{"id":1326,"date":"2026-06-05T21:14:28","date_gmt":"2026-06-05T19:14:28","guid":{"rendered":"https:\/\/vivanature.org\/?p=1326"},"modified":"2026-07-26T21:59:14","modified_gmt":"2026-07-26T19:59:14","slug":"od-dzamije-u-selu-melaje-do-manastira-sopocani","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/vivanature.org\/en\/od-dzamije-u-selu-melaje-do-manastira-sopocani\/","title":{"rendered":"Od d\u017eamije u selu Melaje do manastira Sopo\u0107ani"},"content":{"rendered":"

Osmi dan – 13. jul 2025<\/em>.<\/p>\n\n\n\n

Selo Melaje \u2192 sela Pe\u0161tera \u2192 manastir Sopo\u0107ani<\/em><\/p>\n\n\n\n

Na svakom putovanju postoji taj trenutak kad vi\u0161e ne hodamo ka cilju, nego iz njega.
Tog dana sam znala da ne idemo vi\u0161e da stignemo, idemo da se pozdravimo sa onim \u0161to nas je promenilo.<\/em><\/p>\n\n\n\n

Prvo \u0161to sam ugledala iz \u0161atora jeste brdo i na njemu manje stado ovaca.
Setila sam se Fikretinih re\u010di kada je citirala Kuran i rekla da \u0107e do\u0107i vreme kada \u0107e \u010dovek tra\u017eiti mir na brdu me\u0111u ovcama.
Tog jutra put vi\u0161e nije bio samo priroda, nego i ljudi.
Selo nas je do\u010dekalo mirno, kao da zna da dolazimo.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Tiho je. Toplije je u odnosu na prethodna jutra. Ostavi\u0107emo devojke da jo\u0161 spavaju.
Prilazi nam Ramiza, Mehmedova \u017eena i govori: \u201e \u2018Ajte na kafu, kom\u0161ije!\u201c
Spremismo se i uputismo do njih. Ramiza nas je do\u010dekala sa osmehom na licu, dok se Jusuf sa mla\u0111im bratom igrao u dvori\u0161tu. Seli smo za sto ispod dve \u0161ljive koje su pravile odli\u010dan hlad. Pravi merak. Irma nam je skuvala kafu i donela posudu sa vo\u0107em da se poslu\u017eimo. Ramiza nam je iz njene ba\u0161te ubrala dva krastavca da imamo za doru\u010dak. Pri\u010dali smo na puno tema. Najvi\u0161e mi je ostalo u se\u0107anju kako obja\u0161njava svoju ljubav prema unucima i kako ta ljubav zna nekad da na\u0161kodi, ako im se popu\u0161ta ili ako sebi dozvole da se me\u0161aju u odluke roditelja.
Ramiza je jedna mudra, re\u010dita i otvorena \u017eena, nasmejana i vedra. Lepo mi je bilo da je slu\u0161am.
Rekla nam je da ih Jusuf stalno zapitkuje kada \u0107e mu kupiti \u0161ator otkako je video sino\u0107 na\u0161e devojke kako ga postavljaju.
Dok sam je slu\u0161ala, pomislila sam kako svaka \u017eena ima svoj Pe\u0161ter, svoje prostranstvo kroz koje mora da pro\u0111e sama. Neke ga pre\u0111u hodaju\u0107i, neke \u0107ute\u0107i kraj \u0161poreta. Sve ga prolazimo.
U Ramizinom glasu sam osetila sigurnost \u017eene koja zna da se \u017eivot ne mora stalno obja\u0161njavati.
<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Jusuf nam je pri\u0161ao i pitao da li su devojke budne. Kasnije je do\u0161ao da vidi kako \u0107e spakovati \u0161ator. Iskra je sa njim prona\u0161la zajedni\u010dki jezik i oni su se fino zdru\u017eili. Mla\u0111i je od Iskre 3 godine, ali Iskri to nije prepreka. Ostala je kasnije sa njim u dvori\u0161tu da ska\u010du na trombolini, a kako smo posle saznali pozvali su je i u ku\u0107u da se igraju jer je vani ve\u0107 bilo dosta toplo. Drago mi je zbog Iskre. Veliko je to iskustvo za nju.
U me\u0111uvremenu, Dragan i ja smo oti\u0161li do izvora i nasuli vodu u sve fla\u0161e i stavili na sunce da se ugreje kako bi se devojke okupale.
Istra\u017euju\u0107i kasnije o Melaji, nai\u0161la sam na ovaj tekst o izvoru i d\u017eamiji.

Hajrat u Melaju<\/mark>

<\/strong>\u201eSelo Melaje je jedno od najstarijih naselja na Pe\u0161teru. Pripada planinsko-ravni\u010darskim selima razbijenog \u00a0tipa. Nalazi se sa leve i desne strane regionalnog puta Novi Pazar-Rasno (preko Delime\u0111a). Naziv sela je, najverovatnije, ilirsko-keltskog porekla. Koren re\u010di mel \/mal\/ asocira na samu konfiguraciju terena i prema svom osnovnom zna\u010denju ukazuje na blato ili mulj, \u0161to je adekvatno dana\u0161njem nazivu. Prostire se na \u010duvenom Ko\u0161tanpolju – u narodu popularnijem \u201eKo\u0161tampolju\u201d, jednom od tri pe\u0161terska polja, koje se pominje u mnogim knji\u017eevnim i istorijskim zapisima.
Ko\u0161tanpolje je blago nagnuta ravnica koja se prostire izme\u0111u planina Jarut i Ninaja. Duga\u010dko je oko desetak kilometara, a njegova \u0161irina zapo\u010dinje od 200 m i prelazi udaljenost od jednog kilometra. Ima nekoliko rukavaca koji zalaze ka planini Jarut i zadiru u njegove \u0161ume. Kroz Ko\u0161tanpolje te\u010de nekoliko re\u010dica – potoka koji tamo u Jarutu izviru i nestaju u pesku\u0161i Ko\u0161tanpolja.
Nekada, putnik namernik nije mogao da utoli \u017ee\u0111 od Glogovika do Ba\u0107ice. Nigde, osim na potocima koji su uvirali do na po Polja. Bezvodna je i njegova strana koju predstavljaju obronci planine Ninaje. Odatle je, mo\u017eda, u davnijoj pro\u0161losti postojao nekakav izvor. Ali nije bilo izvora koji bi tekli ka Ko\u0161tanpolju. Me\u0111utim, po\u010detkom XIX veka \u2013 ako je suditi prema natpisu na ulazu, to je bilo ne\u0161to pre 1806. godine, otpo\u010dela je izgradnja d\u017eamije i bunara u selu Melaje, koji me\u0161tani danas nazivaju \u201eHajrat\u201d.
Negde tokom druge polovine XVIII veka u Melaje se doselila porodica Turkovi\u0107 iz Krnje Jele na Pe\u0161teru. Da bi ga spasili krvne osvete, koju je trebao izvr\u0161iti, jer su mu Bogu\u0107ani iz Tuzinja ubili sestru, Ali-hod\u017ei Turkovi\u0107u su daid\u017ee kupile imanje. Tamo kod daid\u017ea je i primio njihovo prezime Cakovi\u0107. Kad je bio stariji, Ali-hod\u017ea je na seoskom lokalitetu Kodrapeljit I haliluku Melaja \u010desto \u010duvao stado ovaca. Imao je obi\u010daj da, oko podne prispi kraj ovaca i odmori se dok one planduju. Po\u010dele su mu u snu navirati misli da se treba pomiriti sa krvnicima i, kako to islamska vera nala\u017ee, poku\u0161ati da se \u201ekrv\u201d oprosti.
Tre\u0107i put mu je ne\u0161to govorilo da se mora pomiriti sa njima i da muslihuni ne smeju \u201epresijecati krv\u201d nego da od novca koji Bogu\u0107ani ostave na tabiju, napravi bunar na tom mestu gde spava, a pedesetak metara prema kibli da sagradi d\u017eamiju. Tako i bude. Bogu\u0107ani su \u201cna tablju\u201d ostavili trinaest kesa dukata, a u svakoj kesi bilo je po jedanaest zlatnika. Ispostavilo se da je to dovoljno da bi se pristupilo izgradnji d\u017eamije. Istovremeno su otpo\u010deli kopanje bunara na odre\u0111enom mestu. Melajci su kopali bunar, i na dubini od oko \u010detiri-pet metara na\u0161li vodu. Me\u0111utim, bunar se nije nikako punio \u2013 vode je bilo samo na njegovom dnu. S obzirom da nije mogao poslu\u017eiti za uzimanja abdesta, odlu\u010dili su pro\u0161iriti ga, ne bi li na taj na\u010din lak\u0161e mogli do\u0107i do \u017eeljene vode.
Hajrat je danas dubok oko pet metara. Naokolo je ozidan kru\u017enim kamenim potpornim duvarom, osim na mestu gde su napravljeni basamaci (stepenice) na visini oko 3,5 m. U nastavku je sazidan u obliku kvadrata \u0161irine oko \u010detiri metra. Pokriven je ku\u0107icom od \u010datme (\u201e\u010datmarom\u201d), koja dugo godina nije bila potpo\u0111ena. Na dnu ovog \u010dudesnog bunara napravijena je cisterna i drveni santra\u010d (poklopac) u kome se akumulira voda. Napravljena je i \u010desma, da bi voda mogla da se koristiti i za uzimanje abdesta i za pi\u0107e. Voda je bila dobrodo\u0161la onim stanarima koji su je koristili leti, kada bi se \u201eispratili na stanove\u201d. Mnogo godina kasnije Hajrat je renoviran, a drvena konstrukcija, koja je kori\u0161\u0107ena ranije, zamenjena je \u010dvrstim materijalom.
Na mestu na kome je usnio san, Ali-hod\u017ea udara temelje za d\u017eamiju. Temelj je poslu\u017eio za gradnju d\u017eamije brvnare, sli\u010dne pu\u0161karnici. Tri puta su je ru\u0161ile ro\u017eajske, pazarske i sjeni\u010dke age, verovatno sa namerom da je naprave ljep\u0161om. Negde oko 1817. godine sagra\u0111ena je od \u010dvrstog materijala. Sredinom osamdesetih godina pro\u0161log veka d\u017eamija je, zbog dotrajalosti materijala od kojeg je sagra\u0111ena, poru\u0161ena, a na njenim temeljima napravljena je nova. Od stare d\u017eamije je zadr\u017eana konstrukcija namenjena za hutbu, kao i natpis iznad ulaznih vrata sa godinom njene izgradnje (1806). Gradnja Hajrata i d\u017eamije su vremenski usko povezani. Hajrat je godinama izazivao posebnu pa\u017enju I divljenje. Na toj dubini prona\u0111ena je vodena nit (\u017eica) koja je bila prese\u010dena. Danas tu Hajrat izvire i uvire. Ovaj prirodni fenomen oduvek izaziva \u010du\u0111enje posetilaca. Ne ka\u017ee narod bez razloga: \u201cBo\u017e\u2019je davanje! O\u2019de izvire, o\u2019de i uvire!\u201d
Hajrat je umornom putniku namerniku uvek bio odmarali\u0161te. Radi ovog \u010dudesnog vrela zaustavljali su se trgova\u010dki karavani da bi se osve\u017eili i odmorili.\u201c<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Oti\u0161la sam do prodavnice po kutiju jaja i hleb.
Napravili smo kajganu i predivnu salatu od paradajza , paprika i krastavaca koje nam je Ramiza ubrala.
Teki je doru\u010dkovala gurabije, jer su joj se mnogo dopale. Sve je nekako teklo bez \u017eurbe i bez stresa.
Okupale su se i to je malo potrajalo. Pomagale su jedna drugoj i pridr\u017eavale \u0161atorsko krilo. Nismo imali toliko fla\u0161a sa toplom vodom pa su bile prinu\u0111ene da iskoriste i poneku fla\u0161u sa hladnom vodom sa izvora.
Kada smo bili spremni oti\u0161li smo do kom\u0161ija da se pozdravimo i zamolimo za jednu zajedni\u010dku fotografiju. Tada smo u razgovoru saznali da je Mehmed lokalni hod\u017ea. Draganu i meni je bilo \u017eao \u0161to nismo saznali ranije. Svakako bismo voleli da \u010dujemo neke stvari u vezi sa islamom iz ugla u\u010dene osobe. Mene je islam posebno zainteresovao \u010ditaju\u0107i knjige o Aj\u0161i, jednoj od \u017eena proroka Muhameda.
Razmenili smo brojeve telefona, a Mehmed nam je dao upute, kao i da se javimo nekim ljudima ako bude bilo potrebe.
Irma mi je ostala u lepom se\u0107anju i \u017eao mi je \u0161to sa njom nisam pri\u010dala. Tiha je i nasmejana. Mehmedov sin, Adnan, je u\u010ditelj u \u0161koli. Deluju mi kao skladan par. Svi su iza\u0161li da nas isprate, a Iskra je opet dobila slatki\u0161e i slani\u0161e na poklon.
Mnogo puta su nam ponovili da kada god smo u prolazu da im se javimo i svratimo.
Kad smo krenuli, svi su nam mahali. Na licu im se videla toplina onih koji ne tra\u017ee ni\u0161ta zauzvrat.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

<\/p>\n\n\n\n

Dobrota na putu – Emir, Selman i Suad<\/mark><\/strong><\/p>\n\n\n\n

Nas je \u010dekao dug put, a ovaj dan je bio najtopliji od svih do sada. Dana\u0161nji cilj su nam bili Sopo\u0107ani.
Imali smo opciju da idemo asfaltom ili pre\u010dicom preko brda.
Ovaj put smo se odlu\u010dili za asfalt. Hodali smo desnom stranom puta zbog ve\u0107eg pro\u0161irenja. Na izlazu iz Melaje jedan auto koji nam je dolazio u susret je stao. Iz auta je iza\u0161ao voza\u010d, Emir. Otvorio je zadnja vrata auta i izvadio hladne limenke sokova i fla\u0161e sa vodom i dao nam, da se osve\u017eimo.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Kratko smo popri\u010dali sa njim, zahvalili se i nastavili. Nakon par minuta, pored nas tako\u0111e staje jo\u0161 jedan auto i iz njega isto tako izlazi voza\u010d i nosi punu kesu fla\u0161a sa hladnom vodom. \u010covek po imenu Selman, primetio nas je na putu, re\u0161io da ode do najbli\u017ee prodavnice i kupi nam vodu, da nam se na\u0111e uz put. Sa njim smo isto malo popri\u010dali. Rekao je da ga je dotakla slika nas kao porodice i da ljudi od \u017eurbe za poslom i sticanjem materijalnog propuste neke porodi\u010dne momente.
\u201eKada bi ostali bez onoga \u0161to sada imamo, sve ono za \u010dim \u017eudimo izgubilo bi zna\u010daj.\u201c Fotografisali smo se sa Selmanom, pozdravili se i zahvalili mu, jer nam je svaka kap vode na dana\u0161njoj temperaturi mnogo zna\u010dila. Nastavili smo put i uskoro se sa na\u0161e leve strane pojavila manja vodena povr\u0161ina, za koju nisam sigurna da li je velika bara ili manje jezero. Uglavnom, slu\u017eila je \u017eivotinjama za pojenje i rashla\u0111ivanje, jer smo primetili nekoliko krava u vodi.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Svima nam je bilo vru\u0107e i jedva smo \u010dekali da nai\u0111emo na prodavnicu i zbog sladoleda i zbog odmora.
Melaje je veoma dugo selo. U njemu je puno novoizgra\u0111enih ku\u0107a u kojima niko ne \u017eivi jer su vlasnici u inostranstvu.
Nakon ne\u0161to manje od dva sata pe\u0161a\u010denja, ugledali smo prodavnicu. Ve\u0107 smo bili na teritoriji mesta Delime\u0111e. Stali smo da se odmorimo i da se osve\u017eimo jer je bilo pakleno vru\u0107e.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Na\u0161li smo malo mesta na betonu izme\u0111u prodavnice i fri\u017eidera i ugurali se u taj kutak, jer je u hladovini.
Odmah smo kupili sladoled i hladan napitak da se osve\u017eimo. Teki \u010deka da nagradi sebe kad zavr\u0161i pe\u0161a\u010denje. Dve stvari me fasciniraju kod nje \u2013 njen tenacitet pa\u017enje i sposobnost da odlo\u017ei zadovoljstvo.
Odmah je krenula da \u010dita, dok smo mi u\u017eivali u sladoledu. Da ne pi\u0161em kakav je merak skinuti cipele i \u010darape da se stopala malo odmore i rashlade.
Pored prodavnice je i jo\u0161 jedan lokal, pe\u010denjara je u pitanju. Iz nje je iza\u0161ao \u010dovek, po imenu Suad, vlasnik prodavnice i pitao nas da li smo za kafu i da li devojke \u017eele sok. Naravno, da da. Hvala mu na tome, jer vani je bilo pakleno vru\u0107e.
Vrlo brzo nas je uslu\u017eila jedna mlada devojka. Ponudio nas je Suad da u\u0111emo u pe\u010denjaru i unesemo ran\u010deve, ali nama je bilo u redu i vani u hladovini.
Nismo \u017eurili. Svi smo u nekom miru i ti\u0161ini prikupljali energiju za dalje.
Kasnije je Suad pri\u0161ao, pa smo jo\u0161 malo popri\u010dali sa njim. Prijatan, u licu vedar i nasmejan \u010dovek, bio je jako ljubazan. Ne mogu se, na \u017ealost, setiti svega \u0161to smo pri\u010dali. Pre polaska smo iskoristili mogu\u0107nost upotrebe toaleta, zahvalili se Suadu i krenuli dalje.

Ono \u010demu iznova svedo\u010dim na na\u0161im putovanjima su dve stvari – dobrota je najdublja forma snage i da nam se sve vi\u0161e gube tragovi ponosa koji se prepu\u0161taju zahvalnosti jer smo slobodni da primimo bez ose\u0107aja duga.<\/em><\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

<\/p>\n\n\n\n

Delime\u0111e<\/mark><\/strong><\/p>\n\n\n\n

Dok smo prilazili Delime\u0111u, a pre prodavnice, sa na\u0161e desne strane u daljini smo uo\u010dili d\u017eamiju, koja se nekako izdvajala od okoline. Primetili smo da su joj minareti izuzetno visoki. Kasnije smo saznali da je d\u017eamija u Delime\u0111u najvi\u0161a u Evropi i me\u0111u najvi\u0161im d\u017eamijama na svetu.
Pe\u0161tersko selo Delime\u0111e, u tutinskoj op\u0161tini, ima najve\u0107e minarete ne samo na Balkanu. Sagra\u0111eni su 2009. godine kao deo novog islamskog centra u selu, visoki su po 77,24 metara i daleko nadma\u0161uju sve postoje\u0107e d\u017eamije na Balkanu, ali i \u0161ire. Gotovo na celom evro-azijskom kontinentu.
Pore\u0111enja radi, Hram Svetog Save u Beogradu, bez krsta, visok je 70 m, a sa krstom dose\u017ee 82 m. Najvi\u0161e katoli\u010dko zdanje u Srbiji, crkva Bezgre\u0161ne device Marije u Ba\u010dkoj Topoli, visoka je 72,6 m, a crkva \u201eIme Marijino\u201c u Novom Sadu do 72 m. \u201ePalata Albanija\u201c u Beogradu visoka je svega 58 m.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Ve\u0107 je bilo oko 15h popodne. Mi smo se dobro odmorili i okrepili i nastavili smo put dalje preko mesta Glogovik. I\u0161li smo sve vreme asfaltom, ali smo se penjali i uzbrdo. Melaje i Delime\u0111e su u dolini i to se tek sada moglo sagledati kada smo se popeli na ve\u0107u nadmorsku visinu. Penjali smo se dobrih sat vremena i vi\u0161e. Sa desne strane puta nam se ukazao jedan prostor i tu smo re\u0161ili da zastanemo i odmorimo. Dragan je uo\u010dio na dva mesta i ljude koji su automobilima do\u0161li na piknik i ro\u0161tilj. Nedelja je pa ljudi koriste priliku da provedu vreme u prirodi. Sa leve strane smo videli veliko stado ovaca i pastira.  Vru\u0107ina je ve\u0107 prolazila, a i Sunce se skrivalo pomalo iza obla\u010daka, tako da nam je prijalo \u0161to ne greje vi\u0161e onako jako.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Dragan je izvadio toster i istostirao hleb, a mi smo mazali \u0161ta smo imali. Malo pa\u0161tete, humusa, d\u017eema i meda. Odmorili smo dobro. Ne se\u0107am se koliko je kilometara preostalo do Sopo\u0107ana, svakako znam da smo imali jo\u0161 dosta da hodamo. Deonica od Melaje do Sopo\u0107ana se sastojala iz tri dela\u2013 prvi deo od Melaje do pred  izlaz iz Delime\u0111e je bio ravan, drugi deo smo se penjali uzbrdo, dok smo se tre\u0107i spu\u0161tali sve vreme. Ne ba\u0161 tako privla\u010dna deonica, s obzirom da smo sa teretom, da se kre\u0107emo asfaltom i da je bilo jako toplo. \u010cinilo mi se da saobra\u0107aj nije puno prometan, tako da smo imali prilike da hodamo zajedno i pri\u010damo.
Pre nego smo krenuli, pri\u0161ao nam je pastir i seo da popri\u010da malo sa nama. Ponudili smo ga keksom koji nam je jedini ostao od hrane. Zahvalio se, nije bio gladan. Naveo je u pri\u010di da je on verovatno poslednja generacija sto\u010dara, da njegova deca ne \u017eele time da se bave i da \u0107e on sa svojom suprugom raditi dokle god bude mogao.
Nakon razgovora krenusmo svako na svoju stranu, on za svojim stadom, a mi za Sopo\u0107ane.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

<\/p>\n\n\n\n

Manastir Sopo\u0107ani <\/mark><\/strong><\/p>\n\n\n\n

Taj deo nam je bio laganiji, a i prolazili smo kroz naselja poput Doljana, Gornje Crno\u010de, Crno\u010de, kao i jo\u0161 nekih. Sve vi\u0161e smo se kretali kroz \u0161umovite predele. Oko pola sedam smo sa puta u daljini ugledali Sopo\u0107ane. Izgledaju mo\u0107no \u010dak i sa te daljine. Vazdu\u0161nom linijom smo bili udaljeni manje od jednog kilometra. Nakon sat vremena pe\u0161a\u010denja ve\u0107 smo bili nadomak manastira. Stali smo pored izvora da se odmorimo i nato\u010dimo vodu. Tuda je prolazila jedna \u017eena koju sam zaustavila da pitam za preporuku gde bi bilo zgodno da podignemo \u0161ator. Uputila nas je na mesto pored trafo stanice, na 3-4 minuta hoda od izvora.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Mesto je bilo savr\u0161eno. Blizu je izvora vode, a opet smo dalje od puta. U\u0161u\u0161kano, a opet o\u010di\u0161\u0107eno, jer se pored te trafo stanice svakako nalazi put koji vodi do izvora reke Ra\u0161ke.
\u010culo se hu\u010danje vode. Volim taj zvuk. Volim da sam pored vode. Oko nas svuda \u0161uma i obronci planina. Dragan se sa Sofijom i Iskrom spustio putem do izvora. Brzo su se vratili. To je bio jedan od puteva kojima se mo\u017ee pri\u0107i, ali je prilaz ogra\u0111en.
Bila sam umorna i jedva sam \u010dekala da legnem. Devojke su podigle \u0161ator. Malo sam im pomogla da namestimo podmeta\u010de i vre\u0107e za spavanje i ne gube\u0107i vreme legla da odmaram. Zapravo, bila sam malo i nervozna, zbog umora. Poku\u0161avala sam da pokupim \u0161to vi\u0161e razbacanih stvari, jer su se devojke razba\u0161karile kako smo stali, pa umesto da samo legnem i ostavim sve, krenula sam da se raspravljam sa njima zbog nereda koji su napravile.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Samo su me poslali u \u0161ator. Njih \u010detvoro su ostali vani jo\u0161 malo. Dragan je obezbedio ran\u010deve i u\u0161ao u \u0161ator zadnji. Ve\u0107 je bio mrak. Nebo je bilo prepuno zvezda. No\u0107 je bila vetrovita. Vetar je u neko doba no\u0107i krenuo da duva sna\u017eno i budio me povremeno. Nije nam bilo hladno.
Ovo mesto \u0107e mi ostati posebno u se\u0107anju kada je kampovanje u pitanju. Nikada do sada nisam ose\u0107ala takvo spokojstvo  kao te ve\u010deri. Verujem da je na to moje stanje uticalo vi\u0161e faktora. Sam ambijent mi se dopao, jer na 15-ak m od mesta gde smo podigli \u0161ator je zapravo obronak tog uzvi\u0161enja na kom smo se nalazili. Sam taj zvuk koji je dopirao od izvora i to kretanje vode koja izvire, delovalo je umiruju\u0107e na mene. Gde god da se okrenem vidim zelenilo, \u0161ume i drve\u0107e. I samo saznanje da smo u blizini jedne takve svetinje sigurno ima uticaja.
Jo\u0161 jedan predivan dan je za nama. Sutra nam ostaje jo\u0161 deonica do Novog Pazara.

Mo\u017eda se nismo popeli ni na jednu planinu tog dana, ali smo stigli vi\u0161e nego ikad.
Postoje ljudi koji nas nau\u010de vi\u0161e u jednom pogledu nego \u0161to smo ikada pro\u010ditali u knjigama.
Slu\u0161aju\u0107i Ramizu, shvatila sam da snaga \u017eene nije u onome \u0161to nosi, nego u onome \u0161to ume da pusti i da nema ve\u0107e mudrosti od one koju prepoznamo, a ne moramo da prevedemo.
Tu na tom mestu nadomak Sopo\u0107ana sam osetila samo mir.
Onaj pravi mir jer znam da sam stigla tamo gde du\u0161a di\u0161e spokojno.<\/em>
Putovanja nas ne menjaju time \u0161to idemo daleko,
ve\u0107 time \u0161to nam otkrivaju koliko smo ve\u0107 stigli.<\/em><\/p>\n\n\n\n

\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n<\/figure>\n\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n<\/figure>\n\n\n
Biljana Sandic<\/div>\n\n
**Biljana Sandi\u0107** unosi empatiju, nau\u010dni pristup i strast prema Family Nature Adventure konceptu u na\u0161 magazin. Kao apsolvent medicine, sertifikovani NLP Practitioner i personalni poro\u0111ajni asistent, Biljana spaja savremena zdravstvena saznanja sa misijom povratka prirodnom na\u010dinu \u017eivota. Kroz Viva Nature, ona vodi porodice ka aktivnom \u017eivotu na otvorenom, a njen rad mo\u017eete pratiti na njenom Instagramu<\/a> i Facebooku<\/a>. Ona je na\u0161a snaga koja spaja nauku, empatiju i avanturu.<\/div>","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Osmi dan – 13. jul 2025. Selo Melaje \u2192 sela Pe\u0161tera \u2192 manastir Sopo\u0107ani Na svakom putovanju postoji taj trenutak […]<\/p>\n","protected":false},"author":3,"featured_media":3252,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"site-sidebar-layout":"default","site-content-layout":"","ast-site-content-layout":"default","site-content-style":"default","site-sidebar-style":"default","ast-global-header-display":"","ast-banner-title-visibility":"","ast-main-header-display":"","ast-hfb-above-header-display":"","ast-hfb-below-header-display":"","ast-hfb-mobile-header-display":"","site-post-title":"","ast-breadcrumbs-content":"","ast-featured-img":"","footer-sml-layout":"","ast-disable-related-posts":"","theme-transparent-header-meta":"","adv-header-id-meta":"","stick-header-meta":"","header-above-stick-meta":"","header-main-stick-meta":"","header-below-stick-meta":"","astra-migrate-meta-layouts":"default","ast-page-background-enabled":"default","ast-page-background-meta":{"desktop":{"background-color":"var(--ast-global-color-5)","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""},"tablet":{"background-color":"","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""},"mobile":{"background-color":"","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""}},"ast-content-background-meta":{"desktop":{"background-color":"var(--ast-global-color-4)","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""},"tablet":{"background-color":"var(--ast-global-color-4)","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""},"mobile":{"background-color":"var(--ast-global-color-4)","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""}},"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-1326","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-hiking-pester-plateau-2025"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1326","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/users\/3"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=1326"}],"version-history":[{"count":4,"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1326\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":1357,"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1326\/revisions\/1357"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/media\/3252"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=1326"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=1326"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=1326"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}