{"id":1245,"date":"2026-06-04T01:14:30","date_gmt":"2026-06-03T23:14:30","guid":{"rendered":"https:\/\/vivanature.org\/?p=1245"},"modified":"2026-06-08T22:41:04","modified_gmt":"2026-06-08T20:41:04","slug":"put-kroz-bajkovite-delove-pestera","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/vivanature.org\/en\/put-kroz-bajkovite-delove-pestera\/","title":{"rendered":"Put kroz bajkovite delove Pe\u0161tera"},"content":{"rendered":"

\u0160esti dan \u2013 11. jul 2025<\/em><\/p>\n\n\n\n

Karajuki\u0107a bunari \u2192Trojanovo brdo, selo Bra\u0107ak \u2192 selo Leskova


U jednom trenutku, put prestane da se vidi pod nogama.
Ne zato \u0161to nestane, nego zato \u0161to vi\u0161e ne gleda\u0161 dole \u2014 gleda\u0161 u sebe.
To je onaj deo puta koji se ne meri kilometrima, nego u onome koliko si ti postao ti\u0161i, prisutniji, mek\u0161i.<\/em><\/p>\n\n\n\n

Probudio me je Dragan, blagim i odlu\u010dnim glasom. Iz \u0161atora sam videla da je nebo vedro i da se zraci sunca probijaju. U tom trenutku, ni\u0161ta mi nije trebalo.
Samo to svetlo koje se ra\u0111a i mir koji ga prati. Prvu stvar koju sam saznala kada sam iza\u0161la iz \u0161atora jeste da \u0107emo nakon zavr\u0161etka pe\u0161a\u010denja oti\u0107i na Goliju. Blagoje zajedno sa porodicom ima motel i pozvao nas je da budemo njegovi gosti. Obradovala sam se, jer sam prvi i poslednji put bila na Goliji sa izvi\u0111a\u010dima na dvonedeljnom taboru u mestu Rudno. To je bilo pre 30 godina.
Brzo sam se organizovala i oprala u kuhinji prljavo posu\u0111e od sino\u0107ne ve\u010dere. Opet smo napravili salatu za doru\u010dak. Oti\u0161la sam sa Iskrom do prodavnice. Po povratku smo doru\u010dkovali i krenuli polako da se pakujemo. <\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

Ne\u0161to malo pre podneva smo se pozdravili sa Jasnom i krenuli. Hteli smo da vidimo jezero, izvor \u201eAlije \u0110erzeleza\u201c i Trojanovo brdo. Za danas cilj nam je bio mesto Leskova.<\/p>\n\n\n\n

Hod kroz muve i misli <\/strong><\/mark><\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

U Karajuki\u0107a bunarima zgrada osnovne \u0161kole i d\u017eamija su pored puta kojim smo mi pro\u0161li. Sude\u0107i po veli\u010dini, izgledala mi je kao ve\u0107a seoska \u0161kola. \u010cim smo se na\u0161li na makadamu, krenule su da nas opsedaju muve. Bilo ih je nebrojeno. Da li zato \u0161to je bilo dosta toplije i \u0161to smo se kretali na delu gde je zastupljena travna vegetacija, ne znam. Se\u0107am se da smo se borili sa njima sigurno sat vremena, ako ne i vi\u0161e.
Tog dana smo hodali tiho, bez previ\u0161e razgovora.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Kao da smo svi \u010duli isti glas koji nas je pozivao na \u0107utanje.
Koraci su se nizali bez napora.
Nisam vi\u0161e ose\u0107ala ni te\u017einu ni udaljenost, ve\u0107 jednostavno samo ose\u0107aj bivanja. U toj ti\u0161ini sam \u010dula sebe jasnije nego ikad.
Sve ono \u0161to ina\u010de gu\u0161im re\u010dima, sumnje, tuge, neizgovorene brige, sada su se javljale, ali me vi\u0161e nisu pla\u0161ile. Samo su prolazile kroz mene, kao oblaci.<\/p>\n\n\n\n

Jezero koje je nestalo<\/strong><\/mark> i reka Boro\u0161tica<\/mark><\/strong><\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

Stigli smo do mesta gde je mapa pokazivala da se na tom mestu nalazi jezero u blizini, me\u0111utim od jezera nije bilo ni traga. Pro\u0161li smo pored reke Boro\u0161tice. Tu smo zatekli dvoje kako pecaju. Zamolili smo mu\u0161karca da nas fotografi\u0161e i nastavili dalje. <\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

Ve\u0107 odatle je po\u010dinjala i teritorija sela Boro\u0161tica. Oko nas ravnica, travnate povr\u0161ine, sa niskom, posu\u0161enom travom, a u daljini brda i okolne planine, koje okru\u017euju polje. Nebom plove manji, belo-sivkasti oblaci, koji nas ponekad za\u0161tite od sunca, zaklanjaju\u0107i ga na kratko. Toplije je za razliku od ju\u010dera\u0161njeg dana.
Po nepreglednim pa\u0161njacima slobodno se kre\u0107u stada ovaca i \u0161arenih krava. Bajkovitu sliku u surovu realnost vra\u0107aju kosti uginulih \u017eivotinja na koje \u010desto mo\u017eete nai\u0107i, ali to je Pe\u0161ter – srpski Sibir.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

\u201eReka Boro\u0161tica je duga oko 15 kilometara i poznata je kao na\u0161a najdu\u017ea ponornica. Nastaje u ju\u017enom delu Pe\u0161tera, a zatim kod sela Boro\u0161tica, po kome je i dobila ime, ulazi u Pe\u0161tersko polje u kome pravi fantasti\u010dne meandre. Nakon toga ponire, pa opet izbija na povr\u0161inu.\u201c Koliko sam uspela da saznam, kvartarno jezero koje se nalazilo na visoravni oteklo je kroz ponore, pa je dno kre\u010dnja\u010dkog polja prekriveno jezerskim i re\u010dnim nanosima.<\/p>\n\n\n\n

Pre\u010dica kroz ograde <\/strong><\/mark><\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

Nakon kra\u0107e pauze, Dragan je odlu\u010dio da prese\u010de put i krenemo pre\u010dicom.
Razlog za to je bio \u0161to smo kasno krenuli i \u0161to do Leskove ima jo\u0161 dosta kilometara za pe\u0161a\u010denje, a mi jo\u0161 ni do izvora nismo stigli.
Da smo nastavili putem, hodali bi du\u017ee, a verovatno i lak\u0161e. No, nekada je i dobro pogre\u0161iti.
Nismo sagledali neke prepreke koje su nam se na\u0161le na putu kada smo se odlu\u010dili za pre\u010dicu. Naime, krenuli smo preko privatnih parcela, koje su bile ogra\u0111ene bodljikavom, visokom \u017eicom, tako da smo u tri-\u010detiri navrata skidali ran\u010deve, provla\u010dili se ispod \u017eica i prebacivali ran\u010deve preko, jer sa njima na le\u0111ima nismo mogli pro\u0107i. Bila je to avantura u kojoj sam se ose\u0107ala kao da radimo ne\u0161to lo\u0161e. Zapravo, na neki na\u010din i jesmo, a to je da smo se zaticali na privatnom posedu.
Niko nas nije video, a i da jeste, sigurna sam da nam ni\u0161ta lo\u0161e ni bi rekao.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Taman smo pomislili da smo bili u dobrom pravcu kretanja ka izvoru i Trojanovom brdu, kad shvatismo da smo za\u0161li u mo\u010dvarno podru\u010dje. Ne znam kako nam je promaklo to veliko par\u010de zemlje iznad kojeg se izdizala visoka, zelena trava. Logi\u010dno je da je u tom delu bila zelenija jer je pod vodom. Nismo hteli nazad. To bi zna\u010dilo da moramo sve da ponovimo; prebacivanje ran\u010deva i  provla\u010denje ispod \u017ei\u010dane ograde. Nastavili smo da hodamo pored poslednje ograde koju smo presko\u010dili, sve dok nismo nai\u0161li na mesto gde se ograda dodirivala sa mo\u010dvarnim delom zemlje. Tu smo opet bili prinu\u0111eni da emigriramo u tu\u0111i posed, ali nam je ovaj put bilo lak\u0161e jer je ograda bila ni\u017ea tako da smo je presko\u010dili, ali smo se susreli i sa stadom krava. Nekako smo ih zaobi\u0161li, a da nismo imali bliski susret, mada su se i one sklonile od nas. Naro\u010dito vodimo ra\u010duna da nema i nekog bika.
Ve\u0107 je bilo oko 15h. Bili smo gladni i umorni, a od izvora ni traga. Nai\u0161li smo na manji potok i tu smo stali na par minuta da u\u017eivamo u toj jednostavnosti i lepoti. Voda je \u010dista, prozirna i brzo proti\u010de. Na jednom mestu smo ga presko\u010dili i opet imali bliski susret sa manjim brojem krava, koje su bile vi\u0161e boja\u017eljive od prethodnih pa su se pomerile dalje od nas.
Odatle nas je jo\u0161 maksimalno 20-ak minuta hoda delilo od izvora. Nedostaju oznake iz vi\u0161e pravaca za izvor.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

Izvor Alije \u0110erzeleza ili Svetog \u0110or\u0111a<\/mark><\/strong><\/p>\n\n\n\n

Na kraju smo uspeli i kona\u010dno stigli. Izvor se nalazi u podno\u017eju Trojanovog brda. Iz daljine se, iz pravca iz kog smo mi dolazili, mo\u017ee uo\u010diti jedan kamenitiji deo brda koje se nalazi odmah iznad izvora. Prostor oko izvora je ogra\u0111en drvenom ogradom. Deo gde se ulazi u taj prostor tzv. bogaz je veoma zanimljiv jer do sada smo samo par puta imali prilike da prelazimo preko njega. Tu su i dve drvene pe\u010durke sa stolom i klupama. Jedna, bli\u017ee kapiji, je ve\u0107 bila zauzeta, a druga je \u010dekala nas, umorne i gladne. Raspremila sam se i krenula da kuvam supu u ve\u0107oj \u0161erpi. Na izvoru su se igrala \u010detiri deteta, dok su pod pe\u010durkom sedela dva mu\u0161karca. Pozdravili smo ih pri dolasku i popri\u010dali. Oni su se spremali za ro\u0161tilj, na \u0161ta je nama kretala voda na usta. Na izgled nezgodan momenat s obzirom da smo tanki sa zalihama hrane i da pored supe imamo pa\u0161tetu, humus i hleb.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Sofija i Iskra su odmah pri\u0161le izvoru i vrlo brzo se upoznale sa decom kroz pri\u010du. Teodora je sedela i \u010ditala, dok se Dragan odmarao od tereta njegovog prete\u0161kog ranca. Ja sam jedva \u010dekala da jedemo jer sam jako bila gladna. Kako je Dragan povadio stvari iz ranca, najvi\u0161e zbog hrane, malo ih je ra\u0161irio po tom delu trave, pa smo u poslednjem momentu primetili kako jedna krava pored ograde uzima kesu sa keksom. Dragan je posko\u010dio i oteo joj kesu iz usta. Mislim da nikada nisam videla toliku koli\u010dinu pljuva\u010dke. Spasili smo keks, ali ne i moje ruke, koje sam pohitala da operem.
Supa je bila gotova i odmah sam prvo sipala sebi. Dragan je pri\u0161ao ne\u0161to kasnije, dok su Sofija i Iskra pitale decu kraj izvora da li \u017eele sa nama da jedu. Teodori se kuvala posna, paradajz supa, tako da je ona kasnije jela. Iskra i Sofi nisu ni bile puno gladne, a kasnije im je jedan od one dvojice mu\u0161karaca dao po sendvi\u010d sa nekim od mesa sa ro\u0161tilja. Raspri\u010dale su se sa tom decom, me\u0111u kojima je bilo dve devoj\u010dice i dva de\u010daka. \u010culo se puno smeha.
Njih dve lako sklapaju poznanstva. Otvorene su, nasmejane, prijatne, razumne, saose\u0107ajne. A sve tri su izuzetno lojalne kao prijatelji.
Nismo imali vremena da se odmaramo, tako da sam sa Draganom oprala sudove i spakovala kolektivnu opremu i krenuli smo dalje. Bilo je oko 17h i 15 minuta, a ve\u0107 nakon 15 minuta smo iza\u0161li  na onaj isti put kojim je trebalo da do\u0111emo do izvora da nismo i\u0161li pre\u010dicom. Na tom putu je tabla sa natpisom Izvor \u201eAlije \u0110erzeleza\u201c. Tra\u017ee\u0107i na internetu neke podatke o izvoru, nai\u0161la sam na slede\u0107u legendu.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

\u201eNa Pe\u0161terskoj visoravni postoji izvor koji nikada ne zaledi, \u010dak ni zimi kada su ekstremno niske temperature.
Povi\u0161e izvora je brdo Trojan sa 1340 m nadmorske visine. Trojan je zna\u010dajan jer smatraju da je to nekad bilo mnogo bitno mesto za ovaj kraj i postoji legenda o tome.
Legenda ka\u017ee da je ovuda prolazio car Trojan i da je ostao zaprepa\u0161\u0107en lepotom ovog prostranstva. Svidelo mu se i odlu\u010dio je da se odmori dva, tri dana na tom mestu. Predanje ka\u017ee da je sa ovog uzvi\u0161enja po\u010delo da se gradi njegovo carstvo, a njegov dvorac je imao jedan od najlep\u0161ih vidikovaca na visoravni. Po legendi se nekada davno na Pe\u0161teru nalazilo veliko jezero i u tom jezeru je \u017eivela troglava a\u017edaja koja je narodu pri\u010dinjavala mnogo muke. Troglava a\u017edaja je bila opasna i njoj je moralo da se svake godine prinosi devojka kao \u017ertva. U jednom momentu na red da bude pojedena do\u0161la je \u0107erka cara Trojana. Tada se pojavio jedan junak, za kog starosedeoci veruju da je bio Sveti \u0110or\u0111e, koji je odlu\u010dio da a\u017edaji kona\u010dno stane na kraj. On je prvo udario velikim maljem u kamen i na tom mestu je potekao izvor \u0110ur\u0111evica, a potom je presudio a\u017edaji. Tako su, veruje narod ovoga kraja, nastali i mnogi toponimi. Na mestu gde se troglava a\u017edaja bra\u0107aknula nastao je Bra\u0107ak, gde se ispru\u017eila Pru\u017eanj, gde je repom okrnjila \u0161umu Krnja jela, gde joj je najvi\u0161e krvi isteklo To\u010dilovo, a planina koja se od njenog pada zanjihala postala je Ninaja.\u201c

Tako\u0111e, prona\u0161la sam i drugi izvor, koji je pisan iz drugog ugla.

\u201ePrema narodnoj pri\u010di, na Pe\u0161terskom polju, u podno\u017eju grada \u201cTrojana\u201d u selu Bra\u0107ak, izme\u0111u Karajuki\u0107a bunara, Tuzinja i Krnja jele, postojalo je jezero u kojem je \u017eivjela a\u017edaha i svakog dana uzimala po jednu djevojku dok za to nije \u010duo Alija \u0110erzelez, te je posjekao i spasio mje\u0161tane. Nakon \u0161to je posjekao a\u017edahu, Alija koji je imao keramete (nad\u010dovje\u010danske sposobnosti) je od umora nakon sukoba sa nemani bio \u017eedan, udario po stijeni, rasjekao je i potekla je voda. Na tom mjestu voda i dan danas neprekidno te\u010de, a tamo gdje je stajao on i konj mu, ostali su otisci u stijeni.
Narod u ovom kraju vjeruje da je voda sa Alijinog izvora ljekovita, ali samo na Ali\u0111un ili Ilindan, 2. avgusta, te i zbog toga dolaze na ovo mjesto.
U zadnjih nekoliko decenija, Ali\u0111un ili Ilindan ovdje obilje\u017eavaju uglavnom muslimani (Bo\u0161njaci i Albanci), dok su ranije, kako saznajemo, dolazili i pravoslavci (Srbi i Crnogorci). Narod je 2. avgusta ulazio i u jezero, gdje se po pri\u010di nalazila a\u017edaha, i lije\u010dio se blatom i pijavicama.\u201c
Me\u0161tani ka\u017eu da je jedini \u201eispravan\u201c na\u010din da se voda pije direktno iz pukotine u steni. Mi smo probali vodu i pored toga \u0161to je hladna, pitka je.<\/p>\n\n\n\n

Nismo imali vremena da se od izvora penjemo na vrh brda i da sa te visine do\u017eivimo, kako ka\u017eu ljudi, veli\u010danstven pogled na Pe\u0161tersko polje. \u201eNa Trojanovom brdu se nalaze ostaci srednjevekovne tvr\u0111ave. Veruje se i da se radi o bogumilskom gradu, jer su u blizini prona\u0111eni ste\u0107ci sli\u010dni onima u Stocu (BiH).\u201c<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

Put kroz Bra\u0107ak i Devre\u010d<\/mark><\/strong><\/p>\n\n\n\n

Ono \u0161to sam uspela da saznam o selu Bra\u0107ak je slede\u0107e:
U selu Bra\u0107ak se odr\u017eava i va\u0161ar, sabor ili teferi\u010d koji va\u017ei za jedan od najstarijih doga\u0111aja te vrste u Sand\u017eaku.  Poslednjih decenija sve je vi\u0161e posetilaca iz dijaspore, poreklom iz ovog kraja, za koje je teferi\u010d prilika da poka\u017eu sopstevno blagostanje, prikazivanjem svojevrsnih statusnih simbola, ogrlica nanizanih desetinama dukata koje se izra\u0111uju specijalno za ovu priliku. 
Va\u0161ar privla\u010di veliki broj posetilaca. Ogrlice od zlatnih dukata, za ljude iz dijaspore, poreklom sa ovog podru\u010dja, predstavljaju ultimativni statusni simbol. Osim \u0161to su poprili\u010dno te\u0161ki, ovi \u0111erdani na\u010dinjeni od dukata Franca Jozefa opto\u010denih zlatom, izuzetno su vredni. Mahom ih nose udate \u017eene, dok skromnije verzije nose devojke.<\/p>\n\n\n\n

Oko 18h smo stigli do table koja je pokazivala smer ka mestu Leskova. Preostalo nam je jo\u0161 10 km pe\u0161a\u010denja. Dogovorili smo se da se potrudimo kako bi do mraka stigli do dana\u0161njeg odredi\u0161ta jer nam je prvenstveno bila potrebna prodavnica zbog hrane.
Kroz Bra\u0107ak smo pro\u0161li jednim delom puta. <\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

Ve\u0107 na po\u010detku naselja, pro\u0161li smo pored ku\u0107e u \u010dijem dvori\u0161tu je na pragu iste sedela \u017eena sa dvoje dece. Pozdravila nas je izdaleka. \u010culi smo je kako nas zove da zastanemo, odmorimo se i popijemo kafu.
Mnogo sam sre\u0107na \u0161to na\u0161e devojke imaju priliku da to do\u017eive i da se uvere da je \u010dovek \u010dovek, ma koje god nacionalnosti ili vere bio. Dragan joj se zahvalio. Stali bismo mi da nismo ovaj put zaista \u017eurili. Ti trenuci upoznavanja ljudi koji vas svrate sa puta da vas ugoste i daju ono \u0161to \u017eele da podele sa vama od srca, su zaista pravo bogatstvo. Pro\u0161li smo pored prizemnog objekta osnovne \u0161kole koja jedva da ima dve prostorije.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Nedaleko od \u0161kole, sa leve strane puta izdi\u017ee se na brdu  d\u017eamija. Svaka d\u017eamija koju sam videla mi je lepa na svoj na\u010din.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


 
Vegetacija se polako menjala, tako da se na obroncima i padinama okolnih brda moglo uo\u010diti i visoko, \u017ebunasto rastinje. I nekako je sve postajalo zelenije. Dragan je pretpostavio da je razlog tome \u0161to su to bile severne strane brda i sunce nije dopiralo na tu stranu.
Njih tri su hodale ispred nas.
Posmatrala sam ih kako pri\u010daju i smeju se.
Njihov hod je bio lak, bez razmi\u0161ljanja.
Nisu shvatale da u\u010de ono \u0161to se ne u\u010di u \u0161koli \u2014 uzajamnu podr\u0161ku, prisustvo, poverenje u sopstveni korak.
Pomislila sam: mo\u017eda se i ne moramo truditi da ih u\u010dimo re\u010dima.
Dovoljno je da nas vide kako idemo.<\/p>\n\n\n\n


<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Ve\u0107 oko 19h smo za\u0161li na teritoriju sela Devre\u010d.  Pro\u0161li smo i pored nekih iskopina. Nismo sigurni, ali na jednom mestu nam je delovalo kao da je napravljeno malo, ve\u0161ta\u010dko jezero. U ovom delu je prelepa priroda. Puno je nijansi zelene boje. Vijugavi put prolazi izme\u0111u ni\u017eih i vi\u0161ih brda, koja svojim vrhovima dodiruju svetlo-plavo nebo i sve izgleda kao na razglednici. Svakako se priroda i reljef u ovom delu Pe\u0161tera razlikuju od jednobrazne travnate vegetacije u Pe\u0161terskom polju, mada i ono ima svoje \u010dari.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Pola sata kasnije, pro\u0161li smo pored male, \u017eute table na kojoj je pisalo:
Bujrum u Devre\u010de!
Ovdje su plemena:
1. Baki\u0107i
2.Mani\u0107i
3. Pljaki\u0107i
4. \u010ceki\u0107i
5.\u010cekovi\u0107i
– Ovdje izvire rijeka Vidrenjak
– Nadmorka visina 1162 m
Tablu postavio Naser Baki\u0107

Ono \u0161to je ostavilo neugodan utisak jeste deponija sme\u0107a i to zaista velika deponija, koja se nalazila pored puta, na otprilike 3-4 km od Leskove. Ljudi na deponiji odla\u017eu sve, od igle do lokomotive i prizori su pretu\u017eni.
Iskra je povremeno dobijala snagu da ubrza hod kada bi joj se sestre pridru\u017eile i posvetile joj pa\u017enju. Ina\u010de, bi hodala zadnja sa Draganom ili sa mnom. Na kilometar i po od ulaska u Leskovu zapo\u010deo je asfaltiran put i saobra\u0107aj je bio prometniji.
Bila sam malo zabrinuta, jer ipak je skoro osam sati, a mi nismo ni stigli do mesta, niti prona\u0161li mesto za spavanje.
Ovo je definitivno bio najnaporniji dan \u0161to se pre\u0111enih kilometara ti\u010de. Osetila sam tada i umor, i glad i neku tugu koja nije imala ime.
Nije bila ni od umora, ni od daljine.
Vi\u0161e kao blaga sumnja da \u0107e sve ovo jednom postati samo se\u0107anje.
Da \u0107e trava ponovo porasti, vetar zaboraviti na\u0161e korake, a ja se vratiti tamo gde se uvek \u017euri.
I dok sam tako hodala, shvatila sam \u2014 ne boli ono \u0161to prolazi, nego \u0161to zna\u0161 da mora\u0161 da ga pusti\u0161.

Leskova pod zvezdama<\/strong><\/mark>

Leskova je ve\u0107e naselje i dugo smo pe\u0161a\u010dili do centra. Uo\u010dili smo je sa poslednjeg brda sa kog smo se dugo spu\u0161tali, ali pogled je bio zaista prelep. Kao da vam se jedno mesto nalazi na dlanu.<\/p>\n\n\n\n

<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Dragan, Teodora i Sofija su krenuli br\u017eim tempom, a Iskra i ja smo nastavile da hodamo polako, jer je ona zaista bila jako umorna i iscrpljena. Njih troje su u prvoj prodavnici dobili informaciju da mogu da podignu \u0161ator bilo gde. Dok smo nas dve sustizale njih, primetila sam kako je Dragan stajao pored jednog auta i pri\u010dao. Kasnije mi je rekao da je razgovarao sa \u010dovekom iz obli\u017enjeg sela i da mu je ponudio da mo\u017eemo kod njega prespavati. Kako je nama u tom trenutku bilo previ\u0161e kasno, Dragan se zahvalio, a \u010dovek nam je onda preporu\u010dio dvori\u0161te \u0161kole kao mesto gde bismo mogli da podignemo \u0161ator.
Dok smo istra\u017eili dvori\u0161te \u0161kole kako bi prona\u0161li mesto za \u0161ator, nebo je ve\u0107 bilo puno zvezda.
Pomislila sam kako \u010dovek verovatno nikad nije bli\u017ei sebi nego kad ga svet oko njega zaboravi.
I da mo\u017eda smisao putovanja nije da prona\u0111e\u0161 sebe, nego da se seti\u0161 da si ve\u0107 tu.

Sa Iskrom i Sofijom sam oti\u0161la do prodavnice. Kupile smo vo\u0107a i povr\u0107a, ali i sladoled. Kupile smo i \u010dips. Svi smo navalili na sladoled – da li zbog \u0161e\u0107era ili zato \u0161to taj ukus do sad nismo probali, ne znam. Znam da je ba\u0161 prijao, Dragan je za\u0161titio ran\u010deve od rose, umotav\u0161i ih u \u0161atorsko krilo, dok su devojke podigle \u0161ator i pripremile sve unutra za spavanje. Prate\u0107i vremensku prognozu, znali smo da \u0107e no\u0107 biti hladna, sa minimalnom temperaturom od 7\u00b0C, pa smo izvadili sve jakne i tople stvari da nam se na\u0111u. Poneli smo letnje vre\u0107e, jer su nam one lak\u0161e, ali ne i toplije.
Jedino \u0161to nismo znali jeste da \u0107e nam ta no\u0107 biti jedna od najhladniji letnjih no\u0107i u \u0161atoru do sada.
Bio je ovo jedan predivan dan. Bilo je mnogo pe\u0161a\u010denja, malo lutanja. Na kraju, kada sagledam nas petoro kako  sedimo u mraku ispred \u0161atora i jedemo sladoled, znam da smo dobro i da imamo sve \u0161to nam je potrebno.
A tako malo nam je potrebno!

Hodala sam ceo dan i ni\u0161ta se posebno nije dogodilo.
Ali u meni se dogodilo mnogo toga.
Ne\u0161to se smirilo, ne\u0161to pustilo, ne\u0161to oprostilo.
I prvi put posle dugo vremena, nisam \u017eelela da budem nigde drugde.
Ni u pro\u0161losti, ni u budu\u0107nosti.
Samo tu, izme\u0111u koraka i daha, izme\u0111u zemlje i neba, izme\u0111u mene i mene.
\u201eKad se ne odupiremo ti\u0161ini, nau\u010di nas svemu: da ne \u017eurimo, da ne obja\u0161njavamo, da ne tra\u017eimo.
Samo da budemo.\u201c<\/em>

<\/p>\n\n\n\n

\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n<\/figure>\n\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n<\/figure>\n\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n<\/figure>\n\n\n
Biljana Sandic<\/div>\n\n
**Biljana Sandi\u0107** unosi empatiju, nau\u010dni pristup i strast prema Family Nature Adventure konceptu u na\u0161 magazin. Kao apsolvent medicine, sertifikovani NLP Practitioner i personalni poro\u0111ajni asistent, Biljana spaja savremena zdravstvena saznanja sa misijom povratka prirodnom na\u010dinu \u017eivota. Kroz Viva Nature, ona vodi porodice ka aktivnom \u017eivotu na otvorenom, a njen rad mo\u017eete pratiti na njenom Instagramu<\/a> i Facebooku<\/a>. Ona je na\u0161a snaga koja spaja nauku, empatiju i avanturu.<\/div>","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

\u0160esti dan \u2013 11. jul 2025 Karajuki\u0107a bunari \u2192Trojanovo brdo, selo Bra\u0107ak \u2192 selo Leskova U jednom trenutku, put prestane […]<\/p>\n","protected":false},"author":3,"featured_media":1322,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"site-sidebar-layout":"default","site-content-layout":"","ast-site-content-layout":"default","site-content-style":"default","site-sidebar-style":"default","ast-global-header-display":"","ast-banner-title-visibility":"","ast-main-header-display":"","ast-hfb-above-header-display":"","ast-hfb-below-header-display":"","ast-hfb-mobile-header-display":"","site-post-title":"","ast-breadcrumbs-content":"","ast-featured-img":"","footer-sml-layout":"","ast-disable-related-posts":"","theme-transparent-header-meta":"","adv-header-id-meta":"","stick-header-meta":"","header-above-stick-meta":"","header-main-stick-meta":"","header-below-stick-meta":"","astra-migrate-meta-layouts":"default","ast-page-background-enabled":"default","ast-page-background-meta":{"desktop":{"background-color":"var(--ast-global-color-5)","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""},"tablet":{"background-color":"","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""},"mobile":{"background-color":"","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""}},"ast-content-background-meta":{"desktop":{"background-color":"var(--ast-global-color-4)","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""},"tablet":{"background-color":"var(--ast-global-color-4)","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""},"mobile":{"background-color":"var(--ast-global-color-4)","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""}},"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-1245","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-hiking-pester-plateau-2025"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1245","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/users\/3"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=1245"}],"version-history":[{"count":8,"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1245\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":1934,"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1245\/revisions\/1934"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/media\/1322"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=1245"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=1245"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=1245"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}