Putovanje kroz vekove:

Sopoćani, Đurđevi stupovi i Petrova crkva

Organizovanim autobuskim prevozom, krenusmo put obilaska srpskih manastira u okolini Novog Pazara. Pre nego je i stigao autobus, grupa izviđača je čekala na dogovorenom mestu sa paketima flaširane vode. To je još jedan detalj koji je ostavio, takođe, dobar utisak jer jasno pokazuje ne samo dobru organizaciju, već i brigu za sve učesnike kampa.

Prvi manastir koji smo obišli jesu Sopoćani.

Nalazi se na nekih 17 km zapadno od Novog Pazara, u brdima, nedaleko od izvorišta reke Raške. Kada smo izašli iz autobusa, zaista se čuo huk reke.

Na prvi pogled, manastir deluje ušuškano i izdvojeno na platou brdašceta, okružen gustom šumom.
Vratiću se na neke opise kasnije, zapravo pred kraj našeg pešačenja, jer ćemo mi svakako proći pored manastira u dolasku na cilj, tj. Novi Pazar.
U manastiru nam je vodič ispričao zanimljive priče, koje iskreno, ne uspevam da nađem na internetu kako bih potkrepila iste nekim linkovima. Jedna od meni najzvučnijih jebila u vezi sa tim kako je ktitor manastira, kralj Uroš I, sin Stefana Prvovenčanog, dao ime samom manastiru.

Naime, naziv Sopoćani potiče od slovenske reči sopot, što znači izvor. Po priči, kralj Uroš je bolovao od raka glasnih žica i pio je vodu sa izvora reke Raške i od te vode se izlečio, tako da je na tom mestu sagradio crkvu. Freske su pravo remek delo, što je Sopoćanima donelo svetsku slavu. Jedan je među najznačajnijim srpskim kulturnim spomenicima, a od 1979. uvršćen je u UNESCO-vu listu svetske baštine u sklopu spomenika srednjeg veka, objedinjenih pod zaštićenom celinom Stari Ras i Sopoćani.

Takođe, na putu do Sopoćana, vodič nam je iz autobusa pokazao ostatke grada Trgovišta koje je takođe pod zaštitom UNESCO-a jer je deo te šire celine. Označeno je i tablom.
Pri povratku u autobus smo dobili čokoladni dezert kao užinu pri čemu smo se Dragan i ja opet složili da je organizacija zaista odlična.

 

Nastavili smo put do manastira Đurđevi stupovi. Do manastira se dolazi jednom dužom, lepo uređenom stazom, koja sve vreme vodi uzbrdo, tako da meni po tako toplom vremenu nije bilo baš lako da se popnem.
Manastir je zdanje osnivača loze Nemanjića, Stefana Nemanje, koji je podigao isti u znak zahvalnosti Svetom Đorđu koju mu je pomogao da se izbavi iz ropstva koje su mu nametnuli njegova braća. Nalazi se na brdu, 4 km od Novog Pazara, u Starom Rasu.
Sećam se serije o Nemanjićima, koju smo porodično gledali i baš te scene gde Stefan Nemanja gleda kroz jedan mali otvor, zatočen od strane njegove braće.
Po priči Stefana Prvovenčanog i Svetog Save, Stefanu Nemanji se u pećini u kojoj je bio zarobljen javio Sveti Đorđe. Obećao je da će, ako se izbavi podići na tom mestu manastir posvećen Sv. Georgiju. Znači, to nije legenda ili anegdota, nego onako kako su opisivali njegovi sinovi. Đurđevi stupovi su jedan od najstarijih srpskih manastira i postoje preko 850 godina. Ktitorski natpis Stefana Nemanje u manastiru predstavlja važno svedočanstvo o počecima srpske pismenosti. Stefan Nemanja je pored tada uspostavljanja samostalnosti Srbije, podizanjem ovog manastira učestvovao i u podizanju duhovne svesti naroda.

Manastir je dugo bio pod ruševina i bez krova, oko 300 godina. Jedan deo je obnovljen i obnova traje već 40-ak godina. Zanimljivo je da su mnoge freske uspele da odole tom vremenu i ne propadnu u celosti.
Uvršten je u UNESCO-vu listu svetske kulturne baštine. Pre više od dve decenije je pokrenuta i akcija pod sloganom „Obnovimo sebe, podignimo Stupove, koju su podržale i mnoge poznate ličnosti.
Nekako ne mogu da se otrgnem pomisli da bi ovakve građevine u nekim drugim zemljama sveta bile već odavno obnovljene i stavljene u funkciju spomenika od velike istorijske važnosti.

Nismo ni svesni koliko je Srbija lepa zemlja, a koliko se ne ne brinemo za nju i ne poštujemo.

Najstarija pravoslavna crkva na Balkanu, crkva svetih apostola Petra i Pavla, je bila poslednja destinacija za ovaj dan koju smo obišli.

Na ulazu u Novi Pazar, na uzvišenju koje dominira okolinom, stoji najstariji spomenik Slovena na Balkanu. Kao najstariji spomenik srpske crkvene arhitekture, u sebi sadrži svedočanstva i ostatke mnogih epoha. Od 1979. godine Petrova crkva se zajedno sa tvrđavom Ras, manastirima Sopoćani i Đurđevi stupovi nalazi na UNESCO-voj Listi Svetske kulturne i prirodne baštine. U okolini crkve se nalazi i manje groblje.
Po svedočenju starih srpskih biografa, u Petrovoj crkvi je Stefan Nemanja ponovo kršten primivši pravoslavnu veru. Tu je, takođe, održan Sabor na kome je Nemanja predao presto svom sinu Stefanu Prvovenčanom. Ovde se Stefan Nemanja zamonašio i dobio ime Simeon.
Za crkvu se vezuje još dosta priča, a unutrašnjost je jako zanimljiva jer smo se po prvi put peli stepenicama, na sprat i išli uskim hodnicima koji su po negde, sa unutrašnje strane crkve imali otvor poput prozora odakle se vidi prizemlje gde se nalazi oltar.

Po izlasku iz crkve ugledali smo nebo koje su pokrili tamni, veliki oblaci i mirisalo je na nevreme. Baš se smračilo i nije se osećala više ona vatrena toplina kojom je sunce peklo. Dugo vremena nije pala kiša, ne samo na ovim prostorima, nego kako smo kasnije saznali i širom Srbije. Brzo smo požurili ka autobusu jer smo nas petoro poslednji izašli iz crkve i već su skoro svi učesnici bili u autobusu.

U autobusu smo saznali da je Nedžad uspeo da organizuje odlazak na bazen, ako nas ne preduhitri nevreme i kiša. Iskra je odmah pohitala sa molbom da joj se kupi guma ili mišići za plivanje kako bi mogla da ode na bazen.
U razgovoru sa dvojicom momaka, izviđača iz odreda koji je domaćin kampa, za čas sklopih dogovor da me odvedu do prodavnice koja bi eventualno mogla da radi, s obzirom da je nedelja i da je neradni dan, kako bih Iskri kupila gumene mišiće.  Autobus je na njihovu molbu stao da bismo nas troje izašli i otišli u kupovinu. Brzo smo uspeli da pronađemo neku kinesku radnju u kojoj sam još brže pronašla šta mi je potrebno i trkom smo se uputili ka kampu jer je već padala kišica kada smo izašli van. Kupanje je odloženo za neki drugi momenat, a gumeni mišići su bili spremni, što je Iskru učinilo spokojnom.

Trčkarala sam za tim momcima, koji iz poštovanja prema meni nisu trčali brže nego što su inače mogli, a mlađi su od mene 20 i više godina. Pre svega, divila sam se tom njihovom gestu i isto tako ponavljala u sebi kako sam omatorila, jer su oni sa takvom lakoćom pretrčavali tu distancu, dok sam gledajući njih osećala težinu svog tela i ulagala napor da pokrenem svoje udove.
Stigli smo i do reke, sve vreme trčeći da ne bismo mnogo pokisli, a sa druge strane me je spazila moja porodica koja je gestikulacijom davala podršku i navijala za mene.
Vrlo brzo je kišica stala i nekako se nebo razvedrilo, a i veče se približavalo. Spomenula sam da je kamp u dvorištu vrtića, a da je vrtić pored sportsko-rekreativnog centra na otvorenom. Kako je postalo manje toplo, jer je kišica malo osvežila temperaturu vazduha, tako se nekako povećavao broj ljudi na tim stazama za šetnju i trčanje, kao i na okolnim terenima, i bilo je sve bučnije i glasnije. Stalno mi je odzvanjao u ušima udarac košarkaške lopte o beton.
Po završetku večere, podigli smo šator.

Teodora je, kao po običaju, čitala knjigu, dok su Sofija i Iskra poželele da se prošetaju stazama sportskog centra koji je vrveo od ljudi. Već su tada krenuli da rade i mali štandovi sa sladoledom, palačinkama i drugim đakonijama, pa su bile rešene i da probaju nešto iz raznolike ponude. One su jednostavno takve, ne boje se da probaju nešto novo i otvorene su.

U međuvremenu, kao svaki domaćin, Nedžad je došao do Dragana i mene da bismo prozborili koju.

Tu, pored našeg šatora je bilo poređano nekoliko drvenih paleta, na kojima smo poređali naše rančeve da bismo izvadili vreće za spavanje i ostale potrebne stvari, ali je i bilo sasvim dovoljno mesta da nas troje sednemo i upustimo se u jedan lak, spontan i prijatan razgovor.

Bilo je tu priče o svemu. Uglavnom sam bila pažljivi slušalac i posmatrač jednog razgovora između dva iskusna i velika izviđača. Sedela sam, slušala ih, i pomislila kako mi je ponekad lakše da slušam razgovor dvojice ljudi koji dele isti ideal nego da govorim. Njihove rečenice su bile tihe potvrde da i mi pripadamo negde, makar samo kroz to što verujemo u slične vrednosti
Dotakosmo se i našeg porodičnog pešačenja i izmami mi osmeh Nedžadova izjava:

„ Šta ti je nafaka, Dragane!“

I otuda naziv ovog dela putopisa.

Zaista, nekada, koliko god da imamo neke planove, neki već iscrtani čekaju da se ispune. I Dragan i ja smo se složili da se sve nekako posložilo i to samo dan-dva pred početak naše nove priče.
Sofija i Iskra su došle oduševljene jer su probale nešto što do sada nisu, Teodora je u šatoru zadovoljno čitala knjigu, Dragan i Nedžad su nastavili razgovor. Kasnije je Dragan otišao u drugi šator da spava da bismo nas četiri imale više prostora.
Koliko god da je grad vrveo od ljudi i buke, zaspala sam vrlo brzo jer me je umor savladao.
Dok sam zatvarala oči, kroz glavu mi je prošla misao: možda put nikada nije o odredištu, već o ljudima koji nam na početku pokažu da svet još uvek ima dobrote.

Sutra nas čeka put do Uvca. Kao gosti kampa, zajedno ćemo sa učesnicima autobusom otići do Uvca, odakle će započeti naša nova porodična pešačka avantura u prirodi.

Ponekad, ono što izgleda kao slučajnost, zapravo je poziv.

Kada se sve poremeti, a srce ostane mirno – znaš da si na pravom putu.“