Prvi put nam se dogodilo da jedan porodični poduhvat ne privedemo kraju onako kako smo zamislili. Nije nam bilo lako da donesemo tu odluku. Ipak, život nas ponekad podseti da postoje stvari koje su važnije od svakog plana i svakog cilja.
Naša najmlađa ćerka Iskra je tokom putovanja počela da oseća sve jače bolove u predelu mlečnog zuba koji je popravila nešto manje od dva meseca pre polaska. U početku je uspevala da funkcioniše uprkos manjim bolovima, ali se u međuvremenu pojavio gnojni proces i fistula. Devetog dana putovanja bol se pojačao. Tog trenutka više nije bilo dileme. Vreme je bilo da stanemo i vratimo se.
Iako se naše veslanje završilo ranije nego što smo planirali, ovo putovanje nam je donelo mnogo više nego što se može izmeriti kilometrima.
Preveslali smo desetine kilometara Južnom Moravom.
Upoznali smo ljude koji su nam otvorili vrata svojih domova i svojih srca.
Uverili smo se još jednom koliko dobrote, gostoprimstva i spremnosti da se pomogne ima među ljudima.
Upoznali smo porodice i decu koja su pobedila svoje najteže životne bitke i od njih dobili lekcije koje ćemo zauvek nositi sa sobom.
Naučili smo mnogo o reci, o prirodi, ali najviše smo naučili o sebi.
Shvatili smo koliko je važno prihvatiti pomoć drugih ljudi i koliko je važno umeti stati kada okolnosti to od nas traže i da se život ne može uvek isplanirati do najsitnijih detalja.
Želeli smo da za NURDOR uradimo više i da prikupimo više sredstava i dopremo do većeg broja ljudi.
Upravo zbog dece koja svakodnevno vode mnogo veće bitke od naše, ostaje nam osećaj da smo mogli bolje i to je ono što nam najteže pada.
Pokušali smo da istovremeno budemo veslači, roditelji, organizatori, logističari, snimatelji, fotografi, administratori društvenih mreža i pripovedači ove priče.
Bio je to najveći izazov za nas sve do sada.
I to je jedna od najvažnijih lekcija koje nam je Morava dala.
Na reci nema mnogo prostora za telefon, fotografiju ili kadar koji će lepo izgledati na društvenim mrežama. Reka traži prisustvo, pažnju i poštovanje; jer kada jednom nešto uzme, ona to više ne vraća.
Možda je upravo zato ovo putovanje bilo drugačije od svih prethodnih.
Krenuli smo Moravom sa željom da damo svoj mali doprinos drugima, a vratili smo se sa mnogo više pitanja nego odgovora.
Ali možda je upravo to smisao svakog pravog putovanja. Da nas ne promeni samo ono što smo videli, već ono što smo u sebi otkrili. Morava nas ovog leta nije naučila kako da stignemo do cilja. Naučila nas je nešto mnogo važnije, a to je da cilj nije uvek mesto na koje stignemo, već čovek koji postanemo na tom putu.
Od srca hvala svima koji su bili deo ove priče.
Hvala svima koji su donirali, delili naše objave, dočekivali nas na obali, ponudili nam čašu vode, obrok, prevoz, mesto za odmor, osmeh, reči podrške.
Svaki vaš gest bio je deo ovog putovanja.
Hvala porodici Minić, Svetlani, Miodragu i njihovom sinu Draganu na svemu što su učinili za nas tog dana kada smo odlučili da stanemo.
Hvala NURDOR-u na poverenju i svim porodicama koje smo upoznali. Susreti sa njima ostavili su trag koji ćemo zauvek nositi sa sobom.
Mi ćemo se, kao i posle svakog našeg putovanja, vratiti malo tiši nego što smo krenuli, ali i malo mudriji.
Jer neka putovanja ne donesu ono po šta smo krenuli, nego ono što nam je bilo potrebno.
Iskra, Sofija, Teodora, Biljana i Dragan
