Ustala sam u pet ujutro, kao i obično, potpuno nesvesna da ću do kraja dana skupiti opekotine na butinama, nekoliko modrica, povređen članak, uništene patike i upalu mišića u šakama, ramenima i leđima. Ako postoji nagrada za najbrže propadanje fizičke forme, mislim da sam bila ozbiljan kandidat. Što je bilo i ironično zbog moje ljubavi prema džogiranju.
Otac nam, iz nekog misterioznog razloga, nije spomenuo brzake i stene. To nam je bilo veoma zanimljivo otkriće. O toj temi ćemo sigurno voditi jedan veoma ozbiljan razgovor kada se vratimo kući.
U jednom trenutku sam sanjarila o svom krevetu, knjigama, pisanju, crtanju, istraživanju Beograda i svemu što ne uključuje veslanje po julskom suncu. Vrućinu nikada nisam volela, komarci me obožavaju, a moja trenutna frizura odbija svaku saradnju sa gumicom za kosu.
Ipak, da nam Vladenova porodica i prijatelji nisu pritekli u pomoć tog dana, stvari bi bile mnogo teže. Majka i ja smo prvih sat vremena uglavnom vodile veoma glasnu diskusiju o tome kako treba veslati. Diskusija je trajala sve dok nije shvatila da ipak imam dobru ideju kako da izbegnemo sudar sa obalom.
Najuzbudljiviji deo dana bili su brzaci. Hladna voda, stene, adrenalin i osećaj da se svakog trenutka nešto može dogoditi bili su mnogo zabavniji nego što sam očekivala. Kao neko ko voli malo avanture, moram priznati da mi se taj deo dopao.
Nažalost, na jednom brzaku pukao nam je pod većeg čamca, pa smo bili primorani da stanemo. Kamp smo postavili kod divnih ljudi, Ace i Srebre, koji su nas lepo ugostili. Posle dugog dana, mnogo veslanja i još više priča o narednim koracima, svi smo završili u svojim šatorima.
