Ujutru smo se probudili i nije prošlo mnogo vremena, a već smo krenuli. Tata i ja smo prvi otišli sa svim stvarima, a sa nama je krenula i Ceca koja nas je odvezla autom.
Kada smo stigli na železničku stanicu, izneli smo sve stvari i čekali da stignu mama, Teodora i Iskra. Dok smo ih čekali, došao je i Moma. Ubrzo su stigle i njih tri, a odmah zatim i voz.
Pozdravili smo se sa svima i krenuli.
Na sreću, u vozu nam nije bilo dosadno. Igrali smo razne igre, nešto slično kao „Slovo na slovo“, pa nam je put brže prošao. Vozili smo se oko pet sati.
Kada smo stigli u Beograd, bili smo baš umorni, ali je tek tada trebalo da nosimo sve one ogromne torbe kroz grad. Išli smo autobusima i tramvajima, a usput smo svratili do trafike da kupimo sladoled, jer je meni bilo baš muka.
Kada smo stigli na autobusko stajalište, ušli smo u autobus za Kovačicu. Saznale smo da do polaska ima još petnaestak minuta. Prodavnica je bila blizu, pa smo Teodora i ja potrčale da kupimo nešto hladno za piće.
Čim je autobus krenuo, zaspala sam. Kada sam se probudila, već smo stigli. Istuširala sam se i odmah legla da spavam.
Bilo mi je jako žao što smo završili putovanje. Ipak, drago mi je što je mojim sestrama sada bolje. Nadam se da će nam se jednog dana ukazati još jedna prilika da završimo veslanje i sve što smo započeli.
