate.

U godinama pred smrt dogovorile su se da svoje silno bogatstvo ostave u dobrotvorne svrhe. Altuna je dala sredstva da se izgradi džamija i da nosi njeno ime, pa otuda Altun-alem džamija. Hadžira je dala zemlju za gradsko groblje u jugozapadnom delu grada, pa se taj deo tada nazvao Hadžet. Najmlađa od sestara Halima dala je sredstva za izgradnju česme u gradu i ta česma se i danas zove Halimača.“

Mi smo mogli samo iz dvorišta džamije da pogledamo neke od njenih spoljašnjih karakteristika, dok   unutrašnjost nismo obišli jer je u fazi rekonstrukcije.

Nakon džamije, prošetali smo gradom da bismo obišli i javnu česmu ili sebilj.
Sebilj je u Novom Pazaru izgrađen 2010. Predstavlja fontanu sa dve česme, prema projektima sarajevskog sebilja. Građani Novog Pazara su kopiju sarajevskog sebilja  kao prijateljski poklon dobili od grada Sarajeva, u ime zajedničkog osnivača oba grada, Isa-beg Isakovića.

Muzej Ras

 Tamo gde prošlost živi večno

Od česme smo se uputili ka muzeju Ras.
Muzej Ras je „čuvar kulturnog nasleđa koji na najlepši način kazuje istoriju Novog Pazara i šireg regiona.“
Muzej se nalazi na Žitnom trgu, na temeljima starog hamama, a sam trg je bio mesto gde se obavljala trgovina žitom.
U muzeju nas je dočekao Elmir Habibović koji nas je uputio u postavku kao i sve detalje samog muzeja. Na prvi pogled i utisak, vedar, nasmejan, prijatan čovek, koji odaje utisak da voli svoj posao. Postavka je zaista predivna, naročito jer su eksponati iz vremena kada je ručni rad bio zastupljen i meni je sve bilo zanimljivo, naročito odevni predmeti, u kojima sam ostavljala svoje oči, jer sam prepoznavala sav trud, rad i uložene emocije u svaki pokret ruke koja je zapisivala na tom parčetu tkanine duh tadašnjeg vremena.

Najzanimljivija mi je bila priča o logoraškoj košulji Ejuba Rahića, koja je bila izložena zajedno sa bukagijama i koja svedoči o neverovatnoj životnoj snazi i borbi za preživljavanjem tog Novopazarca, ali i o brutalnosti koju su ljudi u logorima doživeli za vreme Drugog svetskog rata. Rahić je poticao iz ugledne trgovačke novopazarske porodice kada je sa 15 godina bio zarobljen i odveden u logor na prisilan rad. U logor je odveden greškom, jer su izabrali njega umesto njegovog punoletnog brata. Tamo je proveo tri godine boreći se za preživljavanje. Nakon rata je uspeo da se vrati u Novi Pazar, nastavi školovanje i doživi uspešnu karijeru, kao i da zasnuje porodicu.

Nas petoro je imalo i tu priliku da ostanemo na neko vreme duže u društvu Elmira i razmenimo neke misli, kao i kontakte. Način na koji se poneo prema dvojici romskih dečaka koji su došli do ulaznih vrata da nešto pitaju mi je bio jako zanimljiv i priznajem da nisam skoro svedočila ljudskijem odnosu.

Lepo je videti kako grupa učenih i obrazovanih ljudi čuva i vodi brigu o muzeju.

U vezi sa posetom muzeja, u sećanju mi je ostalo da su na teritoriji tadašnjeg Novog Pazara živele i radile najbolje balkanske zanatlije, a ono što sam između redova uspela da zapišem o Novom Pazaru jesu izjave poput – ovo je zemlja ili meda ili krvi… Novi Pazar je susret i spoj istoka i zapada.
Dok sam zapisivala Iskrinu posvetu u knjizi za posetioce, zapazila sam zanimljiv slogan koji sam zapisala…Muzej „Ras“ Novi Pazar –  Tamo gde prošlost živi večno. Podsetio me na sve divne stvari koje prošlost može da nosi sa sobom.

Snaga volonterizma i organizacije

Sa posetom muzeju smo zaokružili prepodnevne aktivnosti na kampu i ostalo nam je taman malo vremena da se odmorimo i sačekamo ručak. Potražili smo sladoled devojkama, da se malo osveže jer je zaista bilo toplo, ali nismo naišli na isti, osim točenog koji nisu želele, a i do kampa nam je bilo potrebno manje od 10 minuta hoda tako da smo požurili da se odmorimo i sklonimo u hlad.

Jedan deo korita reke Raške je zaista jako lepo uređen i ukrašen cvećem, što mi je takođe ostalo u sećanju kao lepa slika ovog mesta, a kasnije smo u razgovoru sa Nedžadom saznali da grad ima izuzetno dobrog urbanistu koji očigledno radi za dobrobit njegovih građana.

Dok smo ulazili u Novi Pazar autom, u ranim jutarnjim satima, zagledala sam od samog ulaska u grad skoro pa sve pojedinosti pored kojih smo prolazili.
Sedela sam skoro nepomični u autu dok mi je pogled klizio po minaretima i vedrom nebu na kom se sune uspinjalo. Nisam znala da li gledam grad ili uspomenu koja se tek stvara.
Prva reč koja mi je proletela mislima i utisak koji odaje Novi Pazar bila je kasaba, ali sa značenjem u turskom jeziku (malo, muslimansko mesto, otvorenog tipa, čije se stanovništvo pretežno bavi trgovinom). Kao da sam se našla u sred Andrićevog opisa nekog osmanlijskog mesta. Vidi se i oseća da je i zbog prisustva starijih građevina, sačuvao taj duh pređašnjeg vremena i bez obzira na neku neskladnost, koja ipak u nekim delovima grada zapada za oči, meni je sve to nekako izgledalo lepo, jer vraća u prošlost.

Novi Pazar – Tamo gde prošlost živi večno.

Pauza nam je prijala. Dragan je zauzeo jednu klupu u dvorištu vrtića, na kojoj se ispružio, devojke su odmorile u autu jer je bio parkiran u hladovini, dok sam ja neko vreme bila malo kod njih tri, malo sa Draganom.
Jedina stvar koja mi se ne dopada kod izviđačkih kampova jeste kada se u letnjim uslovima na visokoj temperaturi isti postavljaju na mestima bez hlada i tada se zaista ne može boraviti u šatorima za vreme odmora, što je veliki nedostatak. Naravno, nekada je to jedina moguća varijanta, naročito kada se kamp organizuje u urbanijim sredinama.

Ručak je bio izdašan i ukusan, hrskava piletina sa pomfritom, kupus salatom, lepinjom i sok. Čak je i Teodora ručala, sve osim piletine. Inače je u pubertetu i vegeterijanka je, tako da smo se svi po malo odrekli svog dela pomfrita, a ona se otarasila piletine u Sofijinu i Iskrinu korist. Svi srećni i zadovoljni.

Odmorni i siti, pripremismo se za drugi deo dana koji je podrazumevao obilazak tri manastira u okolini Novog Pazara. Već sam sa Draganom komentarisala kako je organizacija kampa zaista jako dobra, jer nekako sve teče po planu i rasporedu, bez žurbe i da  nam se dopada kako su izviđači OI Sandžak jako dobro uigrani, dobro sarađuju i da je Nedžad sve to prepustio deci. Pišem deci, a da nisam spomenula da pod tim podrazumevam osobe ne mlađe od 15 godina. Nedžad je u saradnji i dogovorom sa gradom, turističkom organizacijom, sportskim savezom, vrtićem, školom, JKP i muzejom obezbedio da kamp za sve učesnike bude besplatan, u trajanju od 5-6 dana.
To je zaista veliki doprinos zajednici, a i šire, jer je mišljenja i stava da su deca budućnost ovog grada i u to je uverio čelnike opštine koji ga svesrdno podržavaju u njegovom radu.
Kada bi svaka opština razmišljala tako, koliko bi to samo donelo dobrih rezultata u budućnosti.