{"id":1282,"date":"2026-06-04T23:14:18","date_gmt":"2026-06-04T21:14:18","guid":{"rendered":"https:\/\/vivanature.org\/?p=1282"},"modified":"2026-06-08T22:43:00","modified_gmt":"2026-06-08T20:43:00","slug":"putevima-pestera-do-ljudskosti-i-spokoja","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/vivanature.org\/en\/putevima-pestera-do-ljudskosti-i-spokoja\/","title":{"rendered":"Putevima Pe\u0161tera do ljudskosti i spokoja"},"content":{"rendered":"

Sedmi dan \u2013<\/em> <\/strong>12. jul 2025<\/em>.<\/p>\n\n\n\n

Selo Leskova \u2192 selo \u0160aronje  \u2192 selo Melaja<\/em><\/p>\n\n\n\n

Dan kada \u010dovek vi\u0161e ne tra\u017ei smisao, nego razume da smisao ve\u0107 \u017eivi u svemu \u0161to radi.
Ovo je dan kad si samo \u010dovek koji hoda, koji voli, koji se umorio i koji i dalje bira da ide.<\/em><\/p>\n\n\n\n

Sun\u010dano jutro posle hladne no\u0107i<\/mark><\/strong><\/p>\n\n\n\n

Ovu no\u0107 \u0107u pamtiti dugo. Temperatura vazduha se spustila do \u010dak 7\u00b0C, iako to nije tako niska temperatura za ovo podneblje i ovo doba godine. Se\u0107am se da smo pro\u0161le godine u Danskoj, u avgustu mesecu, spavali jedne ve\u010deri u skloni\u0161tu (tzv. shelter). Tada je najni\u017ea temperatura bila 12\u00b0C i bilo nam je hladno, ali ne kao ovaj put. Ne se\u0107am se kada smo se probudili. Znam da sam osetila toplotu kojom je jutarnje sunce zagrevalo unutra\u0161njost \u0161atora.
Probudila sam se umorna, ne od puta, nego od nespavanja.
I to mi je delovalo nekako po\u0161teno, kao da mi je telo reklo: \u201cEto, sad zna\u0161 koliko te ima.\u201d<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n



Mesto za \u0161ator smo prona\u0161li u dvori\u0161tu \u0161kole. U stvari, u pitanju je jedna livada iza prizemne, starije barake u okviru \u0161kolskog dvori\u0161ta. Na 20-ak metara od mesta gde smo podigli \u0161ator je zapo\u010dinjala gusta, zimzelena \u0161uma koja je ograni\u010davala \u0161kolu sa njene zadnje strane.
Prakti\u010dno smo bili na zavetrini sve vreme u toku no\u0107i. A kako nam \u0161ator ima spoljni sloj koji je odignut od zemlje to je tako\u0111e bilo dovoljno da se hladan vazduh lak\u0161e \u0161iri pa nam je i zbog toga bilo hladnije u toku no\u0107i.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Dvori\u0161te \u0161kole je veliko i zapravo \u010dini ga teren za sport i fizi\u010dku aktivnost.
Zgrada \u0161kole je velika s obzirom da u njoj ide manje od 200 u\u010denika. Pored nje je postavljen temelj, ali nisam saznala zbog \u010dega. U dvori\u0161tu je i \u010desma. To me je sino\u0107 puno obradovalo jer \u0107emo mo\u0107i da se umijemo, operemo noge i \u010darape, \u0161to smo i uradili. Po\u017eurili smo sa pakovanjem, da ne bismo do\u017eiveli scenario od ju\u010de, a i toplije je u odnosu na prethodne dane. Susreli smo se sa nastavnikom tehnike, \u010dije ime, na\u017ealost nisam zapamtila. Malo smo popri\u010dali sa njim. On \u017eivi u prizemnoj baraci pored \u0161kole. Do\u0161ao je iz Crne Gore i tu po\u010deo da radi pre par decenija. Rekao nam je da je \u0161kola imala mnogo vi\u0161e u\u010denika pre. Zanimljivo je bilo slu\u0161ati ga i isto tako prime\u0107ivati koliko su ljudi radoznali kada nas vide pa \u017eele sa nama da uspostave kontakt i saznaju \u0161ta ih zanima. <\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

Nakon pakovanja uputili smo se do pekare na doru\u010dak. Zapazili smo je sino\u0107 i dogovorili se da \u0107emo do\u0107i na doru\u010dak.
Pekara je veoma blizu \u0161kole, na dva minuta hoda, tako da smo spustili ran\u010deve ispred iste i zauzeli sto unutra. Svi smo poru\u010dili burek sa mesom dok je  Teodora naru\u010dila sa sirom. Dok smo jeli pri\u0161ao nam je jedan \u010dovek, koji je seo i po\u010deo da pri\u010da sa Draganom. Ponudio nam je pomo\u0107 i ako je potrebno da nam kupi ne\u0161to od hrane ili da poru\u010di u pekari. Ne znam kako se zove. Nisam zapisala na vreme, a kasnije sam zaboravila. Jo\u0161 jedna situacija zbog koje sam sre\u0107na i u kojoj su na\u0161e \u0107erke svedo\u010dile ljudskoj dobroti. Nepoznati \u010dovek nam je pri\u0161ao, seo, zapo\u010deo razgovor, ponudio pomo\u0107, po\u017eeleo sve najbolje.
Oti\u0161la sam sa Iskrom i Sofijom do prodavnice. Kupile smo neke grickalice i vo\u0107ke za osve\u017eenje na pauzama.<\/p>\n\n\n\n

Tihi koraci kroz Gornji Pe\u0161ter<\/mark><\/strong><\/p>\n\n\n\n

Krenuli smo ipak sat vremena ranije nego zadnja dva dana.
Bilo je 11:30h kada sam napravila fotografiju.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Leskova je selo koje se nalazi na Pe\u0161terskoj visoravni, u jugozapadnoj Srbiji, u op\u0161tini Tutin, blizu granice sa Crnom Gorom. Spada u podru\u010dje Gornjeg Pe\u0161tera, na nadmorskaoj visini od oko 1150\u20131200m. Mesto je okru\u017eeno pa\u0161njacima i planinskim poljima. Selo ima d\u017eamiju. Imali smo priliku da slu\u0161amo hod\u017eu kako peva dok smo postavljali \u0161ator. D\u017eamija je sva svetlela zelenom bojom. Ono zelenom koja me podse\u0107a na polarnu svetlost.
Ono \u0161to je zanimljivo, jeste da selo ima i apoteku, veterinarsku stanicu, par marketa, pekaru i nekoliko vi\u0161espratnih stambenih zgrada, novije gradnje. Ku\u0107e su ve\u0107inom novije gradnje, mada ima i toga da ljudi, rodom iz Leskove, \u017eive i rade u dijaspori i \u010desto investiraju u rodno selo.
Mi smo videli samo jedan deo sela do \u0161kole, a drugi nismo ni obi\u0161li jer nam nije bio na putanji.
Zapravo, Leskova je jedna vrsta varo\u0161ice, ali u brdsko-planinskom podru\u010dju.
Osta\u0107e mi u se\u0107anju taj panoramski pogled na Leskovu kada smo joj se pribli\u017eavali. Mogla bih da \u017eivim u ovom mestu, iako sam svesna surovosti prirode i okru\u017eenja.
Nije bilo ni\u010deg uzbudljivog u tom danu. Sunce je ve\u0107 bilo visoko, ruke te\u0161ke, deca tiha. I sama sam imala potrebu da \u0107utim. Samo sam hodala i pustila da umor pro\u0111e kroz mene. Nije to bio onaj umor koji tra\u017ei odmor, nego onaj koji tra\u017ei smisao.
Posle sat vremena hoda i penjanja uzbrdo, napravili smo pauzu na mestu gde je pogled bio prelep.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Stali smo na nekom travnatom ravnom delu pored puta kojim smo se kretali. U na\u0161oj blizini se nalazila jedna betonska cev, promera oko 1,2 m, na kojoj su se Sofija i Iskra popele da odmore i naprave zanimljive fotografije. Dragan je po prvi put stavio flastere, jer su mu se pojavili prvi znaci \u017euljeva.
Devojke su pre putovanja razgazile svoje nove cipele kako im ne bi napravile iste. Odmorili smo se, osve\u017eili vo\u0107em i uputili u \u0161umovitiji deo tih brda. Znali smo i da smo blizu granice sa Crnom Gorom, po\u0161to smo povremeno dobijali sms poruke  od crnogorskog operatera. Bili smo na visini i preko 1250 mnv.  Prolazili smo kroz Re\u017eevi\u0107e.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Tim delom puta je bilo i dosta hladovine, tako da smo opet posle nekog vremena iskoristili priliku da napravimo pauzu za kafu i \u010daj uz keks. Ta pauza nam je ba\u0161 svima prijala tako da smo lagano nakon nje nastavili u pravcu sela \u0160aronje.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Danas smo svi tihi. Hodamo i svako od nas se nosi sa sobom. Umornija sam nego prethodnih dana zbog nespavanja. Kao da sam se u nekim momentima pitala: \u201eZa\u0161to uop\u0161te ovo radim?
\u0160ta me tera da idem dalje?\u201c iz mene je progovarao moj umor, a \u010desto bi mi se pogled zaustavljao na njih tri kako idu ispred mene. I one su mi zapravo davale odgovor. Sve ima smisla, jer one gledaju. Jer u\u010de da se \u017eivot ne meri lakim danima.
I da \u0107u jednog dana, kad ovo pro\u0111e, znati da sam im pokazala ne\u0161to \u0161to se ne mo\u017ee kupiti.
<\/p>\n\n\n\n

Selo \u0160aronje i susret sa Sakipom i Zumretom<\/mark><\/strong><\/p>\n\n\n\n


Po ulasku u selo \u0160aronje pro\u0161li smo pored jedne manje deponije sme\u0107a. Hteli smo da dopunimo zalihe vode i popeli smo se ka prvoj ku\u0107i na putu.
Nai\u0161li smo na \u010doveka u dvori\u0161tu koji popravlja traktor sa majstorom. Zamolili smo ga da sipamo vodu. Naravno, da nije bio problem. Dok smo pokupili fla\u0161e da ih damo doma\u0107inu i njegovoj \u0107erki da napune, ve\u0107 su  nas Sakip, doma\u0107in i njegova supruga, Zumreta, pozvali da sednemo i odmorimo.
A mi smo hteli samo vodu da sipamo! Izneli su nam dve vrste kola\u010da, punu \u010diniju vo\u0107a, nekoliko vrsta sokova, sir i jo\u0161 su hteli da skuvaju kafu. Nije nam bilo neprijatno i ostali bi mi rado du\u017ee, ali trebalo je prepe\u0161a\u010diti jo\u0161 10 km do cilja. Zumreta nam je rekla da spakujemo bar sir, da nam se na\u0111e. Ona ga pravi. Odli\u010dan je.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


U razgovoru sa Sakipom, saznali smo da su veoma zadovoljni svojim \u017eivotom u selu i da decu \u0161koluju u Novo Pazaru, ali da nije uvek tako bilo. Naime, dok se uslovi za \u017eivot nisu pobolj\u0161ali, mnogo dece i \u017eena koje su se pora\u0111ale je umiralo, jer su \u017eene tokom poro\u0111aja, u toku zime vukli sankama do doktora, tako da su neadekvatni uslovi dovodili do letalnih ishoda ili pak zbog surovosti samog predela nisu mogli nikako da do\u0111u do doktorata i obezbede medicinsku pomo\u0107.
 U vi\u0161e navrata, Sakip je ponudio da nas autom odveze do Melaje da se ne bismo mu\u010dili, naro\u010dito deca. Dragan i Sakip su razmenili brojeve telefona, u slu\u010daju da nam je potrebno ne\u0161to da ne oklevamo da ga nazovemo. Fotografisali smo se za uspomenu, zahvalili im se i nastavili dalje.
Iskra je na poklon dobila neki slatki\u0161, ne se\u0107am se \u0161ta.  Susret sa drugim i ljudskost u najprostijem obliku.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

\u0160tene na putu<\/mark><\/strong><\/p>\n\n\n\n

Taj krajolik od \u0160aronje pa opet preko Re\u017eevi\u0107a i do Ramo\u0161eva je zaista bajkovit. Nekako su se preplitale i \u0161umska i travna i vodena vegetacija.
Kako smo se pribli\u017eavali Melaji tako je saobra\u0107aj postajao sve prometniji. Pred ulaz u Melaje, opet smo nai\u0161li na manju deponiju. Dragan i ja smo ovaj put i\u0161li prvi i sami, dok su njih tri hodale sporije od nas i bile nekih 100 metara iza. Iz sme\u0107a se iskobeljalo malo \u0161tene i krenulo nam u susret. Devojke su vrlo brzo pristigle, a mi smo vadili svu hranu iz ran\u010deva koju smo imali; da mu bar koliko toliko produ\u017eimo \u017eivot, jer je sam samcat i nejak. Te\u0161ka srca smo se oprostili od njega. <\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

Ostalo nam je jo\u0161 maksimalno pola sata hoda po\u0161to smo odmah posle deponije uo\u010dili po\u010detak sela. Iskra je sve vreme plakala i mislila na \u0161tene. Bio je ovo za nju jedan od  te\u017eih susreta sa realno\u0161\u0107u. Postavila je bezbroj pitanja, a u pozadini sam mogla da osetim taj detetov strah od napu\u0161tanja. Koliko je samo to \u0161tene krhko i nemo\u0107no i koliko mu je ba\u0161 sada potrebna briga, nega, podr\u0161ka i ljubav! Mi smo je te\u0161ili, ali bezuspe\u0161no.
Pro\u0161li smo pored jedne ku\u0107e u \u010dijem dvori\u0161tu je bilo nekoliko \u0161tenadi koji su jako podse\u0107ali na usamljenu kucu koju smo sreli. Tada joj se vratila nada da bi mo\u017eda, napu\u0161teni mali\u0161an, mogao da ih prona\u0111e kako bi bio sa njima.
\u017dao mi je \u0161to je pao mrak i \u0161to nam je bilo daleko da se vratimo po njega da ga bar donesemo u selo.<\/p>\n\n\n\n

Gurabije iz Melaje<\/mark><\/strong><\/p>\n\n\n\n

U Melaje smo stigli u suton. Cilj nam je bio da prona\u0111emo neku prodavnicu i da \u0161to pre na\u0111emo mesto za podizanje \u0161atora. Dok smo nas \u010detiri, u prvom marketu na koji smo nai\u0161li, razgledale \u0161ta da kupimo, Dragan je oti\u0161ao preko puta ulice. Vratio se posle 10-ak minuta i objasnio da je na\u0161ao dobro mesto za podizanje \u0161atora.
Kupili smo sladoled svi, osim Teodore. Re\u0161ila je da po\u010dasti sebe tek na kraju pe\u0161a\u010denja, negde u Novom Pazaru.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Dragan je prona\u0161ao mesto nedaleko od prodavnice, blizu d\u017eamije, iza jedne velike balon-hale i pored ku\u0107e jednog \u010doveka koga je pitao za dozvolu.
Hodaju\u0107i do mesta za \u0161ator primetila sam \u010desmu, ali mi je Dragan odmah napomenuo da nije u funkciji, kao i poljski wc, \u0161to je super, jer ipak smo u naseljenom mestu. Smestili smo se odmah iza balon-hale i pored gara\u017ee tako da smo bili u\u0161u\u0161kani sa dve strane, \u0161to je odli\u010dno. Mada i nismo bili na velikoj nadmorskoj visini kao prethodne no\u0107i tako da smo znali da ne\u0107e biti tako hladno.
Devojke su postavile \u0161ator. Nas dvoje smo raspremali ran\u010deve i pripremali se za odmor. Pri\u0111o\u0161e nam trojica mu\u0161karaca i mali de\u010dak. Obratili su nam se na engleskom i iznenadili su se kad su \u010duli da govorimo srpskim jezikom. Najstariji od njih je, Mehmed, vlasnik ku\u0107e ispred koje spavamo, a Mehmedovog sina je Dragan pitao za dozvolu za \u0161ator. Mehmed je tu sa unukom, Jusufom.
Iskra je de\u010daka, Jusufa, ponudila nekim grickalicama i sipala mu je sok. Bio je \u0107utljiv i posmatrao je  sve svojim malenim okicama. Zanimljivo mu je bilo da posmatra sve tri kako podi\u017eu \u0161ator.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Razgovor je tekao spontano i ljudi su bili jako prijatni. Rekli su nam da u dvori\u0161tu d\u017eamije ima izvor i da tamo mo\u017eemo sipati vodu. Nama je to bilo dosta. Mesto za \u0161ator, izvor vode i poljski wc.
Ostavili su nas da se odmorimo, uz napomenu da se uskoro o\u010dekuje po\u010detak fudbalske utakmice ba\u0161 u balon-hali pored nas i da \u0107e biti bu\u010dno.
Nakon par minuta Mehmed i Jusuf su se vratili i dali nam jednu kesu. Kesu nam je poslala Jusufova mama Irma. Zaista smo bili najprijatnije iznena\u0111eni. Kad nam je Mehmed rekao da su u kesi gurabije, nas \u010detiri smo odmah probale, jer do tada nismo.
Svima su nam se dopale. Mene podse\u0107aju na slatku proju, jer imaju takvu teksturu. Ove su bile mekane i vazdu\u0161aste i dovoljno slatke, ni premalo ni previ\u0161e. Ba\u0161 su nam prijale. Ostavili smo po par\u010de i za sutra jer nam je Irma spakovala punu kesu.
U osnovi, gurabija je slatki hleb orijentalnog porekla, dekorisan \u0161e\u0107erom, suvim vo\u0107em ili ora\u0161astim plodovima. Osnovni sastojci su bra\u0161no, \u0161e\u0107er i ulje, odnosno u zavisnosti od lokaliteta se dodaje masno\u0107a biljnog ili \u017eivotinjskog porekla.
Ima dosta tekstova na internetu o gurabijama. Ne\u0107u ih navoditi ovde. Ono \u0161to jeste zanimljivo u vezi sa gurabijama, a \u0161to sam mogla da \u010dujem od Mehmeda jeste da su gurabije dugotrajna vrsta peciva. Ispri\u010dao nam je da je nekada bio obi\u010daj kada mladi\u0107 krene u vojsku da mu majka napravi gurabija, da ih ponese, jer \u0107e mu ba\u0161 te iste gurabije dobro do\u0107i kada ne bude imao \u0161ta da jede. Tako je i Mehmedu majka napravila gurabija da ponese. Teodora je posebno bila odu\u0161evljena ukusom i nije htela ni\u0161ta drugo da jede.
Meni su ba\u0161 prijale i svidele su mi se, kao i pri\u010da i njima.
Vreme je nekako brzo pro\u0161lo i nije mi smetala buka u hali. Ostavili smo tu\u0161iranje za ujutru.
No\u0107 je bila mirna i tiha i nije nam bilo hladno.

Ose\u0107ala sam mir koji nisam tra\u017eila. Nije to bio onaj spokoj, nego obi\u010dan mir: toplota u telu, suprug i deca pored mene i pomisao da ni\u0161ta ne moram da popravim.
Jo\u0161 jedan prelep dan za nama. Prepun lepota, kojih \u010dovek ne mo\u017ee o\u010dima da se nagleda. Dovoljno je biti zahvalan i ponizan. Ali\u2026 nekad nam to nije dovoljno. Nekad se \u010dovek oseti nezavisnim, pa traga, luta, ho\u0107e vi\u0161e, bolje, tra\u017ei dalje, ali na\u0107i ne\u0107e to \u0161to tra\u017ei, ako nema to u sebi: spokojstvo u du\u0161i, mir u srcu, toplinu u grudima\u2026
Sutra je \u201enovi dan, nova nafaka\u201c. Novo jutro, nova nada, novi dar i nova pru\u017eena prilika da budemo bolji nego \u0161to smo bili prethodnog dana.<\/em><\/p>\n\n\n\n

\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n<\/figure>\n\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n<\/figure>\n\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n<\/figure>\n\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n<\/figure>\n\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n<\/figure>\n\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n<\/figure>\n\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n<\/figure>\n\n\n
Biljana Sandic<\/div>\n\n
**Biljana Sandi\u0107** unosi empatiju, nau\u010dni pristup i strast prema Family Nature Adventure konceptu u na\u0161 magazin. Kao apsolvent medicine, sertifikovani NLP Practitioner i personalni poro\u0111ajni asistent, Biljana spaja savremena zdravstvena saznanja sa misijom povratka prirodnom na\u010dinu \u017eivota. Kroz Viva Nature, ona vodi porodice ka aktivnom \u017eivotu na otvorenom, a njen rad mo\u017eete pratiti na njenom Instagramu<\/a> i Facebooku<\/a>. Ona je na\u0161a snaga koja spaja nauku, empatiju i avanturu.<\/div>","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Sedmi dan \u2013 12. jul 2025. Selo Leskova \u2192 selo \u0160aronje  \u2192 selo Melaja Dan kada \u010dovek vi\u0161e ne tra\u017ei […]<\/p>\n","protected":false},"author":3,"featured_media":1323,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"site-sidebar-layout":"default","site-content-layout":"","ast-site-content-layout":"default","site-content-style":"default","site-sidebar-style":"default","ast-global-header-display":"","ast-banner-title-visibility":"","ast-main-header-display":"","ast-hfb-above-header-display":"","ast-hfb-below-header-display":"","ast-hfb-mobile-header-display":"","site-post-title":"","ast-breadcrumbs-content":"","ast-featured-img":"","footer-sml-layout":"","ast-disable-related-posts":"","theme-transparent-header-meta":"","adv-header-id-meta":"","stick-header-meta":"","header-above-stick-meta":"","header-main-stick-meta":"","header-below-stick-meta":"","astra-migrate-meta-layouts":"default","ast-page-background-enabled":"default","ast-page-background-meta":{"desktop":{"background-color":"var(--ast-global-color-5)","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""},"tablet":{"background-color":"","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""},"mobile":{"background-color":"","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""}},"ast-content-background-meta":{"desktop":{"background-color":"var(--ast-global-color-4)","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""},"tablet":{"background-color":"var(--ast-global-color-4)","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""},"mobile":{"background-color":"var(--ast-global-color-4)","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""}},"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-1282","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-hiking-pester-plateau-2025"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1282","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/users\/3"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=1282"}],"version-history":[{"count":6,"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1282\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":1938,"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1282\/revisions\/1938"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/media\/1323"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=1282"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=1282"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=1282"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}