{"id":992,"date":"2026-06-01T22:18:56","date_gmt":"2026-06-01T20:18:56","guid":{"rendered":"https:\/\/vivanature.org\/?p=992"},"modified":"2026-06-08T22:13:29","modified_gmt":"2026-06-08T20:13:29","slug":"lekcija-iz-skromnosti","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/vivanature.org\/en\/lekcija-iz-skromnosti\/","title":{"rendered":"Pe\u0161terska lekcija iz skromnosti"},"content":{"rendered":"

\u010cetvrti dan – 9. jul 2025.<\/em><\/p>\n\n\n\n

Selo Medare \u2192 visoravan Pe\u0161tera \u2192 katuni<\/em><\/p>\n\n\n\n


Kad u\u0111emo dovoljno duboko u ti\u0161inu, shvatimo da ona ima glas.
Na Pe\u0161teru, to nije ti\u0161ina praznine, to je ti\u0161ina prisustva.
Svet tu di\u0161e sporije i ako \u017eelimo da nas primi, mi mu se prilagodimo.<\/em><\/p>\n\n\n\n

Celu no\u0107 je padala ki\u0161a uz grmljavinu. Nama je bilo dobro, jer smo bili u\u0161u\u0161kani u Fatmirovoj ku\u0107i u izgradnji, ta\u010dnije u delu ku\u0107e koji je planiran za gara\u017eu. Ose\u0107ala sam zahvalnost \u0161to smo imali priliku da se sklonimo od ki\u0161e i ako nam \u0161ator ne propu\u0161ta vodu. S obzirom da nemamo iskustvo sa Pe\u0161terom, vi\u0161e nas je pla\u0161io vetar pa smo se zbog toga sklonili u ku\u0107u.
Povremeno sam se budila i nastavljala da spavam. Ki\u0161a je padala i vreme je bilo idealno za spavanje.
Sofija je ustala i iza\u0161la iz \u0161atora i to ba\u0161 u pravo vreme. Kada je iza\u0161la videla je kako se voda primakla na\u0161em \u0161atoru, jer je ku\u0107a jo\u0161 uvek bez krova, pa je prizemlje ku\u0107e ve\u0107 bilo poplavljeno. Ustali smo svi brzo i pomerili \u0161ator tako da je samo jedan manji deo bio pokva\u0161en. Svakako je vodo nepropustan, ali bi nam bilo te\u017ee da ga osu\u0161imo.
Vratili smo se u \u0161ator da odmaramo, jer smo po prognozi koju smo ju\u010de pratili, znali da \u0107e ki\u0161a prestati tek dva-tri sata posle podneva. Teodora je \u010ditala, Sofi i Iskra su negovale stopala i iscrpljivale zalihe putne apoteke, \u010dini mi se bezrazlo\u017eno, ali je bilo zanimljivo posmatrati ih kako vode ra\u010duna o sebi i svojim stopalima. Dragan i ja smo polako krenuli da se pakujemo i pospremamo. <\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

Oprala sam sudove i doru\u010dkovali smo tostiran hleb sa slanim i slatkim namazima uz \u010daj. Naravno, njih \u010detvoro su jeli i one medenjake od ju\u010de, koji su meni, ma koliko nisam izbirljiva kada je hrana u pitanju, zaista bili neukusni.
Tost nam je svima prijao i ovo je bio prvi put da smo tostirali hleb u tosteru na otvorenom plamenu.
Pakovanje nije i\u0161lo brzo ni ovaj put, ali kod nas vi\u0161e nema te nervoze ni po\u017eurivanja. Sve se de\u0161ava sa razlogom. Prihvatanje donosi mir.
Dana\u0161nji cilj nam je bilo selo Bu\u0111evo. Selo Bu\u0111evo se nalazi na severnoj strani Pe\u0161terskog polja, u Gornjem Pe\u0161teru. Udaljeno je 25 km ju\u017eno od Sjenice. Locirano je izme\u0111u \u010detiri brda i svrstava se u seoska naselja razbijenog tipa. Deli se na gornje i donje selo. Dragan je dobio preporuku da odemo do dela gornjeg sela, koje je nekada najvi\u0161e bilo naseljeno plemenima Popadi\u0107 i Rako\u010devi\u0107.
Prvobitna zamisao je bila da odemo do sela Ra\u017edaginja, do porodice Cucak, starih prijatelja, Fikreta i Ismete i njihove velike porodice. Porodicu Cucak smo upoznali pre desetak godina kada smo snimali film o preradi vune i \u010ditavom procesu izrade odevnog predmeta za na\u0161 ISKON mode. Oni su nam bili doma\u0107ini i na njihovom imanju smo snimali kadrove, poput \u0161i\u0161anja ovce, pranja vune, predenja i pripreme prediva za dalju obradu, tj. ru\u010dno tkanje na razboju. Sofija i Teodora su bile dosta male, tako da ih se i ne se\u0107aju, a Iskra ih nije upoznala. Oni su preko leta u katunima ili stanovima, jer se bave sto\u010darstvom. Gaje krave i ovce i to im je glavna delatnost. Naravno, prave izvanredan sud\u017euk i pr\u0161utu, kao i sir, za prodaju. Me\u0111utim, ovaj put su bili u velikim obavezama, \u0161to zbog \u017eurbe da obezbede hranu za stoku preko zime, jer je ove godine jako velika su\u0161a, \u0161to zbog toga \u0161to Fikretov najmla\u0111i sin pola\u017ee prijemni ispit za upis u srednju \u0161kolu.
Bila sam tu\u017ena \u0161to ih ne\u0107u ponovo videti. Dragan je bio njihov gost vi\u0161e puta jer je po tom kraju vozio biciklisti\u010dke solo ture.
Pro\u0161lo je podne i ki\u0161a je prestala da pada. Vrlo brzo su stigli i ljudi koji su radili na izgradnji Fatmirove ku\u0107e, \u0161to nas je podsetilo da vreme ne \u010deka i da bi bilo dobro da \u0161to pre krenemo. Dragan je po dolasku tih ljudi prokomentarisao kako su svi dosta mladi i da je veoma iznena\u0111en s obzirom kakva je situacija sa majstorima i kako mla\u0111e generacije \u017eele da budu samo menad\u017eeri. Oni su radili na pripremi za postavljanje krova na ku\u0107i.<\/p>\n\n\n\n

Put ka Bu\u0111evu – Plan koji menja \u017eivot<\/mark><\/strong><\/p>\n\n\n\n

Temperatura vazduha je za razliku od ju\u010de bila ni\u017ea za bar deset stepeni, ako ne i vi\u0161e.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Duvao je i vetar, tako da su nam jakne bile potrebne. Ipak smo i na oko 1000 mnv.
Po polasku smo se pozdravili sa Ned\u017eibom i njenom porodicom i zamolili ih da nam ustupe toalet za devojke.
Napravili smo zajedni\u010dku fotografiju ispred ulaza u njihovu ku\u0107u i krenuli.
Volela bih da vidim opet Ned\u017eibu i \u010dujem njenu \u017eivotnu pri\u010du. Nisam skoro osetila takvu snagu u jednoj \u017eeni kao kod nje.
Krenuli smo oko dva sata posle podne, kako smo i planirali. Asfalt se ve\u0107 osu\u0161io od ki\u0161e. Na nebu su se nadvili veliki, sivkasti oblaci, koji su bili toliko nisko da na fotografijama deluje kao da rukom mo\u017eemo da ih dodirnemo. <\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

Sve vreme smo hodali asfaltom. Poneki auto bi pro\u0161ao pa bismo se malo sklonili u stranu pored puta. Pored puta su uglavnom ogra\u0111ene parcele i livade, sa ili bez stoke na ispa\u0161i.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Teodora i Sofija su \u010desto i\u0161le prve. Drago mi je zbog njih. Sve su bli\u017ee jedna drugoj, jer je Sofija ve\u0107 do\u017eivela neke promene ulaskom u pubertet i Teodora to prime\u0107uje, tako da je polako kao najstarija i najzrelija od sve tri poziva u svoj krug. Iskra i Dragan su zadnji, jer Iskra sve vreme pri\u010da i veoma \u010desto pita kada \u0107e pauza. Dragan u\u017eiva sa njom i upija svaki trenutak. Posmatram ih i ose\u0107am veliko zadovoljstvo i zahvalnost jer sam sre\u0107na \u0161to su deo mog \u017eivota. Mnogo sam nau\u010dila od svakog \u010dlana porodice i zahvalna sam na tome \u0161to i dalje u\u010dim od njih.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Isto tako, u\u017eivam i u ovoj samo\u0107i i pe\u0161a\u010denju, ti\u0161ini i prirodi koja me okru\u017euje. Iako ponekad ose\u0107am te\u017einu ranca kao prepreku za br\u017ei hod, opet sam zahvalna i na ovom iskustvu jer znam da \u0107e mi pomo\u0107i da malo oja\u010dam mi\u0161i\u0107e vratnog dela ki\u010dme.
Nailazimo na tablu sa natpisom Zaje\u010di\u0107e. Tako\u0111e se susre\u0107emo i sa promenom reljefa terena. Pred nama se iza krivine, izdi\u017eu brda\u0161ca i brda, kao i uzbrdice koje valja savladati sa ovim teretom na le\u0111ima. Nailazimo i na po koju ku\u0107u, kao i jedan pojas \u0161uma, jer se svakako i visinska razlika menja.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

Susret sa Fikretom \u2013 Ljudi kao svetionici<\/mark><\/strong><\/p>\n\n\n\n

Pro\u0111osmo jednu omanju uzbrdicu. Sastadoh se sa Sofijom i Teodorom. Stale smo da pri\u010damo i da sa\u010dekamo Iskru i Dragana. Preko puta nas je bila jedna ve\u0107a zgrada za koju sam pretpostavila da je zgrada \u0161kole, \u0161to se kasnije i ispostavilo. Taman \u0161to sam fotografisala zgradu za uspomenu i podse\u0107anje na put gde smo sve pro\u0161li, prolazi jedan crni auto pored nas tri, koji usporava i na trenutak prepoznajem da je u autu Fikret Cucak koji mi ma\u0161e jer me je prepoznao. Parkira se i izlazi da bi nas pozdravio. Suvi\u0161e je slu\u010dajnosti na ovom putovanju.
U tom sti\u017ee i Dragan sa Iskrom. Ba\u0161 sam se obradovala \u0161to smo ga sreli.
I njemu je bilo drago. Odmah je pitao kako je Iskra i kako sve podnosi. Naravno, mi ne zameramo na tim pitanjima. Preusmerimo pitanje na Iskru da ona odgovori, iskreno. Draganu i meni je va\u017eno da njih tri do\u017eive svet i ljude na njima svojstven na\u010din, ne na\u0161im o\u010dima. Odgajamo ih da budu gra\u0111ani sveta.

Fikret je krenuo da razvozi sir i mleko i \u017eurio je. Uputio nas je do prodavnice koja je bila na petnaestak minuta hoda od \u0161kole. Pitao nas je da li nam je potrebno ne\u0161to, po\u0161to smo saznali da u prodavnici nema hleba. Dragan ga je zamolio da nam kupi bar po neku pitu, ako ve\u0107 ide do grada, da bismo imali za ve\u010deru. On \u0107e nas u povratku na\u0107i gde god da smo, jer ovo je ipak njegov kraj, poznaje svaki pedalj istog.
Pozdravili smo se sa Fikretom i nastavili svako svojim putem. Se\u0107am se da smo i Dragan i ja pri\u010dali o tome koliko nam je drago da smo ga videli.
Nas je \u010dekala jedna dobra uzbrdica i po usponu i po du\u017eini. Iz Zaje\u010di\u0107a smo nakon desetak minuta hoda u\u0161li u Ra\u017edaginju. Sunce se pojavilo i ugrejalo tako da smo skinuli jakne. Na ulasku u Ra\u017edaginju se sa na\u0161e leve strane na jednom brda\u0161cetu pojavila d\u017eamija, dok je na desnoj strani stajao znak sa 13.7% uspona. D\u017eamija je manja po veli\u010dini, bele boje sa crnom kupolom i jednim minaretom ( Minareti su obi\u010dno visoke kule sa kupolama na vrhu). Ra\u017edaginja je selo razbijenog tipa kao i prethodna kroz koja smo pro\u0161li.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Nakon 800 m nailazimo na prodavnicu sa desne strane puta. Na jednom delu koji je posut sitnijim kamenom i ogra\u0111en \u017eicom, spu\u0161tamo ran\u010deve da se odmorimo.
Nismo stigli ni svi da se oslobodimo ran\u010deva, kad izlazi jedan \u010dovek, pretpostavljam da je vlasnik prodavnice. Razgovara sa Fikretom telefonom. Nakon zavr\u0161etka razgovora nas zove da u\u0111emo u prodavnicu i da izaberemo neki sok. Razumela sam da mu je Fikret rekao da uzmemo sok na njegov ra\u010dun. Uzele smo i \u0161trudlu, kao i sladoled, jer nema pravog osve\u017eenja bez sladoleda. Teki nije htela sladoled. Do sada nismo probale ovakav sladoled i takve ukuse. Bile smo prijatno iznena\u0111ene i kvalitetom i cenom, a Sofi i Ika su kupile po jo\u0161 jedan.<\/p>\n\n\n\n

Odavno nisam videla takvu prodavnicu. Malu, sa starijim name\u0161tajem i rafovima. Snabdevena samo nekvarljivom robom i oskudnom ponudom. Podsetilo me je na detinjstvo provedeno kod nane i deke na selu. Unutra je sedelo nekoliko mu\u0161karaca, nisam zapazila na \u010demu, se\u0107am se da su bili nisko. Tu su oni, kao u stara vremena nekada, sedeli i pri\u010dali. To su njihove dru\u0161tvene mre\u017ee. Samo ovde nema emotikona, ve\u0107 direktan pogled u o\u010di. U prodavnicama nema alkohola u prodaji, kao u nekim drugim delovima Sand\u017eaka.
Bilo nam je lepo napolju, jer smo se odmarali i pri\u010dali ne\u0161to neobavezno. Naravno, Dragan je uvek tu da podseti da se ne zadr\u017eavamo previ\u0161e jer imamo jo\u0161 dosta kilometara da prepe\u0161a\u010dimo.<\/p>\n\n\n\n

Taman kad smo kretali, iz prodavnice je iza\u0161lo nekoliko mu\u0161karaca. Jedan me\u0111u njima nam je ponudio pomo\u0107 i rekao da je tu za \u0161ta god da nam je potrebno. Dragan se zahvalio. Tada je i vlasnik prodavnice iza\u0161ao i prozborio koju re\u010d sa nama. On je tako\u0111e komentarisao na\u0161u najmla\u0111u, Iskru, pitaju\u0107i se kako ona to sve izdr\u017eava. Rekao nam je i za izvor vode \u201eDobra voda\u201c gde se nalazi.
Pozdravismo se i krenusmo svako svojim putem, jer je ve\u0107 \u010detiri sata poslepodne, vreme kada se prodavnica zatvara.
Zamislite da se prodavnice u gradu zatvaraju u 16h?
Ovde se \u017eivi potpuno druga\u010dijim \u017eivotom u odnosu na grad, da ne spominjem Beograd.

Spremamo se za pokret i tada Draganu zvoni telefon. Fikret je. Zovu nas u njihove stanove (katune), tj. njegova supruga Ismeta nas zove da budemo njihovi gosti. Naravno, da pristajemo, a da ne spominjem koliko se Dragan i ja radujemo ponovnom susretu sa njima.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

Na putu ka katunima \u2013 Povratak prirodi<\/mark><\/strong><\/p>\n\n\n\n

Nastavljamo asfaltom. Uzbrdica je duga i velika i bi\u0107e nam potrebno bar jo\u0161 sat vremena hoda da je pre\u0111emo. Na nekoliko minuta hoda od prodavnice, Dragan zastaje i pokazuje nam ku\u0107u gde Fikretova porodica \u017eivi, naro\u010dito preko zime.
Kako smo odmicali od poslednjih ku\u0107a u Ra\u017edaginji, svet se otvarao.
Pe\u0161ter se tog momenta razlio oko nas kao more.
Nije bilo ni\u010deg da zaustavi pogled \u2014 ni drveta, ni ku\u0107e, ni zvuka.
Samo talasi brda, trave i kamena.
I tu, u toj ti\u0161ini, osetila sam koliko je \u010dovek mali \u2014 i koliko je lepo kad to prihvati.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

Nastavljamo put i prime\u0107ujemo da se naobla\u010dilo i da sluti na ki\u0161u. Stajemo da pripremimo kabanice i navu\u010demo za\u0161titu na ran\u010deve.  Tempo nam je isti, s tim da se sada pridru\u017eujem Draganu i Iskri. Sofija i Teodora su ispred i uhvatile su dobar ritam, tako da ih ne mo\u017eemo sti\u0107i. Iskra ne forsira iako je ponekad i Dragan i ja zamolimo da pusti korak, kako bismo stigli pre mraka na odredi\u0161te.  Na\u0161e dve starije su ve\u0107 u nekom momentu daleko ispred nas i ne vidimo ih. Po\u010dinje i sitna ki\u0161ica, ali mi nastavljamo dalje. Stigli smo do vrha brda i uzbrdice. Primetili smo da su one stale da naprave pauzu i sa\u010dekaju nas. Tu smo sa njima zastali na par minuta da odmorimo posle naporne uzbrdice. Vetar je duvao i bilo je hladno, pa smo se na predlog Dragana sklonili u betonski kanal koji je bio izgra\u0111en pored puta. Li\u010dilo je kao da smo u rovu, samo \u0161to rov nije bio tako dubok, ali svakako nam je pomoglo da se malo sakrijemo od vetra kako nas onako znojave ne bi produvao.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Pokrenuli smo se posle kra\u0107e pauze. Pored nas prolazi auto u kom su Fikretovi sinovi i sinovi njegovog brata, koji nas pozdravljaju i zastaju na trenutak. Ma\u0161emo jedni drugima uz osmehe na licu. Nastavljamo put. I dalje smo na asfaltu, ali nam ne smeta, jer nije ni toplo, a ni saobra\u0107aj nije prometan tako da imamo mogu\u0107nosti da razgovaramo i u\u017eivamo u okolnoj prirodi. <\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

Mesto Ra\u017edaginja je odavno iza nas i nismo nai\u0161li ni na jedno naselje do sada. Fikretov sin se ubrzo vra\u0107a autom i izlazi da nam objasni da bismo mogli da skratimo put do stanova preko brda, jer nam je asfaltom dosta dalje. Prihvatamo predlog iako nam navigacija ne radi ba\u0161 najbolje zbog lo\u0161eg signala na telefonu.
Odmah tu sa puta kre\u0107emo da se spu\u0161tamo niz brdo. <\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

Super je \u0161to imamo \u0161tapove jer nam mnogo poma\u017eu. Ta strma strana padine nije ba\u0161 prohodna jer ima i krupnog kamenja i niskog rastinja, najvi\u0161e \u017ebunova, mada smo pro\u0161li i pored dela gde je ba\u010den otpad.
\u0160teta da se u ovakvom prirodnom okru\u017eenju baca nerazgradiv otpad. Se\u0107am se da sam videla usisiva\u010d.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Po silasku nailazimo na izvor sa pija\u0107om vodom koji je ozidan i na kome pi\u0161e Dobra voda.
Tu je i korito, napravljeno kako bi stoka mogla da se poji.  <\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

Od \u010desme se menja teren, blago je brdovit i uglavnom je zastupljena sitnija trava i na njoj puno izmeta od stoke. Pratili smo taj trag, iz razloga jer se tim putem kre\u0107e stoka koja je na ispa\u0161i i to je put do \u0161tala i katuna. Bili smo sre\u0107ni \u0161to smo odabrali da si\u0111emo sa asfalta jer od tog dela za nas kre\u0107e priroda i divljina; jednostavno Pe\u0161ter u svom iskonskom obliku.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Povremeno smo stajali na po par minuta da pravimo pauzu. Poskidali smo kabanice, jer se razvedrilo i sunce je u zalasku obasjavalo brda sa na\u0161e leve strane. Bilo je jo\u0161 uvek hladno, vetar je duvao tako da smo Iskra i ja nosile i kapulja\u010de.
Vetar nije bio jak, ali je bio neumoran, kao da nas proverava.
Udarao nas je po licu, ulazio u rukave, zaplitao kosu.
Nismo mu se opirali.
U prirodi ni\u0161ta nije protiv nas – jednostavno nas samo isku\u0161ava da vidi koliko smo spremni da joj verujemo.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Dragan je i\u0161ao ispred nas nekoliko stotina metara, da bi nas fotografisao. Fotografije su nam pravo blago kada pi\u0161emo dnevnik sa putovanja. Setimo se \u0161ta se de\u0161avalo u tim trenucima i zabele\u017eimo. Naravno, da ne pi\u0161emo ono u \u0161ta nismo sigurni, jer se\u0107anja su varljiva.
Dragan nas obave\u0161tava da po\u017eurimo i sklonimo se sa puta, jer \u0107e tu uskoro pro\u0107i goveda pa da se ne upla\u0161imo. Susreo se sa jednim mladim pastirom, koga je, kako nam je kasnije rekao, pitao gde su stanovi porodice Cucak. Pokazao mu je u daljini jednu parcelu koja se izdvajala po zelenoj boji. Ta parcela i ta zelena boja su nam bili orijentir. I nisu delovali blizu. Trebalo je jo\u0161 bar sat vremena pe\u0161a\u010denja da bismo stigli do Cucakovih. Pastir je jako mlad i po Draganovoj proceni ima oko 14-15 godina.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

Od tog mesta se spu\u0161tamo nizbrdo i prelazimo preko velike livade na kojoj i jeste bilo trave, ali uglavnom sasu\u0161ene, jer su vru\u0107ine velike. Potrajalo je to spu\u0161tanje sigurno nekih 15-ak minuta i do\u0111osmo do kapije kako bi iza\u0161li na put. Kapiju je Dragan prepoznao po tome \u0161to je zemlja na tom mestu bila raskopana i puna vode, \u0161to je znak da tu prolaze traktori. Na\u0111osmo se na putu, makadamu, koji je odli\u010dan, jer je zemljani, ravan i prohodan. To je i zbog traktora i zbog auta koja prolaze tim putem.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Sad nam je ostalo samo da stignemo do te parcele i da na prvoj raskrsnici na koju nai\u0111emo skrenemo levo. Ve\u0107 smo bili i gladni i umorni. Svi smo jedva \u010dekali da stignemo do na\u0161ih doma\u0107ina.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Priznajem da sam i sama bila malo nestrpljiva, a mogu tek da zamislim devojke. Mada, da nisam bila gladna mogla bih jo\u0161 da pe\u0161a\u010dim.
Svetlo se menjalo sporo, kao da i samo hoda s nama. Vazduh je imao ukus kamena i trave, me\u0161avinu suvo\u0107e i \u017eivota. Sofija je tog dana \u0107utala.
Hodala je spu\u0161tene glave, bez re\u010di, i prvi put nisam poku\u0161avala da je ohrabrim.
Shvatila sam da je i ti\u0161ina na\u010din da se ide napred \u2014 ne moramo uvek da govorimo, nekad samo di\u0161emo i \u010dekamo da pro\u0111e.
A pro\u0111e uvek, ako hodamo dovoljno dugo.
Nailazimo na jedan katun sa na\u0161e leve strane i u dvori\u0161tu vidimo u daljini \u017eenu koja \u0161iri materijal, meni nalik na bele pamu\u010dne tetra pelene. Setih se u momentu kako sam prve dve \u0107erke odgajila u pamu\u010dnim pelenama.
Spomenuli smo devojkama da \u017eena \u0161iri taj beli materijal jer u njemu pravi sir. Imala sam priliku kao dete da gledam taj proces kod majkine ujne. Obo\u017eavala sam taj sir.
\u017dena koja je \u0161irila gazu nam se obratila i pitala da nismo zalutali jer retko ko da tuda prolazi osim ljudi koji imaju stanove. Taj put vodi u planinu, a kako se pribli\u017eavao mrak, upla\u0161ila se da nismo zalutali. Dragan joj je objasnio da smo se uputili ka Cucakovima i ona nam je potvrdila da smo na dobrom putu.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

Susret sa Cucakovima \u2013 Gostoprimstvo koje greje<\/mark><\/strong><\/p>\n\n\n\n

Ve\u0107 je bio sumrak, tako da smo taman na vreme stigli. Iza brda se ukazalo imanje na\u0161ih doma\u0107ina i ogromno stado ovaca.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Prva osoba na koju smo nai\u0161li je Fikreta, Fikretova snaja. Ona mi je ostala u se\u0107anju kao razborita \u017eena, koja uspeva pored \u017eivota na selu da isprati tokove \u017eivota i de\u0161avanja van svog okru\u017eenja. I dalje je lepa kao \u0161to je pamtim.
Pozdravili smo se sa njom i njen dever nas je poveo do ku\u0107e gde su nas \u010dekale Ismeta i njena jetrva.<\/p>\n\n\n\n

Provukosmo se izme\u0111u bodljikave \u017eice na ogradi i ugledasmo ih sve kako nas o\u010dekuju. Taj iskren osmeh i tu energiju retko gde sam osetila kao kod njih.
Generalno su ljudi u Sand\u017eaku veoma gostoljubivi i ljubazni. Drago mi je i sre\u0107na sam \u0161to ovim na\u0161im pe\u0161a\u010denjem mo\u017eemo preneti deli\u0107 te srda\u010dnosti i ljudskosti.
Sofija, koja sada ima 11 i po godina, danas je prokomentarisala kako su ovde ljudi mnogo dobri i kao da nismo u Srbiji.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Sa\u010dekali smo da stado ovaca koje se kretalo ka \u0161tali pro\u0111e.
Uveli su nas u sobu gde se svi okupljaju posle napornog radnog dana. Odlo\u017eili smo ran\u010deve u jednom delu sobe i posedali na krevete. Hteli su prvo da nas uvedu u jo\u0161 manju sobu u kojoj su zalo\u017eili \u0161poret na drva kako bismo se ugrejali, ali nama je i ova soba bila odli\u010dna da sednemo, odmorimo se i ugrejemo. Soba je krajnje skromna, sa \u010detiri kreveta, na podu su stare prostirke, jedan manji sto\u010di\u0107 i ose\u0107a se miris loja, jer uglavnom jelo spremaju sa ov\u010dijim lojem, odnosno ma\u0161\u0107u. Volim jagnjetinu tako da mi miris ne smeta. Oni su \u010ditav dan vani sa stokom i nave\u010de se u sobi okupe kako bi ve\u010derali i malo popri\u010dali.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

Vrlo brzo do\u0111o\u0161e svi: Fikret, njegov brat, Ismeta, jetrva, Fikreta, njen mu\u017e i dever i omladina, neki od njihovih sinova. Puna soba ljudi. Ismeta nam odmah postavi sto, jer smo bili gladni, a na stolu pirina\u010d sa jagnjetinom, jaja sa tele\u0107om pr\u0161utom, sir, sud\u017euk, doma\u0107e lepinje i doma\u0107a pita sa sirom i spana\u0107em. Posebno isti\u010dem kako su kore ru\u010dno razvijane i pravljenje. Ismeta ih je pekla na ulju, ne na loju, samo zbog nas.
O\u010di su nam jele te \u0111akonije. Nama je samo dosipala, kao da ostali danas nisu ni radili niti su gladni. Takvi su ljudi, prvo da ispo\u0161tuju gosta. Jo\u0161 su neki \u010dekali da mi prvo jedemo, zbog \u010dega mi je bilo malo i neprijatno. Retkost je videti kako svi jedu iz iste velike tepsije. Jednostavno, oni su jedna velika porodica i to slo\u017ena i nema odvajanja ni u kom smislu.
Devojke su nakon jela tra\u017eile da odu na spavanje. Smestili su nas u drugoj ku\u0107i na spratu i obezbedili jorganima i \u0107ebadima, samo da nam bude toplo i ugodno. Dragan i ja smo poneli ran\u010deve i pomogli devojkama da se smeste. Dragan se vratio brzo do sobe gde smo ve\u010derali, dok sam ja kasnije do\u0161la.<\/p>\n\n\n\n

Musafir i po\u0161tovanje<\/mark><\/strong><\/p>\n\n\n\n

Po ulasku u sobu sam bila jako iznena\u0111ena, malo i prepadnuta i zbunjena, jer su, \u010dini mi se svi, kako sam otvorila vrata i zakora\u010dila preko praga, ustali, poput zapete pu\u0161ke. Sela sam i se\u0107am se dobro tog ose\u0107aja i zbunjenosti i neprijatnosti, jer mi nije bilo jasno \u0161ta se de\u0161ava. U razgovoru sa Fikretom, Ismetinom jetrvom, saznala sam da je to kod njih obi\u010daj; da poka\u017eu po\u0161tovanje prema musafiru, odnosno gostu.
Meni, a sude\u0107i i po Draganovom raspolo\u017eenju, je bilo zaista predivno u dru\u0161tvu tih divnih ljudi sa kojima smo razgovarali o sva\u010demu. Ostali bismo mi du\u017ee da znamo da oni ne moraju ustajati ranom zorom zbog obaveza prema \u017eivotinjama.
Lepo je nama koji tamo odemo na dan-dva, divimo se prirodi, predivnim ljudima koji tamo \u017eive i rade. Dok sa druge strane, samo ti ljudi, koji su tu, znaju koliko je taj \u017eivot i rad surov i veoma \u010desto nemilosrdan. Koliko muke i rada i truda ula\u017eu da bi sa\u010duvali stoku od vukova i lisica, koliko zavise od ki\u0161e i dobre trave kako bi stoka imala gde da pase\u2026
Oti\u0161li smo na spavanje umorni i sre\u0107ni. To su trenuci koji ve\u0107 sada mnogim ljudima u velikim gradovima nisu poznati. Ta razmena ne samo re\u010di nego i energije, pogleda i susreta o\u010dima, do\u017eivljaj facijalne ekspresije sagovornika preko puta, taj zvuk zajedni\u010dkog smeha na neku \u0161alu, to su momenti koji ostaju zauvek u se\u0107anju i koji nas kao ljude oboga\u0107uju.

Dan se nije mogao bolje zavr\u0161iti. Zahvalna sam na ovom danu i na susretu sa ovim divnim ljudima.
Ponekad mislim da planina ne tra\u017ei od nas da budemo jaki, ve\u0107 da budemo tihi.
Jer snaga nije u otporu, nego u prihvatanju.
Priroda nas stalno vra\u0107a na jednu istinu, a to je da nam nije potrebno dokazivati se ni drugima, ni sebi.
Dovoljno je \u0161to hodamo, di\u0161emo i gledamo svet koji postoji i bez nas, jer \u017eivot se neprestano odvija i uvek prona\u0111e put.

\u201eSkromnost ne zna\u010di imati malo, nego znati kad ima\u0161 dovoljno.
\u010covek ne treba da osvoji prirodu, ve\u0107 da nau\u010di da joj pripada.\u201c<\/em><\/p>\n\n\n\n

\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n<\/figure>\n\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n<\/figure>\n\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n<\/figure>\n\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n<\/figure>\n\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n<\/figure>\n\n\n\n


<\/p>\n\n\n

Biljana Sandic<\/div>\n\n
**Biljana Sandi\u0107** unosi empatiju, nau\u010dni pristup i strast prema Family Nature Adventure konceptu u na\u0161 magazin. Kao apsolvent medicine, sertifikovani NLP Practitioner i personalni poro\u0111ajni asistent, Biljana spaja savremena zdravstvena saznanja sa misijom povratka prirodnom na\u010dinu \u017eivota. Kroz Viva Nature, ona vodi porodice ka aktivnom \u017eivotu na otvorenom, a njen rad mo\u017eete pratiti na njenom Instagramu<\/a> i Facebooku<\/a>. Ona je na\u0161a snaga koja spaja nauku, empatiju i avanturu.<\/div>","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

\u010cetvrti dan – 9. jul 2025. Selo Medare \u2192 visoravan Pe\u0161tera \u2192 katuni Kad u\u0111emo dovoljno duboko u ti\u0161inu, shvatimo […]<\/p>\n","protected":false},"author":3,"featured_media":1321,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"site-sidebar-layout":"default","site-content-layout":"","ast-site-content-layout":"default","site-content-style":"default","site-sidebar-style":"default","ast-global-header-display":"","ast-banner-title-visibility":"","ast-main-header-display":"","ast-hfb-above-header-display":"","ast-hfb-below-header-display":"","ast-hfb-mobile-header-display":"","site-post-title":"","ast-breadcrumbs-content":"","ast-featured-img":"","footer-sml-layout":"","ast-disable-related-posts":"","theme-transparent-header-meta":"","adv-header-id-meta":"","stick-header-meta":"","header-above-stick-meta":"","header-main-stick-meta":"","header-below-stick-meta":"","astra-migrate-meta-layouts":"default","ast-page-background-enabled":"default","ast-page-background-meta":{"desktop":{"background-color":"var(--ast-global-color-5)","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""},"tablet":{"background-color":"","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""},"mobile":{"background-color":"","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""}},"ast-content-background-meta":{"desktop":{"background-color":"var(--ast-global-color-4)","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""},"tablet":{"background-color":"var(--ast-global-color-4)","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""},"mobile":{"background-color":"var(--ast-global-color-4)","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""}},"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-992","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-hiking-pester-plateau-2025"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/992","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/users\/3"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=992"}],"version-history":[{"count":19,"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/992\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":1927,"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/992\/revisions\/1927"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/media\/1321"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=992"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=992"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=992"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}