{"id":1153,"date":"2026-06-02T15:28:20","date_gmt":"2026-06-02T13:28:20","guid":{"rendered":"https:\/\/vivanature.org\/?p=1153"},"modified":"2026-06-05T13:40:08","modified_gmt":"2026-06-05T11:40:08","slug":"dan-koji-dise-tisinom","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/vivanature.org\/en\/dan-koji-dise-tisinom\/","title":{"rendered":"Dan koji di\u0161e ti\u0161inom"},"content":{"rendered":"

Peti dan<\/em> – 10. jul 2025<\/em><\/p>\n\n\n\n

Katuni \u2192 visoravan Pe\u0161tera \u2192 kamp kod Karajuki\u0107a Bunara<\/em><\/p>\n\n\n\n


Dan kada se vi\u0161e ne meri pre\u0111eni put, nego ono \u0161to se u nama prelomilo.
Dan kad se korak vi\u0161e ne \u010duje spolja, ve\u0107 iznutra.
Pe\u0161ter nas vi\u0161e ne testira, sada nas u\u010di.<\/em><\/p>\n\n\n\n

Jutro pod Cucakovim krovom \u2013 Toplina doma i zahvalnost<\/strong><\/mark><\/p>\n\n\n\n

Planirali smo da ustanemo rano, oko pola \u0161est \u2013 \u0161est, kada bi Ismeta i Asifa, njena jetrva, krenule da muzu ovce. Hteli smo da devojke to vide. Me\u0111utim, predomislili smo se, a i Ismeti je bilo \u017eao da ih budimo tako rano. Kasnije je Dragan za\u017ealio \u0161to ih ipak nije probudio.
Ne se\u0107am se koliko je sati bilo kada smo ustali. Znam da sam se naspavala i da mi je ponekad bilo \u010dak i pretoplo ispod jorgana.
Jutro je bilo hladno, a nebo obla\u010dno-sivo, kao da se jo\u0161 premi\u0161lja da li da nas pusti da krenemo.
Nas dvoje smo ustali bez mnogo re\u010di.
U toj ti\u0161ini, shvatila sam koliko volim te momente pre kretanja.
Probudili smo devojke, jer i danas nas \u010deka dosta kilometara pe\u0161a\u010denja. Ponudila nas je Ismeta doma\u0107im \u010dajem od maj\u010dine du\u0161ice, koji sam rado prihvatila umesto kafe.
Opet je ispekla hleb, koji me podsetio na hleb moje nane, i po mirisu, i po ukusu. Volim doma\u0107i hleb. Ispekla je i u\u0161tipaka punu vanglu. Naravno, da smo navalili na u\u0161tipke. Oni su me podsetili na Draganovu mamu koja je majstor u razvijanju kora i pravljenju u\u0161tipaka, a kako i ne bi bila dobra u tome kad je iz Bosne.
Bilo je na stolu opet \u0111akonija, sud\u017euka, pr\u0161ute, sira, jaja\u2026
Spremila je ona nama i da ponesemo hrane, da nam se na\u0111e. Nakon doru\u010dka devojke su iza\u0161le napolje. Sofija i Iskra su prona\u0161le \u0161tence stare jedva mesec dana. Bilo ih je desetoro. Ma, njihovoj sre\u0107i nije bilo kraja. Teodora je \u010ditala.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

\u017denski krug \u2013 Glasovi, ti\u0161ina i mudrost<\/mark><\/strong><\/p>\n\n\n\n

Posle doru\u010dka je stiglo dru\u0161tvo na kaficu. Fikreta je do\u0161la da nas vidi pre nego odemo i da popri\u010damo jo\u0161 malo.
Kao da je njen dolazak promenio vazduh.
Kao da je neko otvorio prozor u tihoj i mirnoj sobi.
Njen glas je bio topao, jasan, siguran.
Ubrzo su sve \u017eene pri\u010dale \u2014 o svemu \u0161to se ne mora, a mora da se ka\u017ee. Kad nekoliko \u017eena po\u010dne da pri\u010da istovremeno, to nije buka, to je tok.
Mogla sam da osetim tu \u017eensku energiju koja kru\u017ei sobom.
Sve smo bile nasmejane, otvorene za razgovor i razmenu. Glasovi su se preplitali, u ritmu koji samo \u017eene poznaju.
Re\u010denice su se dodavale jedna drugoj.
Smeh se me\u0161ao sa uzdasima, setom i \u0161alom, kao da su sve te emocije mogle da stanu u jedan dah.
\u017denski krug nije samo pri\u010da \u2014 to su ruke koje se kre\u0107u, pogledi, gestovi podr\u0161ke.
Sedela sam i slu\u0161ala.
Nisu to bile velike pri\u010de, ali svaka je imala svoju te\u017einu. U tim glasovima \u010dula sam i sebe \u2014 sve svoje strahove, svoje pobede, svoj mir.
Pomislila sam kako su \u017eene poput zemlje: \u0107ute dok ih ne dotakne\u0161, a onda sve o\u017eivi.
Fikreta mi je pri\u010dala kako se u islamu odnosi prema \u017eeni i kako u nekim porodicama, na primer, deca jo\u0161 uvek po ulasku majke u neku prostoriju ustaju da joj odaju po\u0161tovanje. Puno je citirala Kur\u2019an i ba\u0161 sam u\u017eivala slu\u0161aju\u0107i je. Svidelo mi se kada je rekla:<\/p>\n\n\n\n

\u201c D\u017eenet je pod maj\u010dinim nogama.\u201c Re\u010denica upu\u0107uje na vrednost i obaveznost poslu\u0161nosti i \u010dinjenja dobro\u010dinstva roditeljima. Ali \u0161ta ako roditelji ne \u010dine dobro svojoj deci?<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Dotakli smo se teme i studentskih protesta u Srbiji, kao i genocida u Gazi. Fikreta i svi \u010dlanovi porodice saose\u0107aju sa narodom u Gazi i tu\u017eni su \u0161to su nemo\u0107ni da urade bilo \u0161ta.
Tada je navela jedan citat, koji mi je ostao u se\u0107anju: \u201eUbije\u0161 li \u010doveka, ubio si \u010dove\u010danstvo. Spasi\u0161 li \u010doveka, spasio si \u010dove\u010danstvo!\u201c
Ako bih upotrebila jednu re\u010d da opi\u0161em svoja ose\u0107anja kada je palestinski narod u pitanju, to bi bila re\u010d – Nepodno\u0161ljivo.
Te\u0161ko je i sada nastaviti sa pisanjem, jer mi izgleda da olako prelazim na drugu temu, bez trunke empatije.
Otuda, \u010dini mi se najvi\u0161e, moja \u017eelja i potreba da pe\u0161a\u010dimo Pe\u0161terom. Da svedo\u010dimo i prenesemo drugima dobrotu naroda sa ovog prostora.
Dragan i Ifet, Fikretov brat, su iza\u0161li vani, dok smo mi \u017eene ostale da razgovaramo. U toku razgovora sam pre\u0161la da sedim pored Fikrete na krevetu, kako bi svim \u017eenama bila bli\u017ee.
Naravno, razgovarale smo mi i o veselijim temama, pa smo se opet po\u010dele smejati. U tom trenutku nas je Ismeta pitala da li bismo bili radi da ostanemo sa njima i danas, pa da sutra nastavimo put.
Moj odgovor bi bio da, jer bi odluka potekla iz srca, zato sam prepustila Draganu da odlu\u010di.
Kad su re\u010di utihnule, ostao je samo mir.
Onaj poseban mir koji se rodi kad se \u017eene ispri\u010daju \u2014 ne da bi ne\u0161to re\u0161ile, nego da bi se setile da postoje.
Iza\u0161li smo vani po\u0161to je Fikreta morala po\u0107i zbog obaveza. Pozdravile smo se, zagrlile i ti\u0161im glasom mi je rekla da nas poziva da do\u0111emo kod njih preko zime, jer im je sada toplo u ku\u0107i nakon \u0161to su uveli parno grejanje.
Sofi i Iskra su se zbli\u017eile sa \u0161tencima i kad-kad bi zapitkivale da li bi mogle da ponesu nekog od njih.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Dragan je ipak odlu\u010dio da nastavimo danas pe\u0161a\u010denje. Vreme je bilo za pakovanje. Na rastanku smo se fotografisali sa Ismetom, Asifom i Ifetom. Bio je ovo susret koji je zaista nahranio moju du\u0161u.
Porodica Cucak je jo\u0161 po ne\u010demu veoma zanimljiva. Pored toga \u0161to svi \u017eive zajedno u jednoj velikoj ku\u0107i u Ra\u017edaginji, izuzetno je retko da se svi tako dobro sla\u017eu. \u010cak su mi i pri\u010dale kako su se u jednom momentu odvojili posebno, ali da su jetrve tugovale, jer nisu mogle jedna bez druge.
I kada neko od njih nema hrane u ku\u0107i, oni se ne brinu, jer tu je neko od njihovih ko \u0107e im uvek pomo\u0107i. Koliki je zna\u010daj slo\u017ene zajednice va\u017ean, opisuje upravo ovaj primer porodice Cucak.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Dana\u0161nji cilj nam je bilo selo Karajuki\u0107a bunari. Da bismo zaobi\u0161li dobar deo puta i asfalt, opet su nas posavetovali preko kojih brda da idemo.  
Naravno da smo prihvatili.<\/p>\n\n\n\n

Hod kao meditacija<\/mark><\/strong><\/p>\n\n\n\n

Danas je toplije, mada je obla\u010dnost i dalje prisutna. Smenjuju se periodi sunca i oblaka, ali onih velikih, sivih, te\u0161kih oblaka koji nose ki\u0161u i nevreme. Krenuli smo oko 11h. \u010cekalo nas je jedno veliko brdo. I\u0161li smo polako. Povremeno bi se okrenuli da jo\u0161 jednom pogledamo ku\u0107u na\u0161ih prijatelja koja je bivala sve vi\u0161e udaljenija. <\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

Kada smo dostigli  vrh brda, nismo je vi\u0161e mogli videti. Neko vreme smo hodali po travi. U jednom delu smo nailazili na \u010daure od metaka, \u0161to uop\u0161te nije \u010dudno za ovo podneblje, jer ovde vojska Srbije vrlo \u010desto izvodi vojne ve\u017ebe. Primetili smo i iskopane jame u tlu, kao i po koju konzervu i plasti\u010dnu fla\u0161u, ali samo par primeraka. <\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

Uo\u010dili smo i put tako da smo krenuli istim. Orijentir nam je bio predajnik koji smo brzo ugledali. Jedno vreme smo svi hodali zajedno, pri\u010dali, smejali se, zastajkivali\u2026 Pre nego smo i znali da \u0107emo pro\u0107i kroz naselje, seli smo da se odmorimo i gricnemo slatki\u0161e i slani\u0161e koje je Iskra dobila od Ismete. Ona skoro uvek dobije neki poklon\u010di\u0107, kao najmla\u0111a, od ljudi na putu.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Nakon pauze, nisam ba\u0161 voljno krenula u pe\u0161a\u010denje, jer mi se nekako nije kretalo.
Vrlo brzo smo stigli u deo sela Bu\u0111eva gde je najvi\u0161e ku\u0107a sa prezimenom Popadi\u0107 i ba\u0161 na putu nas je zaustavio \u010dovek, za koga smo kasnije saznali da se zove Blagoje.
On nas je vi\u0161e puta zvao da odmorimo kod njega i nudio nam je pomo\u0107 ako nam je bilo \u0161ta potrebno.
Dragan je popri\u010dao sa njim, dok smo nas \u010detiri po\u017eurile da potra\u017eimo neko mesta\u0161ce gde bi mogle da idemo u toalet.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Posle desetak minuta nas je stigao pa smo krenuli dalje. U daljini smo ugledali zgradu pravoslavne crkve.
Put je vodio do jednog od magistralnih puteva za Sjenicu, koji smo pre\u0161li i nastavili dalje do zgrade  osnovne \u0161kole kao i napu\u0161tenog objekta policijske stanice, koji je nalik planinskoj brvnari. Tu smo re\u0161ili da stanemo i napravimo du\u017eu pauzu. Dragan i ja smo obi\u0161li zgradu osnovne \u0161kole, jer smo svakako u potrazi za mestom za de\u010dije kampove. Devojke su sele da se odmore. Naravno, Teki je odmah uzela knjigu u ruke, dok su se Sofija i Iskra igrale na svoj na\u010din. Rekao bi neko da su umorne od tereta ran\u010deva i pe\u0161a\u010denja, me\u0111utim njima ba\u0161 tada naleti dodatna energija.
Zadr\u017eali smo se nekih sat vremena, a pri tom smo i jeli: u\u0161tipke, sud\u017euk, pr\u0161utu, kuvana jaja \u0161to nam je Ismeta poslala.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Bilo nam je lepo i prijala nam je pauza.  Taj deo puta od \u0161kole je nekako bio ravniji. Zapravo, teren nas je ve\u0107 pripremao na blizinu Pe\u0161terskog polja.  <\/p>\n\n\n\n

Pe\u0161tersko polje \u2013 Tlo koje u\u010di skromnosti<\/mark><\/strong><\/p>\n\n\n\n

\u201ePe\u0161tersko polje je jedno od najzanimljivijih i najva\u017enijih kra\u0161kih polja na Balkanu \u2013 kako po svojoj geografskoj, klimatskoj, tako i po kulturnoj i istorijskoj specifi\u010dnosti. Nalazi se u jugozapadnoj Srbiji, u op\u0161tini Sjenica, a delom se prostire i na teritoriji op\u0161tina Tutin i Novi Pazar. Prose\u010dna nadmorska visina je oko 1.150 m. To je kra\u0161ko polje formirano na kre\u010dnja\u010dkoj podlozi, sa brojnim kra\u0161kim oblicima \u2013 ponorima, vrta\u010dama, pe\u0107inama. Najve\u0107e je kra\u0161ko polje u Srbiji i najvi\u0161e na celom Balkanskom poluostrvu.
Voda iz polja ne oti\u010de povr\u0161inski, ve\u0107 ponire kroz kra\u0161ke pukotine. Okru\u017eeno je planinama – Golija, Rogozna, Jadovnik, Ozren, Giljeva, Zlatar \u2013 \u0161to stvara svojevrstan mikroklimatski efekat. Klima je planinsko-kontinentalna. Zime su duge i veoma hladne. Pe\u0161tersko polje je poznato po najni\u017eim temperaturama u Srbiji (rekord: \u201339, 5\u00b0C, zabele\u017een u Karajuki\u0107a Bunarima). To je ujedno i razlog za\u0161to se ova visoravan naziva i „Balkanski Sibir“. Leta su kratka i sve\u017ea. Vetrovito je zbog otvorenosti i nadmorske visine.
Pe\u0161tersko polje je zbog izra\u017eenog biodiverziteta, uklju\u010deno u mre\u017eu podru\u010dja za\u0161tite ptica (IBA), biljaka (IPA) i leptira (PBA), kao i podru\u010dja vla\u017enih stani\u0161ta od me\u0111unarodnog zna\u010daja (Ramsar Convention).\u201c
Nekada je \u010ditavo pe\u0161tersko polje bilo prekriveno borovom \u0161umom, zbog \u010dega je Pe\u0161ter danas najve\u0107e nalazi\u0161te treseta na Balkanu. Smatra se da 95% sve zemlje u saksijama u Srbiji dolazi sa Pe\u0161terskog polja.\u201c<\/p>\n\n\n\n

<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n



<\/strong>Mi smo posle sat vremena hoda, spu\u0161taju\u0107i se polako nizbrdo, stigli do asfalta i za\u0161li na teritoriju sela Bioc. Odatle nam je bilo potrebno jo\u0161 dva sata pe\u0161a\u010denja kako bismo stigli do Karajuki\u0107a bunara.
I\u0161li smo polako. Hodali smo dugo. Nisam vi\u0161e znala da li sam umorna ili mirna.
U nekom trenutku, izme\u0111u daha i ti\u0161ine, shvatila sam \u2014 kad dovoljno dugo ide\u0161, prestane\u0161 da misli\u0161 o cilju. Samo ide\u0161. Kao reka, kao vetar, kao dah.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


\u010cak smo napravili i jednu pauzu od 20-ak minuta. Stali smo pored puta, na travnatom delu, ispred jednog ve\u0107eg imanja sa veoma lepom, velikom, prizemnom ku\u0107om. Ipak nas je savladao teret ran\u010deva pa nam je bilo potrebno da zastanemo, odmorimo i prikupimo snage za poslednju etapu danas.
Vetar se smirio, a mi smo nastavili da hodamo bez \u017eurbe.
Sve se uti\u0161alo, i u meni, i oko mene.
Mislila sam na to koliko su dani dugi kad ih \u017eivi\u0161 do kraja, bez ostatka.
Na Pe\u0161teru, svaka sekunda traje onoliko koliko joj dopusti\u0161 da traje.<\/p>\n\n\n\n

Karajuki\u0107i Bunari – nova poznanstva, nove prilike<\/mark><\/strong><\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

Bilo je \u0161est sati kada smo ugledali tablu na putu sa natpisom Pe\u0161tersko polje \u2013 Dobrodo\u0161li. Nakon table je usledila raskrsnica na kojoj smo skrenuli desno. Prvi zadatak nam je bio da prona\u0111emo prodavnicu, a drugi mesto za podizanje \u0161atora. Sti\u017eemo i do prodavnice, svi sre\u0107ni jer je dosta dobro opremljena. Nakupovali smo povr\u0107a, vo\u0107a, napitaka, hleba.
U prodavnici je radio veoma ljubazan \u010dovek po imenu Feriz. Dragan je nakon kupovine pitao da li bi mogao da nam preporu\u010di neko mesto u selu gde bismo mogli da podignemo \u0161ator. Odmah nam je predlo\u017eio da odemo do kafane Dva jarana, \u010diji je vlasnik Blagoje Ku\u010d.
Za Blagoja smo \u010duli i od Sretka sa Uvca koji nam je rekao da ga potra\u017eimo.
Zahvaljujemo se Ferizu i kre\u0107emo ka tom mestu. Usput nas zaustavlja jedan stariji \u010doveka koji sedi u dvori\u0161tu i po\u010dinje preko ograde da nas ispituje, ko smo, odakle smo, kojim dobrom tu. Kada je \u010duo pri\u010du odmah nas je pozvao kod njega da budemo njegovi gosti. Njegova ku\u0107a nije velika, ali na\u0107i \u0107e se mesta. Tako\u0111e, ako smo gladni, napravi\u0107e nam krompira, jer za toliko ima. Uglavnom, poslao nam je poruku da ne brinemo za hranu i da imamo gde da se sklonimo.
Iako smo navikli na ovakve gestove, naravno da se svaki put iznova pozitivno iznenadimo i obradujemo.  
Zahvalili smo se nepoznatom i ljubaznom \u010doveku i nastavili dalje. Na 50-ak metara odatle se ve\u0107 videla drvena ku\u0107ica sa velikim natpisom Dva jarana.
Dok smo prilazili kafani, nisam osetila olak\u0161anje. Samo mir.
Gledala sam kako sunce tone iza visokog krova i delovalo mi je kao da se sve usporava.
Pomislila sam: mo\u017eda nije poenta u tome da stigne\u0161 negde, nego da uspori\u0161 dovoljno da stigne\u0161 sebe.

Objekat je sagra\u0111en od drveta, sa drvenom kapijom, a u dvori\u0161tu je manja travnata povr\u0161ina i sa leve i sa desne strane. Sa leve strane se nalazi sto sa dve klupe. Odmah smo tu pored klupe zapazili i mesto za \u0161ator. Dragan kao stari, iskusni izvi\u0111a\u010d vrlo brzo pronalazi i poljski wc, tako da nam ostaje samo da prona\u0111emo vodu. Ulazimo u kafanu da potra\u017eimo Blagoja. Pojavljuje se Jasna, \u017eena koja radi u kafani. Bila je vrlo ljubazna i prijatna i odmah je pozvala vlasnika. Kako se Blagoje nije javljao, rekla nam je da nije problem da postavimo \u0161ator i prespavamo tu, jer zna da se vlasnik ne\u0107e protiviti. Pitali smo je i za vodu i naravno da se slo\u017eila da sipamo za sve \u0161to nam je potrebno.
Devojke su se odmah aktivirale da podignu \u0161ator, dok sam ja spremala salatu i kuvala supu.
Kako smo dobro bili organizovani, vreme je proletelo, a jo\u0161 uvek je bio dan, tako da smo i pre zalaska sunca ve\u010derali. Sa devojkama smo se jo\u0161 u prodavnici dogovorili da se vrate posle ve\u010dere i kupe sladoled. Sofija i Iskra su odskakutale poput antilopa. Vratile su se sa kutijom sladoleda \u010diji ukus do sada nismo probali tako da smo svi navalili.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n


Taman smo zavr\u0161ili sa poslasticom i parkira se Lada Niva ispred objekta. Izlazi stariji mu\u0161karac za koga sam odmah pretpostavila da je vlasnik kafane, tj. Blagoje. Pri\u0161ao nam je, predstavio se i nekako je sve krenulo spontano i neo\u010dekivano u njegovom i Draganovom razgovoru. Za par minuta su u\u0161li unutra i tamo su ostali par sati. Mi smo raspremile sto i unele ran\u010deve u prvu prostoriju kafane da bi ih sa\u010duvali od rose. Blagoje nam je rekao da mo\u017eemo da iskoristimo tu\u0161, tako da smo bile ba\u0161 radosne, jer nismo ra\u010dunali da \u0107emo se ve\u010deras istu\u0161irati.
Dok smo sre\u0111ivale stvari na stolu napolju, pri\u0161lo nam je par ljudi, a me\u0111u njima nam se jedan i obratio na nema\u010dkom, pitaju\u0107i nas: \u201eSprechen Sie Deutsch?\u201c. Nasmejala sam se i odgovorila: \u201eJa, Ich spreche Serbisch.\u201c Svi smo se nasmejali i razgovor smo nastavili na srpskom.
Kasnije smo sele unutra i pri\u010dale, dok se jedna od nas tu\u0161irala. Pri\u0161ao nam je Dragan, \u010dovek koji mi se obratio na nema\u010dkom u dvori\u0161tu. Pri\u010dao nam je o p\u010delama, pa sam shvatila da se bavi p\u010delarstvom, a kasnije mi je i suprug potvrdio isto. Jasna mu je pri\u0161la i zamolila ga da ode do prodavnice i kupi na\u0161im devojkama tri \u010dokolade, pru\u017eiv\u0161i mu novac.
Dragan se vratio sa tri razli\u010dite \u010dokolade. Svima trima je rekao da su sre\u0107ne \u0161to imaju nas za roditelje. Odmah smo jednu pojele, podeliv\u0161i je na \u010detiri dela. Ostale dve su sa\u010duvale za sutra.
Nas \u010detiri smo se povukle u \u0161ator i se\u0107am se da sam brzo zaspala. Blagoje nam je vi\u0161e puta ponovio kako ima i drveni bungalov u kome mo\u017eemo spavati da nam ne bi bilo hladno vani, ali nama je bilo u redu da spavamo u \u0161atoru. Dragan je ostao do kasno da pri\u010da sa Blagojem.
Na na\u0161im putovanjima smo stekli puno prijatelja i poznanika i svaki dan smo bogatiji za nove ljude. Od nekih smo nau\u010dili ne\u0161to, a mo\u017eda smo i mi nekog uputili na ne\u0161to novo.

Hodanje kroz nepoznate predele prirode nije dokaz snage, ve\u0107 poverenja.
Hodamo jer verujemo da svaki korak ima smisla, i kad ne znamo gde vodi.
Na Pe\u0161teru sam nau\u010dila da mir nije nagrada za hrabre, ve\u0107 uto\u010di\u0161te za one koji se predaju. Da mir ne dolazi kad stigne\u0161, ve\u0107 kad prestane\u0161 da \u017euri\u0161. Peti dan nije dan osvajanja, nego dan pripadanja \u2014 ljudima, zemlji, ti\u0161ini i sebi.<\/em><\/p>\n\n\n\n

<\/p>\n\n\n\n

\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n<\/figure>\n\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n<\/figure>\n\n\n
Biljana Sandic<\/div>\n\n
**Biljana Sandi\u0107** unosi empatiju, nau\u010dni pristup i strast prema Family Nature Adventure konceptu u na\u0161 magazin. Kao apsolvent medicine, sertifikovani NLP Practitioner i personalni poro\u0111ajni asistent, Biljana spaja savremena zdravstvena saznanja sa misijom povratka prirodnom na\u010dinu \u017eivota. Kroz Viva Nature, ona vodi porodice ka aktivnom \u017eivotu na otvorenom, a njen rad mo\u017eete pratiti na njenom Instagramu<\/a> i Facebooku<\/a>. Ona je na\u0161a snaga koja spaja nauku, empatiju i avanturu.<\/div>\n\n\n

<\/p>","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Peti dan – 10. jul 2025 Katuni \u2192 visoravan Pe\u0161tera \u2192 kamp kod Karajuki\u0107a Bunara Dan kada se vi\u0161e ne […]<\/p>\n","protected":false},"author":3,"featured_media":1320,"comment_status":"open","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"site-sidebar-layout":"default","site-content-layout":"","ast-site-content-layout":"default","site-content-style":"default","site-sidebar-style":"default","ast-global-header-display":"","ast-banner-title-visibility":"","ast-main-header-display":"","ast-hfb-above-header-display":"","ast-hfb-below-header-display":"","ast-hfb-mobile-header-display":"","site-post-title":"","ast-breadcrumbs-content":"","ast-featured-img":"","footer-sml-layout":"","ast-disable-related-posts":"","theme-transparent-header-meta":"","adv-header-id-meta":"","stick-header-meta":"","header-above-stick-meta":"","header-main-stick-meta":"","header-below-stick-meta":"","astra-migrate-meta-layouts":"default","ast-page-background-enabled":"default","ast-page-background-meta":{"desktop":{"background-color":"var(--ast-global-color-5)","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""},"tablet":{"background-color":"","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""},"mobile":{"background-color":"","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""}},"ast-content-background-meta":{"desktop":{"background-color":"var(--ast-global-color-4)","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""},"tablet":{"background-color":"var(--ast-global-color-4)","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""},"mobile":{"background-color":"var(--ast-global-color-4)","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""}},"footnotes":""},"categories":[5],"tags":[],"class_list":["post-1153","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-hiking-pester-plateau-2025"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1153","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/users\/3"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=1153"}],"version-history":[{"count":13,"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1153\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":1244,"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1153\/revisions\/1244"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/media\/1320"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=1153"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=1153"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/vivanature.org\/en\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=1153"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}