{"id":746,"date":"2026-06-01T11:50:45","date_gmt":"2026-06-01T09:50:45","guid":{"rendered":"https:\/\/vivanature.org\/?p=746"},"modified":"2026-06-03T16:22:41","modified_gmt":"2026-06-03T14:22:41","slug":"od-krize-do-najlepseg-gostoprimstva","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/vivanature.org\/en\/od-krize-do-najlepseg-gostoprimstva\/","title":{"rendered":"Od krize do najlep\u0161eg gostoprimstva"},"content":{"rendered":"

Tre\u0107i dan – 8. jul 2025.<\/em><\/p>\n\n\n\n

Kamp Markova ravan <\/em>\u2192 Sjenica <\/em>\u2192 Medare<\/em><\/p>\n\n\n\n

Postoje dani na putu kada nam priroda\u00a0ne \u0161apu\u0107e, nego \u0107uti.
Ne da bi nas kaznila, ve\u0107 da bi \u010dula koliko smo spremni da sami sebi odgovorimo za\u0161to smo krenuli.<\/em><\/p>\n\n\n\n

Najranije se probudio Dragan. Retko kada se na putovanjima probudi neko pre njega. Voli ujutru da se  istu\u0161ira i zapo\u010dne dan sve\u017e. Tako je bilo i ovog jutra. Kao po obi\u010daju, probudio me je. Da nije njega, nas \u010detiri bismo spavale neuporedivo du\u017ee.
Ustala sam i vrlo brzo nakon toga probudila devojke. Bilo je potrebno da krenemo \u0161to pre jer danas nam je cilj da obi\u0111emo Sjenicu u kojoj \u0107e nas do\u010dekati Sabahudin Abdagi\u0107, sa kojim se Dragan povezao preko dru\u0161tvenih mre\u017ea.
Naravno, koliko god da \u017eelimo da na\u0161e jutarnje pakovanje zavr\u0161imo \u0161to pre, to se zaista de\u0161ava izuzetno, izuzetno retko. Kako god da smo podelili poslove, nekako nam se vreme nemilosrdno otimalo. Ni \u010darape, koje smo sino\u0107 Iskra i ja oprale, a ni deset majica nisu bile suve. No\u0107 je bila sve\u017ea, mada nama u \u0161atoru nije bilo hladno. <\/p>\n\n\n\n


Dragan je na\u0161ao kod Sretka \u017eicu na kojoj je ra\u0161irio majice, dok smo nas \u010detiri na nekoj drvenoj, niskoj ogradi pored puta oka\u010dile \u010darape da se su\u0161e. Doru\u010dkovali smo i krenuli sa pakovanjem, ali to pakovanje nekako nismo privodili kraju. Sada razumem i za\u0161to. Ipak je to bio po\u010detak putovanja i tada smo imali najve\u0107e zalihe hrane, tako da je pored li\u010dnih stvari bilo potrebno rasporediti i hranu.
Ran\u010devi su zaista bili te\u0161ki, naro\u010dito Draganov.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Kao i uvek, po\u010detak putovanja zapo\u010dinjemo fotografisanjem na nekom od lepih mesta u okolini i zbog uspomene i zbog toga jer nam fotografije poma\u017eu da se prisetimo toka doga\u0111aja i da evociramo neke uspomene. Zamolili smo Sretka da nas fotografi\u0161e i isto tako da sa njim napravimo zajedni\u010dku uspomenu.
Krenuli smo makadamom, putem i za pe\u0161ake i za automobile. Put je odmah vodio uzbrdo i nisam se nimalo ose\u0107ala spremnom da mogu da prepe\u0161a\u010dim tako veliku i po visini i po du\u017eini uzbrdicu. Imali smo i kra\u0107u opciju, preko brda, ali je to bila jo\u0161 ekstremnija varijanta i nismo hteli da je oprobamo naro\u010dito zbog te\u0161kih ran\u010deva.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


U startu su za nama krenula tri psa. Izdr\u017eala su sa nama uspon, dok nismo nai\u0161li na ve\u0107e imanje koje su \u010duvali veliki, krupni i nimalo prijateljski nastrojeni psi, a od straha jer su me ba\u0161 prepla\u0161ili lajanjem nisam ni obratila pa\u017enju koje su rase, jer sam \u017eurila da se \u0161to pre sklonim.
Nakon tog prepada, sa nama je ostao samo jedan, crni pas koji nas je pratio skoro do pred sam ulaz u Sjenicu.
Vetar je duvao, ali nije bio sna\u017ean kao ju\u010de, tako da mi je na trenutke, kada zastanemo da se malo odmorimo, bilo hladno i obla\u010dila sam jaknu. <\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

Sofijina kriza – roditelj ne vodi samo, ve\u0107 i u\u010di<\/strong><\/h2>\n\n\n\n

Naravno, tempo je diktirala Iskra. Samo mali deo puta smo i\u0161li makadamom nakon penjanja, a zatim smo stigli do asfalta i jednog od magistralnih saobra\u0107ajnica. Pe\u0161a\u010denje asfaltom zaista, bar za mene, nema neku posebnu dra\u017e, naro\u010dito ako je put prometniji.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Odmah po izlasku na asfalt krenula je i duga nizbrdica, bar u du\u017eini od 2 km, a to je za nas zna\u010dilo dodatno optere\u0107enje, naro\u010dito za na\u0161a kolena. Sofiji je danas bilo te\u0161ko pe\u0161a\u010denje. Naro\u010dito joj je bio te\u017eak ranac i bila je poprili\u010dno demotivisana i nekako je lako odustajala od svega. Dragan je poku\u0161avao na mnogo na\u010dina da joj pomogne, tako \u0161to bi joj dodatno pode\u0161avao kai\u0161eve na rancu i visinu ranca, potom je uzeo od nje ne\u0161to od hrane i vode kako bi joj olak\u0161ao, ali to Sofkici ni\u0161ta nije pomagalo. Jednostavno je bila neraspolo\u017eena i nimalo je nije privla\u010dilo pe\u0161a\u010denje, a ni no\u0161enje te\u0161kog ranca.

U jednom momentu se rasplakala jer se osetila da je ne razumemo, a i ona je, kad god se setim njenog ro\u0111enja, oduvek bila najkrhkija od sve tri, i u fizi\u010dkom i zdravstvenom smislu. Ona ve\u0107 sitnim i sigurnim koracima ulazi u pubertet i primetili smo da po\u010dinje lako da odustaje od nekih stvari kada vidi da je potrebno ulo\u017eiti vi\u0161e rada, truda, istrajnosti. Tako se i u tom trenutku ponela, pitaju\u0107i se koja je poenta ovog pe\u0161a\u010denja i za\u0161to nismo krenuli biciklima jer bismo bili mnogo br\u017ei i njoj bi bilo lak\u0161e da nosi stvari u bisagama.

Ona zna da je dobro za nju kada se ispla\u010de tako da je dala sebi odu\u0161ka.
Dragan je uspeo da podesi dobro ranac i da joj olak\u0161a dosta, a i ona se umirila i ose\u0107ala bolje.
Razmi\u0161ljala sam i posmatrala je dok je plakala. Koliko god da kao roditelj znam da je ne mogu sa\u010duvati od bola i od \u017eivota, borila sam se sa sobom iznutra. Uvek \u0107e jedan deo mene tugovati dok god neka od njih pati.  
Sa one druge, racionalnije roditeljske strane, bilo je va\u017eno ne razmi\u0161ljati o kilometru koji nas \u010deka, nego o godinama koje dolaze. Osetila sam da \u0107e joj ovo pe\u0161a\u010denje, kad-tad, postati mera svega \u2013 da ni\u0161ta vredno ne dolazi bez truda, i da suza nije slabost nego dokaz da poku\u0161ava\u0161.
Jer, upravo su ti neki izazovni momenti na putovanjima, neki budu\u0107i izazovni momenti u njenom \u017eivotu. Kada pro\u0111e kroz neko iskustvo uz na\u0161u podr\u0161ku, bi\u0107e sigurnija da se kasnije sama upusti u neko novo \u017eivotno iskustvo.

Nakon nizbrdice se put ra\u010dvao na dve strane, desnu i levu. Mi smo krenuli na desnu stranu ka Sjenici, a na samom tom ra\u010dvanju puta, sa desne strane je velika ravnica, sa niskom zelenijom travom, a pored samog puta je jedan drveni sto sa klupama koji je natkriven. Odlu\u010dili smo da stanemo i odmorimo iako je okolo nas bilo sme\u0107a na pregr\u0161t. <\/p>\n\n\n\n

Neverovatno je koliko \u010dovekova besvest mo\u017ee da ide daleko.<\/em><\/p>\n\n\n\n

\u017dao mi je kako se neki ljude odnose prema prirodi i zemlji u kojoj \u017eive, a priroda ne tra\u017ei savr\u0161ene, ona tra\u017ei ravnote\u017eu. Malo smo se odmorili i jeli kukuruz iz konzerve, kao i \u010dokoladne pahuljice.<\/p>\n\n\n\n

Dragan je primetio jednog momka koji je prolazio blizu pa je oti\u0161ao da ga upita o preporuci za put kojim je najbolje pe\u0161a\u010diti. U razgovoru je saznao da je taj deo pored puta u stvari jezero, ali da je sada presu\u0161ilo i da je izvor pitke vode na par desetina metara od nas. <\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Nastavili smo put van asfalta jer smo hteli da iskoristimo svaki pedalj hodanja po zemlji. Ali, ubrzo smo se opet na\u0161li na asfaltu i u ravnici. Do Sjenice nas je sve vreme vodio asfaltiran put, koji i nije bio tako mnogo prometan.<\/p>\n\n\n\n

Sofija i Teodora su uglavnom i\u0161le ispred nas i to podalje, dok su pak Dragan i Iskra znali da budu dosta sporiji ostaju\u0107i iza nas tri. Iskra voli da pri\u010da, zapitkuje i da hoda svojim tempom, bez \u017eurbe, tako da je u\u017eivala u tatinom dru\u0161tvu.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Vetar je duvao, ne previ\u0161e, taman toliko da se \u010duje njegov dah. U tim trenucima ne postoji re\u010d, samo disanje.
Nebom su se bili nadvili veliki, beli oblaci koji su nagove\u0161tavali ki\u0161u ili se barem meni tako \u010dinilo.<\/p>\n\n\n\n

Nakon izvesnog hodanja, razmak me\u0111u nama se prirodno napravio.
Svako je prona\u0161ao svoj ritam, svoj korak, svoj mir.
Jedno vreme sam provela sama na putu. Volim mir, samo\u0107u i ti\u0161inu i ba\u0161 u\u017eivam u tim trenucima, jer u njima kona\u010dno \u010dujem svoje misli kako ne \u017eure.
Ti\u0161ina mi nije praznina, nego prostor u kojem se vra\u0107am sebi, bez obaveze da bilo kome obja\u0161njavam ko sam i za\u0161to idem.
Nai\u0161li smo sa na\u0161e leve strane na manju, staru, drvenu ku\u0107icu koja se nalazila u ogra\u0111enom delu, u kom se gajila stoka. Pro\u0161li smo je i sa puta skrenuli ka livadi da sednemo i odmorimo se pre nego nastavimo zadnju deonicu do Sjenice.
Ovaj put sam se ba\u0161 dobro obukla i nisam sklanjala ranac sa le\u0111a jer mi je bilo ba\u0161 hladno dok sam sedela.  \u010cak sam i dremnula malo, obgrliv\u0161i kolena rukama i nasloniv\u0161i glavu na ruke.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Trgnula sam se jer sam utonula u san i po\u010dela da padam na travu. Da se ne bismo predugo zadr\u017eavali, pokrenuli smo se i nastavili.<\/p>\n\n\n\n

Sjenica: Sultanija Valida i sjeni\u010dka ku\u0107a<\/strong><\/h2>\n\n\n\n


Bili smo na oko 5-6 km od Sjenice.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Hodali smo pro\u0161irenjem pored asfalta, koje je bilo skoro dva metara \u0161irine i ponegde posuto sitnim kamenjem, dok je negde bilo i manje prohodno  zbog toga jer je obraslo niskim rastinjem i korovom. Nakon nailaska na tablu sa natpisom Sjenica put se ra\u010dvao na nekoliko, a mi smo po navigaciji krenuli opet nekim u\u017eim, koji nije bio asfaltiran i koji je vodio pored ku\u0107a i ukazivao nam da smo ve\u0107 u nekom naselju.
Iskra je jedva \u010dekala da do\u0111emo do prodavnice jer je sa nestrpljenjem pri\u017eeljkivala sladoled.
Nakon 1-2 km nai\u0161li smo na manji market. Poskidali smo ran\u010deve i zauzeli mesto u zaklonu u slu\u010daju da krene ki\u0161a. Dragan je oti\u0161ao sa Sofijom i Iskrom da kupe sladoled i ne\u0161to da popijemo, dok je Teodora ostala sa mnom vani. Ona je odmah uzela knjigu da \u010dita.<\/p>\n\n\n\n

Neverovatno je koliko je lep ose\u0107aj kada se skine ranac i kada se oseti ta lako\u0107a u pokretu. Delovalo mi je osloba\u0111aju\u0107e.
Ubrzo su njih troje do\u0161li sa sladoledima, \u010dipsom i napicima. Svima nam je prijala i pauza i osve\u017eenje, a i u nekom momentu je krenula sitna i gusta ki\u0161ica, tako da smo izvadili kabanice i pripremili se za pe\u0161a\u010denje po ki\u0161i. Me\u0111utim, vrlo brzo je ki\u0161ica prestala i opet se nebo razvedrilo i sunce pojavilo.

Upoznali smo vlasnika radnje koji je iza\u0161ao i popri\u010dao sa nama. Pitao se kako Iskra sve to izdr\u017eava, jer je smatrao da je jako mala.
Zahvalili smo se na mogu\u0107nosti da sednemo ispred prodavnice i odmorimo se, pozdravili se i nastavili dalje. Do centra gde je trebalo da se sretnemo sa Sabahudinom preostalo nam je jo\u0161 20-ak minuta hoda, ali je sunce tada ve\u0107 peklo i nije nam se hodalo po vru\u0107ini.

Kad sam ugledala prve krovove Sjenice, osetila sam zahvalnost \u2013 \u0161to smo stigli i opet zajedno postigli cilj. Prolazili smo ulicama, pozdravljali ljude kako na ulici tako i u obli\u017enjim ku\u0107ama. Na jednoj raskrsnici je jedan auto stao. Iza\u0161ao je \u010dovek i prepoznao nas jer je video na facebook grupi da se Dragan raspitivao o pe\u0161a\u010denju preko Pe\u0161tera i povezao da smo mi ta porodica. Pitao nas je da li nam je potrebno ne\u0161to i kako mo\u017ee da nam pomogne.
Zahvalili smo se i svako od nas je nastavio svoj put dalje.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n



Vrlo brzo smo stigli do Sultan Valide d\u017eamije gde je trebalo da se na\u0111emo sa Sabahudinom.
Primeti se sa puta ta impozantna gra\u0111evina, koja mi je po ne\u010demu izgledala druga\u010dije spolja od mnogo d\u017eamija koje sam do sada videla. Nalazi se u centru grada, na raskrsnici puteva, na blagom uzvi\u0161enju. U\u0161li smo u dvori\u0161te i shvatila sam da je potrebno da presvu\u010dem \u0161orc i obu\u010dem duge pantalone kako bih mogla da u\u0111em unutar d\u017eamije. To sam uradila brzo, dok su me njih \u010detvoro skrivali. Stavili smo ran\u010deve na klupe, pored manjeg objekta.<\/p>\n\n\n\n

Ubrzo je stigao jedan \u010dovek kog sam primetila da radi kao konobar u obli\u017enjem kafi\u0107u dok smo se primicali d\u017eamiji. Bilo je vreme namaza i prvi put sam u\u017eivo videla kako izgleda islamska obredna molitva, koja uklju\u010duje niz pokreta kao i u\u010denje iz Kur’ana. Namaz se obavlja pet puta dnevno u ta\u010dno odre\u0111eno vreme i obavezan je za svakog Muslimana i Muslimanku koji su dostigli pubertet. Namaz je drugi stub islama i smatra se najva\u017enijim vidom molitve u islamu.
Nisam religiozna u smislu da ose\u0107am da sam pripadnik samo jedne vere. Ne tvrdim da su ta i ta vera, praksa ili uverenje ispravni, nego pronalazim istinitost u svakoj od njih.
Izra\u017eavam i divljenje i po\u0161tovanje u ovakvim situacijama kada mogu da prisustvujem religioznom obredu ili kada svedo\u010dim nekom na\u010dinu \u017eivota ljudi jer postoji mnogo vi\u0161e od jednog ispravnog na\u010dina da se \u017eivi.
Sabahudin je stigao, pozdravio nas i odmah uveo u d\u017eamiju \u0161to je mene jako obradovalo jer nismo bili sigurni da li su posete putnicima i turistima dozvoljene. Napisala sam i putnicima i turistima iz razloga zato \u0161to smo mi odavno prestali da budemo turisti.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

 
Odmah pre ulaska u d\u017eamiju pokazao nam je da je potrebno da se izujemo. Ispred ulaznih vrata d\u017eamije se nalazi jedan veliki tanji, \u0161areni tepih, a odmah po ulasku u d\u017eamiju zakora\u010dila sam nogom na najdeblji i najmekaniji tepih ikada. Bio je to jedinstven ose\u0107aj i zadovoljstvo za na\u0161a stopala.

Sav pod je prekriven tepihom, a koliko sam razumela, tepih je te debljine iz razloga da vernicima ne bi bilo hladno kada se klanjaju. Tepih izgleda o\u010duvano i primeti se da se vodi ra\u010duna o \u010disto\u0107i.
Odmah po ulasku u d\u017eamiju sa na\u0161e desne strane zatekli smo mu\u0161karca i de\u010daka kako sede na podu, dok de\u010dak od devet godina u\u010di da \u010dita Kuran. Imali smo priliku da nam pro\u010dita jedan kratak deo. Naravno, ni\u0161ta nismo razumeli, ali svakako smo mu se odu\u0161evljeno zahvalili.
Osetila sam i veliku zahvalnost \u0161to imam priliku da budem u jednoj ovakvoj gra\u0111evini. Sabahudin nam je ispri\u010dao zanimljivosti o d\u017eamiji. Popeli smo se i na sprat na kome je tako\u0111e pod prekriven mekanim, debelim tepihom. Pogledali smo neke od knjiga i sagledali celu d\u017eamiju iz pti\u010dje perspektive i napravili jednu zajedni\u010dku porodi\u010dnu fotografiju. D\u017eamije su kao verski objekti dosta svedeniji, kada je enterijer u pitanju. U ovoj d\u017eamiji su na zidovima u simetri\u010dnom rasporedu ispisani neki od citata iz Kurana i na tavanu kupole je jednostavan luster kao i naslikana \u0161ara. Na zidovima nema ukrasa, kaligrafije ni ornamentike. Sultan Valide d\u017eamija je najve\u0107a stara d\u017eamija u Sand\u017eaku sa najve\u0107im kubetom na Balkanu.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

\u201eD\u017eamija Pertevnihal Valide sultanije, poznata kao d\u017eamija \u201cSultanija Valida\u201d, nalazi se u samom centru Sjenice i jedan je od simbola tog sand\u017ea\u010dkog grada i op\u0161tine na jugozapadu Srbije. Sagra\u0111ena je sredinom 19. veka, kao zadu\u017ebina majke turskog 32. sultana i 111. islamskog halife Abdulaziza. Pored one u Sarajevu, ima status \u201ecarska\u201c ili \u201ecareva\u201c, jer ju je gradila sultanova porodica.
Pored simbolike ponovnog ra\u0111anja Osmanlijskog carstva, specifi\u010dna je i jedinstvena u graditeljskom smislu, jer ima kube (kupolu) bez stubova \u010diji je pre\u010dnik oko 15 metara.<\/p>\n\n\n\n

U narodu se mo\u017ee \u010duti legenda o postanku d\u017eamije prema kojoj su hajduci i odmetnici oplja\u010dkali karavane s robom Pertevnihal Valide sultanije. Prema toj pri\u010di, po\u0161to je sultanija vratila svoju robu i dukate, dala je da se u Sjenici izgradi d\u017eamija.\u201c<\/p>\n\n\n\n


Nakon izlaska iz d\u017eamije krenuli smo kroz dvori\u0161te do glavne kapije i tek tada sam sagledala i veli\u010dinu dvori\u0161ta i to uzvi\u0161enje na kom se d\u017eamija nalazi jer smo se spustili blago nizbrdo. U dvori\u0161tu je i \u010desma sa pitkom vodom.
D\u017eamija je svakako gra\u0111evina koja se izdvaja od okolne sredine i to ne samo po izgledu.
<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

Krenuli smo sa Sabahudinom do sjeni\u010dke ku\u0107e, etno-turisti\u010dkog kompleksa.  Sjeni\u010dka ku\u0107a je u poslednjih par godina objekat u kojem je sme\u0161tena Gradska biblioteka sa \u010ditaonicom, a odnedavno i uprava lokalne turisti\u010dke organizacije. Predivno je videti kako gradska uprava u saradnji sa drugim organizacijama vodi ra\u010duna o spomenicima istorije i kulture od zna\u010daja, bar \u0161to se ti\u010de njenog izgleda. Ku\u0107a se zaista kao i d\u017eamija izdvaja od okolne sredine po svom izgledu. Objekat predstavlja repliku tradicionalne sjeni\u010dke ku\u0107e s kraja 19. veka.

Jo\u0161 uvek se razmatra njena funkcija i namena, tako da nije bila otvorena za posetioce. Trebalo bi da bude delimi\u010dno muzej u kojem bi bila prikazana tradicija i kultura dva naroda, ali i mesto koje bi odslikavalo \u017eivot prose\u010dnog doma\u0107instva Sjenice. 
U prizemlju bi trebalo da bude etno restoran, u kojem bi se predstavila gastronomska ponuda ovog kraja. U podrumu bi trebalo da bude mesto za radionice koje bi koristili kuvari i konobari za obuku i pripremu autenti\u010dne gastronomske ponude.
Na drugom spratu trebalo bi da bude muzej koji predstavlja bo\u0161nja\u010dku kulturu i tradiciju.
Na tre\u0107em spratu je predvi\u0111eno pet apartmana, za one koji bi \u017eeleli da spavaju u Sjeni\u010dkoj ku\u0107i, tako da bi na neki na\u010din ku\u0107a samu sebe finansirala.
Sve u svemu, ku\u0107a spolja zaista izgleda prelepo i navijam da se Sjeni\u010dani dogovore u najboljem interesu za sve.
Ku\u0107a se nalazi odmah pored korita reke Grabovica i sa jedne strane ku\u0107a izlazi na ulicu, dok sa druge gleda na reku i veliki, ure\u0111en park i \u0161etali\u0161te.
Op\u0161tina Sjenica je tre\u0107a po veli\u010dini u Srbiji. Sme\u0161tena je u blagoj kotlini Pe\u0161terske visoravni. Nalazi se na 980 metara nadmorske visine.<\/p>\n\n\n\n

Ovde su nekada karavani na putu iz Dubrovnika u Carigrad odmarali konje. Sjenica se prvi put pominje 1253. kao mesto na dubrova\u010dkom putu, gde su trgovci pristajali i pla\u0107ali carinu. Umela je da bude odse\u010dena od sveta zbog snegova i smetova, a i danas su u sjeni\u010dkom kraju obi\u010dno najni\u017ee temperature u \u010ditavoj Srbiji.
<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

Sabahudin nas je odveo do restorana \u010dije ime nismo ni zapamtili, iskreno. Sofi i Iskra su bile gladne pa su poru\u010dile pile\u0107i batak, dok smo Dragan i ja poru\u010dili \u010dorbu. Teodora nije htela da jede.
Ostali smo oko sat vremena. Pre polaska smo se namazali kremom za sun\u010danje jer je sunce napolju bilo dosta jako. <\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

Susret sa Fatmirom i njegovom porodicom<\/strong><\/h2>\n\n\n\n


Pozdravili smo se sa Sabahudinom. Na izlazu iz restorana se na\u0161ao i jedan mladi\u0107, biciklista, sa kojim  smo prozborili koju na engleskom. Iz Nema\u010dke je, \u010dini mi se da ima oko 19-20 godina i biciklirao je do Gr\u010dke, a sada se vra\u0107a nazad. Bio je iznena\u0111en veli\u010dinom na\u0161ih ran\u010deva, naro\u010dito Draganovim i zapitao se koliko je te\u017eak. I sam je pretpostavio da nije ba\u0161 lako pe\u0161a\u010diti sa tolikim teretom.
Na njegovom biciklu je bilo jako malo stvari, \u0161to mi je ukazivalo na to da su \u0161ator i vre\u0107a za spavanje lagani, a po nekom pravilu, \u0161to je laganija oprema to je i kvalitetnija i skuplja, naravno. Tako\u0111e, i koli\u010dina li\u010dnih stvari je bila manja. Kisnuo je danima jer je vozio po ki\u0161i i sada tra\u017ei topli obrok kao i mesto za spavanje van \u0161atora kako bi se okupao, odmorio i osu\u0161io opremu. Nasmejan, vedar i otvoren mladi\u0107 nas je pozdravio i nastavio put u suprotnom smeru od na\u0161eg. <\/p>\n\n\n\n

Mi smo se uputili ka izlasku iz grada. Posle 10-ak minuta hoda, stali smo kod prodavnice da kupimo ne\u0161to od hrane jer \u0107e u narednim danima biti te\u017ee prona\u0107i istu. Kupili smo ogromno pakovanje medenjaka koji se meni uop\u0161te nisu dopali, dok su svi ostali bili odu\u0161evljeni.
Iz grada, put nas vodi ka pa\u0161njacima i livadama u pravcu sela Ra\u017edaginja. I dalje se kre\u0107emo asfaltom. Uglavnom su pored puta privatne parcele. Nailazimo i na jednu \u010desmu, gde na kratko zastajemo da se odmorimo, ne ba\u0161 tako voljni da nastavimo.
Ispred nas se ukazuje omanje naselje, selo pod nazivom Medare.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Teki i Sofi kao i uvek daleko ispred nas, ja negde u sredini, dok Iskra i Dragan zaostaju, jer Dragan prati njen tempo i u\u017eiva u svakom trenutku sa njom. Prolazimo pored jedne ku\u0107e koja se gradi i stariji \u010dovek, dovikuju\u0107i sa prozora, pita da li nam je potrebna pomo\u0107 ili ne\u0161to. Dragan mu se zahvaljuje i nastavljamo dalje. Ve\u0107 se bli\u017eimo izlasku iz sela i oko sedam je sati. Trebalo bi da na\u0111emo mesto gde \u0107emo podi\u0107i \u0161ator. <\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

Prolazimo pored zadnje ku\u0107e koja se nalazi sa na\u0161e desne strane i u dvori\u0161tu vidimo nekoliko ljudi kako sede i pri\u010daju. Pored te ku\u0107e je jo\u0161 jedna koja se gradi, bez kapije sa velikom livadom. Dragan predla\u017ee da tu stanemo i preno\u0107imo, najvi\u0161e iz razloga jer se sprema ki\u0161a, mo\u017eda \u010dak sa grmljavinom i ta ku\u0107a bi nam dobro poslu\u017eila kao za\u0161tita.
Odlazimo do ljudi pored kojih smo pro\u0161li i Dragan pita da li bi bilo u redu da preno\u0107imo u susednom dvori\u0161tu. Izlazi mladi\u0107 koji ne\u0161to govori Draganu i odlaze do ku\u0107e koja se gradi. Nakon par minuta nas Dragan poziva da odemo do njega jer se dogovorio sa mladi\u0107em da podignemo \u0161ator u dvori\u0161tu na livadi. Ispostavilo se da je taj mladi\u0107, Fatmir, isti onaj koga je danas Dragan sreo na pauzi kod izvora gde je jezero presu\u0161ilo. Ko bi rekao da \u0107emo se na kraju dana opet sresti i da \u0107emo u ku\u0107i koju on pravi postaviti \u0161ator i prespavati. <\/p>\n\n\n\n

Skidamo ran\u010deve, sedamo na travu, jer kona\u010dno mo\u017eemo malo da predahnemo od tereta kako bismo mogli da skupimo snage da podignemo \u0161ator i obavimo sve potrebne stvari pre spavanja. <\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

Dragan je oti\u0161ao po vodu kako bismo se istu\u0161irali i kada se vratio preneo nam je da su nas Fatmir i njegova porodica pozvali kod njih da se upoznamo.
Oti\u0161li smo odmah. Do\u010dekali su nas sa poslu\u017eenjem i poslasticom \u2013 lubenicom. <\/p>\n\n\n\n

U pitanju je, kako smo posle iz pri\u010de ljudi iz drugog sela saznali, jedna vrlo ugledna i dobra porodica. Majka Ned\u017eiba je ostala bez mu\u017ea, sa svoje \u010detvoro dece. Dve \u0107erke, Alisa i Aj\u0161a i dva sina, Fatmir i Iso, su njeni dragulji. Ned\u017eiba je po izgledu \u017eena oko 50 godina starosti i uprkos godinama odi\u0161e lepotom, jednostavno\u0161\u0107u i dobrotom. Ima iskren osmeh i neku smirenost i stabilnost koja se najpre oseti u njenom pogledu, ali i glasu. Njene o\u010di \u0107e mi zauvek ostati u se\u0107anju. Ne znam njenu pri\u010du, ali odi\u0161e snagom. \u0106erka Alisa je lepotica na nju i ona je sa nama najvi\u0161e pri\u010dala. Udata je i \u017eivi u Turskoj, ali je sada kod njih.
Fatmir je o\u017eenjen Berinom i imaju bebu od nekoliko meseci. Iso je srednjo\u0161kolac.
Nakon predivnog i opu\u0161taju\u0107eg razgovora, povukli smo se u susedno dvori\u0161te kako bismo postavili \u0161ator i istu\u0161irali se.<\/p>\n\n\n\n

Sve se nekako odvijalo kao da smo u filmu. Ili \u0161to bi Ned\u017ead rekao: \u201e Sve ti je to, Dragane, nafaka.\u201c

Brzo sam zaspala. Znali smo da je za sutra prepodne prognozirana ki\u0161a pa smo zamolili za dozvolu da ostanemo dok ne stane ki\u0161a, a to je zna\u010dilo i da mo\u017eemo spavati do koliko god ko bude hteo.
Da li je susret Dragana i Fatmira bio slu\u010dajan ili neki znak pokraj puta? Ko bi rekao da \u0107emo se sresti na kraju dana!?

Bio je ovo dan  suo\u010davanja sa naporom, unutra\u0161njim borbama, Sofijinom krizom, vetrom, i prvim dubljim pitanjem \u2013 \u201eza\u0161to uop\u0161te hodamo?\u201c
To je trenutak kada se avantura pretvorila u lekciju.
Ovaj dan nam je va\u017ean jer u njemu prvi put dolazi do unutra\u0161njeg otpora\u2013 i fizi\u010dkog i emotivnog.
Ramena su nas bolela, vetar nije popu\u0161tao, Sofija je bila demotivisana, ali je to upravo taj trenutak kad se gradi ono \u0161to svaka porodica na putu nau\u010di: istrajnost i blagost u isto vreme.<\/p>\n\n\n\n


Snaga ne nastaje kad idemo lako. <\/em><\/p>\n\n\n\n

Nastaje onda kad \u017eelimo da stanemo, ali ne stanemo. <\/em><\/p>\n\n\n\n

Kad se umesto pobede nad drugima, izborimo za mir u sebi.<\/em><\/p>\n\n\n\n

\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n<\/figure>\n\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n<\/figure>\n\n\n\n

<\/p>\n\n\n

Biljana Sandic<\/div>\n\n
**Biljana Sandi\u0107** unosi empatiju, nau\u010dni pristup i strast prema Family Nature Adventure konceptu u na\u0161 magazin. Kao apsolvent medicine, sertifikovani NLP Practitioner i personalni poro\u0111ajni asistent, Biljana spaja savremena zdravstvena saznanja sa misijom povratka prirodnom na\u010dinu \u017eivota. Kroz Viva Nature, ona vodi porodice ka aktivnom \u017eivotu na otvorenom, a njen rad mo\u017eete pratiti na njenom Instagramu<\/a> i Facebooku<\/a>. Ona je na\u0161a snaga koja spaja nauku, empatiju i avanturu.<\/div>\n\n\n

<\/p>","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Tre\u0107i dan – 8. jul 2025. Kamp Markova ravan \u2192 Sjenica \u2192 Medare Postoje dani na putu kada nam priroda\u00a0ne […]<\/p>\n","protected":false},"author":3,"featured_media":751,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"site-sidebar-layout":"default","site-content-layout":"","ast-site-content-layout":"default","site-content-style":"default","site-sidebar-style":"default","ast-global-header-display":"","ast-banner-title-visibility":"","ast-main-header-display":"","ast-hfb-above-header-display":"","ast-hfb-below-header-display":"","ast-hfb-mobile-header-display":"","site-post-title":"","ast-breadcrumbs-content":"","ast-featured-img":"","footer-sml-layout":"","ast-disable-related-posts":"","theme-transparent-header-meta":"","adv-header-id-meta":"","stick-header-meta":"","header-above-stick-meta":"","header-main-stick-meta":"","header-below-stick-meta":"","astra-migrate-meta-layouts":"default","ast-page-background-enabled":"default","ast-page-background-meta":{"desktop":{"background-color":"var(--ast-global-color-5)","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""},"tablet":{"background-color":"","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""},"mobile":{"background-color":"","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""}},"ast-content-background-meta":{"desktop":{"background-color":"var(--ast-global-color-4)","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""},"tablet":{"background-color":"var(--ast-global-color-4)","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""},"mobile":{"background-color":"var(--ast-global-color-4)","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""}},"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-746","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-hiking-pester-plateau-2025"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/746","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/users\/3"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=746"}],"version-history":[{"count":21,"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/746\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":1222,"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/746\/revisions\/1222"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/media\/751"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=746"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=746"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=746"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}