Drugi dan – Moravom za NURDOR
Dogovor je bio da krenemo što ranije. Kažu da je Morava ujutru izdašnija, jer tada puštaju branu i reka malo nadođe. Na obali su nas sačekali Vlada i njegova ekipa sa kajacima, spremni da nam i ovog dana budu podrška na vodi. Pored Vlade i njegovih drugara, sa nama su bila i trojica Vladinih sinova. Minja i Matija krenuli su rekom, dok je Vanja ostao na obali. Spustili su naša dva čamca i pomogli nam da se smestimo. Nije to bio jednostavan posao. Minja je gotovo sve vreme bio u vodi, dodavao stvari, pridržavao čamce i pomagao da se nas petoro bezbedno ukrcamo.
A onda je došao trenutak koji smo čekali. Prvi zaveslaj. Dobro pamtim osećaj dok sam ulazila u čamac. Osetila sam veliko uzbuđenje. I iznenadila samu sebe pitanjem: Zašto se ne bojim? Možda zato što su se u meni probudile uspomene na sve one plovidbe sa ocem na otvorenom moru. Volim vodu. Istovremeno je se i plašim. I baš zato prema njoj imam veliko poštovanje. U čamcu sam bila sa Teodorom. Sedela je pozadi, a ja napred. Trebalo nam je malo vremena da pronađemo zajednički ritam. Meni je prednje mesto bilo zahtevnije, ali sam ga prihvatila, jer sam znala da ću odatle bolje videti reku.
Vrlo brzo sam shvatila da je ovo mnogo više od veslanja. Bila je to prilika da se Teodora i ja povežemo na jedan novi način. Da učimo jedna od druge, da sarađujemo i da zajedno prolazimo kroz situacije koje se ne mogu naučiti iz knjiga. Kasnije sam prešla pozadi i tada je sve postalo lakše. Brzo smo se uskladile i veslanje je dobilo svoj ritam. Najviše me je oduševljavala njena pribranost.
U većem čamcu bili su Iskra, Sofija i Dragan. Oko nas su neprestano kružili naši kajakaši. Njih petorica poznaju ovaj deo reke gotovo kao svoje dvorište i pomagali su nam na svakoj izazovnoj deonici. A bilo ih je mnogo. Gde god bi reka postala plitka i gde čamac više nije mogao da plovi, pomagali su nam da ga preguramo dalje. Na tim mestima naše veslanje pretvaralo se u nešto nalik raftingu. Reka je povremeno bila brza. Držale smo se za kanape na čamcu i polako savladavale svaki otpor koji su nam voda i kamenje postavljali. Prijalo nam je i da se rashladimo.
Ipak, postojala je bojazan da se neko ne povredi. Kamenje je bilo klizavo od algi i mahovine. To su bili trenuci kada nije pomagalo nadmudrivanje sa rekom. Pomagalo je poverenje. Prihvatanje. Razumevanje da reka određuje uslove, a da je na nama da ih poštujemo. Na polovini puta Iskra je prešla kod Minje u kajak. Uživala je u svakom trenutku. U jednom trenutku pozvala nas je da pogledamo prema njoj. Videli smo je kako stoji na kajaku dok lagano plovi rekom. Tada sam pomislila kako ona zaista zna da svoj strah pretvori u snagu. Kasnije je i sama veslala dok je Minja plivao pored nje. Bila je ponosna. I srećna. Veliki trenutak za nju.
Bilo je divno posmatrati kako njih tri savladavaju prepreke i osvajaju nove veštine. Najzahtevniji deo reke bio je kod Mominog kamena. Na tom mestu se u vodi još uvek nalaze ostaci starih metalnih konstrukcija nekadašnjih mostova. Morava je tu toliko bistra da su se jasno mogle videti. Prešli smo obalom dok su kajakaši pažljivo prevodili čamce. Kada smo nastavili dalje, Sofija je u jednom trenutku osetila da je nešto zakačilo čamac. Nije tome pridala veliki značaj. Nekoliko minuta kasnije Teodora i ja smo prešle u manji čamac, dok su Sofija, Iskra i Dragan ostali zajedno.
Vrlo brzo smo se odvojile od grupe. Reka je bila mirna i tekla je sporo. Nismo ni veslale mnogo. Samo smo usmeravale čamac ka sredini reke i očekivale da će se ostali svakog časa pojaviti iza krivine. A onda su minuti prolazili. Deset. Petnaest. Bile smo same na reci. Jedino što sam uspela da vidim u daljini bio je Dragan kako stoji na kamenu i okreće čamac na stranu. Pitala sam se gde su stvari. Gde su Sofija i Iskra. Ta neizvesnost trajala je dovoljno dugo da je primetimo, ali ne i da izgubimo poverenje.
Kada su se konačno pojavili, saznali smo šta se dogodilo. U čamac je počela da ulazi voda. Iskra je prešla kod Minje u kajak, Sofija je dobila Matijin kajak, a Matija je doplivao do obale. Još jednom su pokazali kakvi su ljudi. Smireni. Odgovorni. Spremni da pomognu. Izašli smo na obalu i sačekali prikolicu koja je trebalo da preveze čamac do majstora. Niko nije paničio. Zahvaljujući kajakašima, sve je brzo organizovano. Obala na kojoj smo završili bila je udaljena svega desetak metara od puta koji vodi ka mestu Džep. Pozdravili smo se sa ekipom koja nam je tog dana bila mnogo više od podrške na vodi. Bili su naši čuvari, vodiči i prijatelji.
Vlada nas je odvezao do mesta gde ćemo podići šator i prespavati dok ne odlučimo kako dalje. Bilo je udaljeno par stotina metara od reke. Smestili smo se u hlad drveća i konačno seli da odmorimo. Veslanje smo završili oko četiri popodne. Tokom dana ručali smo ogromne sendviče koje nam je pripremio vlasnik picerije Bombo, Krnja. Poslao nam je i večeru. Kao i mnogo puta do sada, ljudi koje smo tek upoznali pobrinuli su se da se osećamo kao kod kuće.
Umor se osećao. Dan na reci bio je zahtevan. Ali smo znali u šta ulazimo. Znali smo kakva je Morava na ovom delu toka i nikada ne bismo krenuli bez podrške ljudi koji je poznaju. I možda je baš zato najvažnija lekcija ovog dana bila da problem nije ono što nam se dogodi. Problem postaje samo ono čemu odbijamo da se prilagodimo. Kada se čamac probušio, nismo se pitali zašto baš nama. Pitali smo se šta sada. Kako dalje. Koje nam se nove mogućnosti otvaraju. Jer često baš onda kada pomislimo da više nemamo izbora, život pokaže da ih ima više nego što smo verovali. Planovi se menjaju. Reke menjaju tok. Ljudi se prilagođavaju. I nastavljaju dalje. Ovaj dan će nam svima ostati zauvek u sećanju. Ne zbog probušenog čamca. Već zbog svega što smo tog dana naučili o poverenju, zajedništvu i snazi koju otkrivamo tek kada se suočimo sa nepredviđenim.
